„Некад верујем да у животу свако обећање треба прихватити с дозом сумње, неверице, чак и као лаж јер витешке карактеристике у свету без витезова не могу постојати. Све више ми се чини да данас људи олако дају обећања, а још лакше их неиспуњавају. Верујем како је основни задатак сваког од нас да овај свет начинимо бољим, како би сви постали витезови, не по мачевима којим носимо, већ по речима иза којих стојимо.“

Славиша Павловић

Данас свет живи без витезова, све што је њих красило данас је готово немогуће пронаћи. Они који и даље желе да живе по витешким постулатима свима су постали непријатељи. Само зато што је тешко признати да су исправнији и часнији од других, нису пожељни. Зато је решено или да се натерају да се одрекну својих идеја или да буду уништени. Онда када и покушавамо да се поистоветимо са Душаном, Лазаром, Милошем, Стеваном, Мишићем, Степом, Путником – постајемо непријатељи тог западног света без душе. Постајемо потпуно неприхватљиви западу и њиховом поимању света и демократије.

Заборавили су они да су управо тај њихов свет и „демократија“ брањени и одбрањени на Косову, Церу, Колубари, Мојковцу, Кајмакчалану. Желе да потисну истину о одбрани хришћанске Европе, заустављању до тада незаустављивих Османлија. Волели би да нам избришу сећање ко је где и како био у Првом и Другом светском рату. Надају се да тек тако може да се избрише и заборави како су један витешки народ лагали и издали.

Желе да нестане истина о витезовима. Истина која јасно показује да овај свет од пропасти нису бранили лажови, кукавице, неверници, педофили, хомосексуалци, већ вером, истином, чојством, чашћу и храброшћу наоружани српски јунаци. Како живе, раде, говоре и понашају се западне демократије – јасно је да у њима нема ничег витешког. Таквима и сама помисао на веру, част и чојство уноси немир. Само ми не смемо дозволити да њихови немири буду разлог нашег уништења.

Свет у којем ми данас обитавамо пун је антидуховних појава. Слика коју сваки дан гледамо је исцртана и офарбана бојама лажи, лицемерја, превара и кукавичлука. То сигурно није слика коју би наши ђедови без борбе дозволили да гледамо, то није средина коју светосавац може да прихвати. Иако нас је овај свет у коме су избрисане границе између добра и зла, истине и лажи, природног и неприродног окружио са свих страна у јасној намери да прогута и наше душе, ми морамо доказати да витезови бар негде још увек постоје.

Крв није вода, прелистајмо пажљивије бар неке књиге наше историје. Наћи ћемо тамо небројено много људских великана, узбуркаће то нашу крв. Не тече нашим венама нека превртљива западна течност без порекла већ чиста светосавска крв. Када је поново осетимо како јасно струји нашим телом, никакав вихор злог времена у коме живимо неће моћи да је помути или разблажи. Они који желе понизно без слободе, става, речи и мишљења да живе мораће да пронађу неки други дом. Србија је одувек била земља светосаваца, Отаџбина витезова, таква ће и остати.

ПАДАЈТЕ, БРАЋО

Падајте, браћо! Плин’те у крви!
Остав’те села, нек’ гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!

Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна…
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина…

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!…

Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако, ох, браћо драга,
Та зар би тако презрели вас?…

Презрите братства покор и клетву,
Што небо даде, погаз’те ви!
Та није л’ грешно, није ли грозно:
Крв деце ваше гледамо ми!

А где је помоћ ил’ суза братска?
Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог“?
У вељој беди, смрти и крви,
Данас вас саме оставља Бог!

Ал’ опет, грешан, грешно сам певô
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи, кипи и чека —
Ал’ не да ђаво… ил’ не да Бог!
Ђура Јакшић

Ропства и срама нам је доста, немогуће је више трпети понижења. Тај плашт зле коби којим су нас деценијама већ покрили мора се стрести са српског народа. То је управо она часна улога витеза. Наша Отаџбина није заслужила људе без морала, поноса и срца. Србија никад није била плодно тло за кукавице, лажове, нељуде, такви се овде нису никад дуго задржавали. Знали смо одувек са штеточинама да се изборимо.

Тим хијенама на овом простору никад ни догађаји ни историја нису били наклоњени. Зато имамо права да верујемо да и данас Србију већински не чине они које ће потомци сутра презрети. Србија је Отаџбина само витезовима. Вратимо мајци љубав којом нас је дојила, скинимо са ње све западне ланце. Неопходно је раскрстити са лажним пријатељима и њиховим верним следбеницима – домаћим лешинарима. Пробудите се зато витезови Србије! Отаџбина вас већ дуго чека. Пустили сте мајку да је без казне рањавају западне хијене и кидају домаћи лешинари. То није прави однос њених неустрашивих и витешких чеда. Морамо ли поново да осетимо најтеже муке?

Витезови, нема више времена за кукавичлуке, време је да гусле имају поново о коме да поје. Не тешите се да нисте достојни, већ размислите да ли сте Срби. Не падајте у замку да нисте довољно храбри попут витезова који су нам слободу сачували. Знајте да у томе сигурно грешите. Никад се није радило само о храбрости. Сваки се човек нечега плаши, одувек се радило о вери.

Сетите се зато не тако давне 1921. када се годину дана у племену Дробњака нису чуле гусле.(1) Наравно не зато што нису имале о чему да гуде или из неког страха, већ из поштовања ка свом прерано преминулом члану братства. Наравно није то био обичан јунак. То је био витез који нам јасно свима показује да и ми можемо и умемо ако верујемо и хоћемо.

Није то био див од 2 метра попут многих Дробњака. Није се истицао тај витез неком надљудском физичком снагом. Не, то је било скоро обично дете свештеника, ни по чему друкчије од многих вршњака. Дете које је завршило учитељску школу и почело да се бави успешно подучавањем других, оним што је одувек и желело. Нигде се тада није назирао тај неустрашиви херој који ће из тог анђела израсти. Питате се зашто је баш тај анђео пример да и у сваком од нас који верује и хоће исто тако чучи још један српски витез? Зато што то обично дете свештеника Перка није био син пун неке физичке снаге већ његова ћерка Јелена Шаулић Бојовић, пуна непоколебљиве вере и врлина.

Девојка коју је смрт мајке коју су Бугари убили четири дана пре Топличког устанка јасно определила како даље. Њено витешко срце јој је тада показало пут. Он је водио право на Радан планину у чету Косте Војиновића. Тако је обична девојка, анђео, учитељ постала неустрашиви витез и борац Гајтанског одреда. После гушења Топличког устанка она се не предаје, јер предаја није опција за српске витезе, већ се са оцем и групом четника придружује војводи Бошку Бојовићу у Црној Гори.

О њеним храбрим и надасве витешким подвизима у борби против аустроугарског окупатора гудиле су многе гусле тог времена. Иако је из Првог светског рата изашла као прави српски јунак, није јој се дало да дуго ужива у породичном животу који је толико прижељкивала. Болест и прерана смрт су је у 26. години тог 21. марта 1921. лета Господњег зауставили у томе. Постхумно је добила оно што је много раније својим делима заслужила. Одликована је за изузетну храброст Карађорђевом звездом са мачевима.

Нама данас остаје да не заборавимо њене речи. Речи једне учитељице, младе жене, неустрашивог српског витеза. Ако их будемо памтили не морамо да бринемо за будућност. Рађаће се онда сигурно, учећи на њеним речима и делима, нови витезови Србије.

„Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња. Па и под непријатељским бајунетима, тој бих се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла.“

Јелена Шаулић Бојовић

У ћеркама и синовима Отаџбине Србије тече та витешка крв и данас. Нису нам сад под грлом хладни бајонети Аустроугара, Бугара или Турака. Али су нам грло већ притисле и засекле невоље и зло које нам је запад одавно припремио чекајући да се успавамо. Зло које је и оштрије и опасније од било ког бајонета који нам је био под грлом у прошлости. Време је да покажемо да то што је западни свет ускраћен за витезове не значи да их наша Отаџбина више не рађа.

Пробудиће се у светосавцима света и племенита витешка дужност. Нећемо још дуго чекати а нашом Отаџбином ће опет ходати они достојни Српства. Осећа се већ та незадржива светосавска кошава која ће одувати свако зло са наших прагова. Брзо ће нам постати потпуно јасно ко су витезови. Нису то сигурно они који само изгледају крупно и снажно, они који се бахате, већ они којима у души пламти љубав ка домовини. Они којима груди испуњава верујуће срце. Родољуби који слободу Отаџбине виде као своју свету и племениту дужност. Они којих се свет одрекао али их мајка Србија увек изнова рађа.

(1) www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/lifestyle.505.html:549751-Neustrasiva-Jelena-u-borbi-sa-Bugarima-i-Austrougarima

Прочитај без интернета:
112 гласa