Светитељи су најбољи плодови духовног стабла сваког православног народа. Они су блистави украси крошњи, чији врхови досежу до Престола Господњег. Тако је и Свети Сава златна јабука духовног стабла бића србског православног рода, украшена светлошћу славе будућега века.

            Светитељи, међутим, нису богатство и посед само народа из чијег су тела никли, сазрели и позлатили се, већ су понос и украс свих православних народа, односно Цркве Православне. Тачности ради, може се, наиме, говорити о једном духовном стаблу Христове Цркве, на коме сваки од православних народа има своју грану на којој су нанизани плодови тога рода. И тако су светитељи везе и споне свих православних народа, јер се светитељи славе и молитвено им се обраћа независно од рода и језика у коме су рођени и у коме су се посветили, јер су у Царству Небеском многи родови и многи језици један Христолики род и један језик Светога Духа. Они су, дакле, будући богатство и посед Цркве Божији, најбољи мисионари и дипломате међу православним народима, јер оним што је вечно и непролазно у њима – а то је слава Божија – превазилазе и преображавају оно што је привремено и условно – језик и географију. Због тога православни светитељи упућују народе, којима припадају по телу, на све православне народе, којима они припадају по Духу.

            Свети Сава је зато наш најбољи мисионар и дипломата. Посебно је наш највећи син и отац слављен и поштован у Светој Русији. Иако је његова светост рођена у Грчкој, а његов земни живот своју кончину дочекао у Бугарској, у Светој Русији је Свети Сава највише поштован. Сам Растков преображај у Саву догодио се у руском светогорском Манастиру Старом Русику 1191. г. Из очевог дома тамо га је одвео и Богу и Мајци Божијој привео непознати руски монах, који „од Бога послан бејаше“. „А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у ризу га обуче анђелскога образа, и промени му име Растко у Сава“.

            Светој Русији, која га је задужила монашким заветом, ‘Свети Сава се одужио, заједно са осталом словенском браћом, Србима и Бугарима, својим Законоправилом, написаном при добијању аутокефалности Србске Цркве. „Истраживачи сматрају да у Законоправилу (Номоканону) Светог Саве има русизама, што је очит знак да су му руски монаси помагали у изради овог значајног правног зборника, који је утемељио правну свест средњовековне србске државе… Руски научници Јелена Бељакова и Јарослав Шчапов, у својој студији ‘Традиција Светог Саве Србског у Русији’, кажу: ‘Деловање светог Саве српског било је од великог значаја за Источне Словене. Настала уз његово учешће, нова редакција Крмчије дошла је у 13. веку из Бугарске. У времену од 15. до 17. века српска редакција проширила се у Украјини и Белорусији, а 1649. постала је основа за штампано издање Крмчије у Москви’“. У Русији је оно добило назив Крмчија, од глагола крмити и кормити, у значању хранити и управљати. Тако је Свети Сава помогао Светој Русији да се храни и управља истинама и правдом Божанског закона, на свом путу ка Светом Граду – Небеском Јерусалиму.

            Свети Сава је имао велики утицај на монаштво Свете Русије. О овоме сведоче бројни преписи Житија Светога Саве. У 16. в. их је познато преко деведесет. „Светогорски типик Светог Саве, такозвани Карејски, имао је значаја за развој потоње словенске монашке традиције. Може се претпоставити да је Карејски типик утицао на састављача Скитског типика, који се веома раширио у Русији од 15. до 18. века“.

            Још је Свети Сава дао руској браћи пример благословеног задобијања самосталне народне Цркве. „Име Саве српског нашло се на страницама руских Крмчија средином 15. века, као оснивача српске аутокефалне цркве и српске државности (‘Повест о српској и бугарској патријаршији’). Преседан постојања аутокефалних словенских цркава био је најважнији аргумент приликом оснивања московске аутокефалије. Политичко искуство српске државе приликом проглашења царства, користили су идеолози руске националне државе. У лику Саве српског, по руској друштвеној мисли, обједињене су две супротне концепције: признање и изградња црквене и државне независности“.

            Света Русија, међутим, није остала дужна Светоме Сави. Она је његову личност и веру уградила као један од камена темељаца њене царске идеологије. Наиме, по проглашавању за Цара 1574. г., Св. Иван Грозни је дао благослов да се изради десетотомни летопис историје света. „Велики простор у четвртом тому ‘Лицевог свода’, илустроване историје света, посвећен је оснивачу Србске Православне Цркве и духовном утемељитељу србске државе, Светом Сави. Поред тога, у овом изузетно илустрованом летопису, налази се и генеалогија династије Немањића, као и опис Косовског боја“. То је био дуг Св. Цара Ивана Светоме Сави, јер га је његова баба по мајци, Ана Јакшић, поучавала и васпитавала причама о светородној лози Немањића. „Књига његовог образовања била је Теодосијево Житије Светог Саве које је из Хиландара донео његовом оцу на подарје светогорац Исаија. О томе је са усхићењем сведочио у позним годинама: ‘А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов, Немања, то јест Симеон и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили /…/утеху и радост!’“. И, опет, узвратно, Св. Цар је међу своје претке на фрескама у Архангелском саборном храму у Кремљу дао да се изобразе Свети Сава, Симеон и кнез Лазар. „Занимљиво је да је једини светац који је у храму два пута насликан  управо Свети Сава, кога је цар очито искрено поштовао, сматрајући да га је Сава молитвено чувао од смрти пред побеснелим силама бојарског ‘междусобиа’, док је Иван био дете“. „Он је као велики молитвеник и србофил, као Руски Цар и српске крви, написао Молeбни Канон највећем Србину у историји – Светоме Сави Немањићу. Не случајно, гроб са телом Цара Ивана IV Васиљевича налази се у Архангелском Собору Московског Кремља, поред фресака светих Срба – Преподобног Симеона Мироточивог, Светог Саве Немањића и Светог Великомученика Лазара Косовског“. Св. Цар Иван Грозни је помагао задужбину Св. Саве и Симеона, Манастир Хиландар, а Манастиру Милешева је приложио покров за ћивот Светог Саве.

            Коначно, мада не и последње: „У 19. веку обележавање празника св. Саве поприма политички карактер и постаје манифестација ‘братског савеза Руса и Срба’“. „У  Србском подворју у Москви подиже се 1849. године капела Светог Саве, а онда  се, са тумачењима, издаје и његово житије. Руски научници посвећују велику пажњу историји Србске Цркве. Житија Светих Саве, Симеона и Стефана Првовенчаног бивају објављена у ‘Руско-словенском календару’ за 1890, и постају примери братског савеза Срба и Руса“.

            Благословом Светога Саве Светој Русији може се сматрати и слање копије хиландарске иконе Мајке Божије Тројеручице, која је у Русију послата на захтев Св. Цара Мученика Николаја 2., и била ношена у Руско-јапанском рату, где се пројавила као чудотворна.

            Споменућемо и храмове које је Света Русија посветила Светоме Сави. Најпре онај, подигнут у част највећег Србина на месту његовог монашења. Када је у 19. веку обновљен Стари Русик, у пиргу, у коме је замонашен Свети Сава, саграђена је црквица њему посвећена. Освештана је 03. јула 1871. г.

Гроф Сава Владиславић је као руски дипломата основао град Кјахту 1727. г., у част утврђивања границе између Руске и Кинеске царевине. Град се пре револуције називао Тројицкосавск, зато што је гроф, Србин из Херцеговине, у том граду подигао храм у славу Свете Тројице и у част свог небеског заступника – Светога Саве Србског. „Данас, благодарећи напорима свештеника из Кјахте оца Олега, почиње обнова прилично руинираног Тројицко-Савског храма у Кјахти посвећеног Живоначалној Тројици и Светом Сави Српском. Отац Олег је у мају 2014. године посетио Србију и Савину Херцеговину и на дан спаљивања моштију Светог Саве српском Патријарху у храму Светог Саве у Београду поклонио копију чудотворне иконе ‘Посредница за грешне’. Он је тада истакао да се залаже да се граду врати његов првобитни назив Тројицкосавск, који је промењен у комунистичким временима: ‘Грешно је заборављати своје родитеље, учитеље, добротворе. Грешно је такође и то што смо ми заборавили и свог небеског покровитеља – Светог Саву Српског. Кроз 13 година навршиће се три века како је његово име било дато нашем граду. Данас нажалост нема знакова његовог духовног и физичког присуства у Кјахти, осим две иконе… Било би добро да уочи тровековног јубилеја граду вратимо његово законито, Богом дано име, а нама свима, моћног наставника и заступника пред Господом, Светог Саву Српског’“.

            „У селу Игумново у Московској губернији је 1810. подигнута црква, посвећена светим мученицима, браћи Флору и Лавру, каменоресцима који су због хришћанске вере пострадали у 2. веку на Косову. У Свештеничком документу за 1831., који се ту чува, стоји да су у цркви постојала два олтара, један за мученичку браћу, а други посвећен светитељу и чудотворцу Сави Српском. Ту се служба Божја одржавала у дан прослављања Светога Саве, 27. јануара, све до затварања храма у Игумнову 1937.“.

            И у новије време Света Русија се одужила Светоме Саву. Послала је архитекту Виктора Викторовича Лукомског да му на Врачару пројектује храм, а, ево, у наше дане, браћа Руси прилажу и изводе последњи и најважнији мозаични украс на Храму Св. Саве, почевши од куполског простора. Приликом представљања нацрта мозаика, амбасадор Русије г. Александар Чепурин је рекао: „Свети Сава није био само српски светац, није само први српски архиепископ, већ део духовног ланца који спаја Русију и Србију“.

            Tако су јаке и нераскидиве везе Светога Саве и Свете Русије. Тако Свети Сава благосиља и ограђује Свету Русију до њених најисточнијих предела, а Света Русија благосиља и ограђује србадију Светога Саве. На његовом примеру смо се уверили у оно што смо на почетку рекли, да су светитељи спона и заједничко благо и посед свих православних народа, читаве Цркве Христове, и да они своје телесне и духовне потомке и следбенике упућују на своју браћу по вери и духу. Зато, нека маловерни и неверни бескореновићи и бескућници иду за својим слепим вођама који их воде у јаму-безданицу, звану незнабожачка Европа, међу народе „који седе у овласти и сени смрти“ (Мт. 4, 16), који су презрели и одбацили Светлост живота – Христа, а ми ћемо, умудрени и усиновљени Светим Савом, ићи путем који нам је он пропутио и завештао: путем ка Светој Русији, ка Небеској Србији и Царству Божијем.

            Богу нашему, дивном у Светоме Сави и Светој Русији, нека је слава, чест и держава у векове векова. Амин.

 Беседа изговорена на Светосавској академији у Дому културе у Ваљеву, 25. 01. 2017.

32 гласa