Процеси транзиције у Србији су праћени и различитим препорукама ЕУ и њених институција које се односе на раскид са прошлошћу, како комунистичком тако и са нашом новијом ратном прошлошћу. Препоруке ЕУ односиле су се и на лустрацију (чишћење жртвом помирења), која је означавала поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавним функцијама, као и на реституцију, односно повраћај одузете имовине. Са овим процесима повезани су и различити захтеви за рехабилитацију лица осуђених пред судовима комунистичке власти, а била су припадници поражених снага у Другом светском рату.

Управо овде желимо да говоримо о судским процесима који се односе на комунистички режим и комунистичку прошлост у Србији и о реакцијама на те процесе. С обзиром да ЕУ комунизам, посебно његове практичне облике испољавања, третира као облик тоталитаризма, на врло сличан начин као и фашизам, због тога ЕУ од бивших комунистичких држава, претендената за чланство и својих будућих чланица захтева потпун отколон од комунизма и обрачун са свим „девијацијама“ тог система, укључујући и послератне злочине које су чиниле комунистичке власти у Југославији, као и судске процесе који су били идеолошки и политички мотивисани.

Нове транзиционе власти у новонасталим државама бивше СФРЈ на врло критичан начин су се односиле према комунистичком покрету у Југославији, признајући му антифашистички карактер, а истовремено и оптужујући га за „злочиначку улогу“ коју је имао у односу према „домаћим издајницима и слугама окупатора“, како су то говориле комунистичке власти.

У последњих десетак година у Србији се одвијају судски процеси у којима се захтева рехабилитација појединих личности из четничког покрета. Ти процеси рехабилитације су изазвали разноврсне контраверзе, између осталог и због тога што је званична историја СФРЈ била неупитна педесет година. Истине о комунистичком покрету, о Краљевини Југославији, о Народноослободилачком покрету и социјалистичкој револуцији, о улози партизана и Тита, четника и Драже Михаиловића, и друге историјске истине о југословенским догађајима у другој половини двадесетог века, биле су истине које је утврдио ратни победник, комунистичка револуционарна власт. О њима се није смело расправљати. Историјске читанке су подржавале идеолошке и партијске истине. Свакако да оне нису биле посве нетачне или лажне, али су биле у функцији комунистичке идеологије и партије на власти.

Нове историјске читанке, нови историјски уџбеници и историјске расправе о југословенској историји Другог светског рата, које последње две или три деценије, у контексту транзиционих процеса, воде и пишу не само историчари, допринеле су покретању захтева за рехабилитацијом различитих војних и политичких личности из периода Другог светског рата на тлу Југославије, осуђених пред комунистичким судовима.

Судски процеси рехабилитације, који у новом светлу требају довести до јачања правне државе, истини за вољу не баве се утврђивањем историјских истина, они само помажу и подржавају историчаре и правнике да уђу у све историјске „лавиринте“, да се домогну историјске грађе, релевантне за непристрастно утврђивање историјских чињеница, које ће по свему судећи, преиспитати место и улогу и „победника“ и „поражених“ у Другом светском рату на тлу Југославије.

Карактер нове комунистичке власти у Југославији и у Србији и њен однос према пораженим снагама у рату повезан је са утврђеним историјским чињеницама, које говоре да је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) била жесток противник монархије и опстанка Краљевине Југославије. Заступајући и спроводећи идеологију комунизма, КПЈ је настојала свим средствима рушити монархију, ступајући у савезе са свима који су такође радили на рушењу монархије, укључујући и хрватску усташку организацију. Као некада забрањена партија у Краљевини Југославији, КПЈ је наставила илегалну борбу против Краља и монархије, борећи се за „друштво равноправних и слободних радних људи и грађана“. Због тога је Краљевина сама по себи била довољан разлог да КПЈ заузме свој курс према Југославији, да изабрано оружје у борби против немачког окупатора искористи и у борби против „домаћих издајника“, антикомуниста и ројалиста – присталица монархије, ради остварења социјалистичке револуције.

Титови историчари су тврдили и доказивали да је рат који су у Југославији водили партизани по форми био народноослободилачка борба, а по садржају социјалистичка револуција. Дакле није само реч о антифашистичкој борби и борби против немачких окупатора, него је и реч о рушењу монархије и успостави социјалистичке државе. Дакле, главни непријатељи партизана у Југославији били су страни окупатори и они који нису подржавали комунистичку идеологију или су били присталице монархије. КПЈ је своју идеологију наметала и кроз антифашистичку борбу, сматрајући једино партизане за истинске антифашисте.

Не може се оспоравати антифашизам партизанском покрету, његова улога у ослобађању земље од окупатора. Међутим, КПЈ је била свесна чињенице да ће немачки окупатор кад тад бити поражен и земља ослобођена, као и чињенице да ће у земљи остати све политичке снаге које су њихови политички и идеолошки противници, и да се са њима треба благовремено разрачунати свим средствима. Као главни идеолошки противник КПЈ били су: краљ, остаци старог режима, предратне парламентарне партије, затим четничке војне формације, за које се поуздано зна да су у почетној фази рата биле изразито антифашистичке, а касније, мање или више, у појединим фазама рата.

Пошто су четници били у ствари Југословенска војска у отаџбини, потчињена Краљу и Влади у избеглиштву у Енглеској, као јединој у целости антифашистичкој држави, поред СССР, у Европи, Тито и његови партизани су знали да се четници пре протеривања окупатора морају војно поразити. Пошто су се Тито и његови партизани још 1943. самопрогласили за једину власт на ослобођеним територијама, они су ту улогу задржали до краја рата и као нова власт су организовали послератне изборе, учврстили се на власти, постали „усрећитељи народа“ и бескомпромисно се свим средствима разрачунавали са свим могућим противницима.

Када је немачки окупатор протеран са територије Југославије, углавном захваљујући значајној улози совјетске армије, а Краљу је био забрањен повратак у земљу, још одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, било је потребно неутралисати све четничке и ројалистичке снаге у Србији и у Југославији. Те снаге су неутралисане на различите начине: ликвидацијама по шумама и горама, суђењима пред преким судовима, конфискацијом имовине, хватањем кључних политичких и војних руководилаца четничког покрета, укључујући и Дражу Михаиловића, који су изведени пред судове који су радили искључиво по налогу партије и нове власти. Револуционарна правда је дељена врло експресно.

Тек крајем деведесетих година прошлог века и почетком овога века, почели су поступци преиспитивања рада револуционарних власти и њихових судова, кроз форме захтева за рехабилитацијом појединаца, које су подносиле њихови потомци, који су такође у време социјализма били под снажном пресијом режима.

Сваки захтев за рехабилитацију било ког припадника четничког покрета у Србији дочекивани су на нож, посебно од стране потомака комунистичких власти. Живећи скоро педесет година у социјализму и комунистичком режиму, изучавајући званичну историју, учећи о четничком покрету искључиво из књига партизанских победника за „широке народне масе“ и из ратних партизанских филмова, знали смо само за једну истину, коју нисмо смели проверавати, нити о другој истини говорити. Четници као такви били су „људи без морала, крвопије, злочинци, брадате сподобе, оличење зла сваке врсте“. Тако формирана историјска матрица је довољно окоштала да је постала неупитна. Сваки каснији захтев за преиспитивање историјских истина, судских процеса које су водили партизански судови против својих ратних непријатеља, изазивао је снажне реакције, фрустрације, политичке конфронтације, стварао је узаврелу крв, поделе у друштву, међунационалне конфронтације итд.

Уколико би био поднесен захтев за рехабилитацију неког припадника четничког покрета, Србина, то је изазивало негодовање Бошњака или Хрвата. Они су по правилу сматрали да је тај појединац праведно осуђен и да је био злочинац. Потпуно би била иста реакција, са српске стране, ако би се поднео захтев за рехабилитацију неког муслимана, или Хрвата итд. Зашто је то тако? Општа је била оцена у друштву да су четнички покрет, односно Југословенска краљевска војска у отаџбини, у целини били злочиначки и нелегитимни. Стављан је знак једнакости између четничког покрета, иза кога је стајала Краљевска Влада и Краљ, признати од савезника Енглеза и Американаца, са Независном државом Хрватском (НДХ), као нацистичком квислиншком творевином, која је вршила геноцид на српским народом спроводећи усташку политику и расне законе.

Неспорна је чињеница да су се четници и партизани после коначног разлаза под крај 1941. међусобно сукобили у братоубилачком – грађанском рату, због немогућности да се договоре око питања власти, јединствене или заједничке команде, начина и циљева борбе против окупатора, колаборације, спровођења социјалне револуције и револуционарне смене власти, насупрот очувања стања status quo итд. У тим сукобима су почињени тешки злочини самом српском народу. Ту није било посве невиних. Пошто су партизани изашли као победници у том рату, они су спроводили послератну правду, судили су својим непријатељима. Као што се зна, велики број партизана и комуниста Срба током рата је страдао од четничке руке, а и велики број четника од партизанске, посебно после рата, од стране органа нове власти, углавном без суђења. Припадници комунистичке власти који су у име партије и револуције спроводили правду по кратком поступку након рата, никада нису судски одговарали. За злочине које су чинили појединци, четници, такође се није увек одговарало, а и ако се одговарало, то није било према мерилима права и правде. Велики број чланова њихових породица је такође одговарао и пострадао. Иоле имућнијим и богатијим људима – домаћинима који нису били у партизанима, а ни у четницима, него су их само симпатисали, имовина је конфискована. Спроведена је социјална револуција, на такав начин да је имовина одузета једнима, богатима – „кулацима“, и подељена беземљашима и радницима. Једнима су одузете фабрике, грађанска права, а другима су дељене ратне револуционарне заслуге. Да би неко био обешчашћен, да би га се лакше осудило довољно је било рећи да је био у четницима или њихов сарaдник или симпатизер. Као што је данас Хашки трибунал прогласио Србе као такве, за лоше момке, за злочинце и криминалце, српски народ за геноцидан, а свако оспоравање таквих квалификација изазива код српских непријатеља реакције сличне реакцијама на захтеве за рехабилитацијом неких појединаца из четничког покрета.

Ако само погледамо реакције на захтеве за рехабилитацијом Драгољуба Михаиловића, вође четника односно Равногорског покрета и Николе Калабића, команданта Краљеве горске гарде (иако није био осуђен нити од било ког надлежног суда комунистичке Југославије, а проглашен је за ратног злочинца и одузета су му сва грађанска права и конфискована имовина), можемо видети сву сложеност подела у нашем друштву, утицај историје на садашњост и на будућност, идеолошку располућеност српског националног бића итд. Ово све није никако без одјека и у региону.

У југословенском и српском јавном мијењу, пре хапшења Драже и пре суђења он је био проглашен за ратног злочинца и само се чекала формална изрека пресуде. Данашњи српски суд који је мање више из процедуралних разлога и разлога правичности суђења, поништио пресуду којом је Дража осуђен на смрт стрељањем, само је казао да се он (Дража) сада „сматра неосуђиваним“. Није речено да ли је он чинио злочине или не. Суд није изрекао ниједну реч о карактеру четничког покрета нити се упуштао у евентуалне злочине и личну и командну одговорност Михаиловића. Зашто су онда такве јавне реакције присталица партизанског и комунистичког покрета? Па, рехабилитацијом Михаиловића, а касније и Калабића, иако у судском поступку није ништа речено о четничком покрету у смислу оцене да ли је тај покрет био злочиначки или антифашистички, односно ослободилачки, отворена су врата новом историјском приступу и оцени историјских чињеница.

Сигуран сам да у Србији не постоје снаге које би желеле да се поносе колаборациом са непријатељем, са фашизмом, као ни снаге које би се дичиле револуционарном правдом и суђењима по мерилима политике и идеолошким обрасцима. Борба против фашизма фашистичким методама је једина гора од фашизма самог.

Прикупљања нове историјске грађе у поступцима рехабилитације само поткопавају револуцуионарну правду коју су делили комунисти, оспоравају комунистички режим, осуђују тоталитаризам, указују на одређене злочиначке поступке партизана и комуниста како током рата тако и након рата, без да се преиспитује неспорна антифашистичка улога партизанског покрета.

Судске рехабилитације које су спроведене у Србији и које ће се спроводити, показују и показиваће колико је крхка правна држава, колико се не поштују одлуке судова, колико је самовоље, колики је недостатак политичке културе у политичком дијалогу. Као да је подела српског друштва на четнике и партизане зацементирана и да ће вечно да траје. Није та подела последица правдољубивости једних и подмуклости и злобе других, него је последица општедруштвене немоћи и идеолошких манипулација, недораслости политичких институција изазовима времена. Тврдити да ће српско друштво склизнути у фашизам или у револуционарни комунизам је једнако погрешно.

Ако погледамо пример Републике Српске (РС), која је током одбрамбено-отаџбинског рата успела превазићи поделе на партизане и четнике, онда се можемо надати успостави друштвене стабилности, без идеолошких искључивости и сталног враћања у историју, без идеолошких сукобљавања.

Иако је у РС током рата постојала одређена подозривост идеолошког карактера, пре свега између високих војних руководилаца, који су одрасли и васпитавани у комунистичком маниру, и државних руководилаца који су били изворни антикомунисти, општа угроженост српског националног бића и осећај заједништва били су пресудни да се све могуће поделе превазиђу и да се оствари јединство у вези виталних националних интереса. У рату у БиХ муслиманске снаге такозване Армије БиХ, и Хрватско вијеће обране (ХВО) сваког Србина су сматрали четником, и то искључиво у пежоративном смислу и значењу (монструми, крволоци, кољачи, злочинци, брадате сподобе, фашисти), исто као што су били означени и у комунистичкој и партизанској пропаганди током Другог светског рата. Управо је ово помогло да се Срби у РС и БиХ идеолошки не деле, него да следе један једини национални покрет који је водио одбрамбено-отаџбински рат, без идеолошког предзнака. Српске слободарске традиције, правдољубивост и борба за част отаџбине не почињу са комунистичким покретом, оне сежу дубоко у српску историју, и оне су дубоко уткане у свест српског народа.

Зато и политичке елите у Србији треба да схвате да свако спорење око историјских чињеница које се тумаче на емотиван начин, идеолошки оправдавају или не оправдавају, напади на судске одлуке, само штети јединству и стабилности друштва, скрнави српску антифашистичку и слободарску традицију, и иде на руку свим снагама које желе Србију приказати као друштво које „скреће у фашизам“ и „идеолошки застрањује“, као друштво које не разуме само себе.

Противници рехабилитације више верују комунистичким судовима, него судовима модерне Србије. Више верују револуционарној правди, него правној држави. Рад судова и пресуде којима се прихватају или одбацују захтеви за рехабилитацију ратних личности различитог идеолошког определења и различитих ратних резултата, заслуга или зверстава, могу само да оснаже веру у право, правду и правосуђе у Србији. Прихватање и поштовање пресуда судова довешће до јачања правне државе, до смањења напетости у друштву и превладавања идеолошких искључивости. Историја треба да остане историчарима, који ће нам непристрасно, без мешања судова, износити на видело историјске чињенице, које ће говорити саме за себе.

Др Винко Пандуревић
Генерал Војске Републике Српске у пензији
34 гласa