Данас као и увек кроз историју Србија има исте пријатеље и исте непријатеље. Не смемо више пратити оне које терају приземни осећаји и жудње. Оне који, жудећи за нечим што им изгледа лепо само зато што је у туђим рукама, заборављају да осећања и срећа нису у рукама већ у души. А онда хрлећи рукама ка туђем губе оно највредније у себи, губе душу. Не водећи се разумом већ само грабећи без размишљања, упорно заборављају прошлост која нам је недвосмислено показала ко су нам пријатељи а ко Енглези, Немци, Мађари, Албанци, Хрвати…

Такав пут води право у оне тамне вилајете, води у оне најгоре тамнице душе. Такав пут је сигуран корак ка утамничењу. Једино што се може добити на том путу јесте да се падне безвредан под ноге непријатељу, празних руку и изгубљене душе. Тада ће сигурно, немајући више куд, схватити да су жудећи за погрешним изгубили оно једино искрено и право: изгубили су душу, изгубили понос. Схватиће, али сувише касно, да су доживели коначан животни пораз, без могућности за поправни. Желећи да задиве друге, грабећи материјално, издали су своје претке, издали су себе, осрамотили своје потомке.

Желећи у очима других да се прикажу као бољи и паметнији, остају прегажени на путу бешчашћа. На оном путу без части и поноса, као још један доказ шта значи живот без душе, живот у коме се изда Отаџбина. Светосавац није тај који ће себи дозволити да га западни зликовци прегазе и ту оставе као доказ своје победе. Ту прилику им никада нисмо и нећемо пружити јер ми се и не крећемо истим путем са њима. На путу ка истини и правди, на путу православља, на путу којим смо увек ходили и којим ће они прави и искрени Срби наставити – нема прегажених. Њиме ходају само победници. Победници никад неће ићи путевима који воде у каљ запада, у тамницу без врата и прозора.

Када говоримо о животу, једно је сигурно: све ће проћи. Наравно да ћемо се око тога сви сложити. Да, проћи ће сваки проблем као и свака срећа. Ако сте сиромашни и мислите да сте несрећни или ако сте богати па вам се чини да сте због тога срећни, сигурно је само да ни једно ни друго са собом нећемо понети. И сиромаштво и богатство ће једног дана проћи. Болест и туга или радост и срећа – све ће ипак једног дана проћи.

Једино што не пролази, једино што оставља неизбрисив траг јесу дела. Ако та дела буду у складу са Светосављем, можемо бити сигурни да ће онда та дела учинити наше потомке поносним а њихов живот квалитетнијим и срећнијим. Ако им оставимо дела која нису у складу са православљем, учинићемо их несрећним и осрамоћеним. Натераћемо их да живот проведу у тамници срама која им је наметнута. Оставићемо им аманет који морају да прихвате без могућности да поврате част, неће имати нигде искрен ослонац. Живот ће им проћи стидећи се нечег за шта не сносе директну кривицу.

Док год будемо заоденути плаштом зависности од запада, нећемо моћи да се крећемо слободно. Остаћемо заробљени у тамници лажи и преваре. Такав живот, таква средина није нешто што светосавац може да прихвати, па самим тим неће ни остати ту притиснут западним плаштом или затворен у њиховој тамници. Бог је дао људима живот и могућност да бирају како ће га живети. Дао је Бог људима слободу, али на човеку је да је задржи, то је препуштено његовој вери, његовом избору.

Србин је давно изабрао да живи управо онако како му је Господ одредио. То што нас притискају, то што нам прете, то што нас убијају и упорно покушавају да нас истребе са ове планете је њихов смртни грех, али не и недоумица за нас. Они ће грехе морати да испаштају јер их од тога сигурно неће спасти њихово лажно и лицемерно кајање. То је њихов пут, њихова судбина. Ми сигурно нећемо кренути том странпутицом. Међутим, има још нешто што морамо приметити, а то је да запад слабо констатује историју, зато увек изнова учи исте лекције.

„И један Србин док постоји, он је народ.“

 Светозар Милетић

То незнање их на крају увек и кошта: они никад нису успели до краја у својим настојањима. Све изгледа као да су добро испланирали, као да их ништа не може зауставити, сем једне мале али најбитније чињенице: нису људи ти који могу мењати Божју вољу. Људи могу веровати или не, они неверујући могу ићи куд год желе, али никад неће успети да промене основну истину – да је Господ венце славе и победе одредио за оне верујуће. Зато, док год постоји и један верујући Србин, неће моћи да нас победе.

Увек ће бити довољно светосаваца, колико год да нас стежу, притежу или ножевима своје злобе режу. Светосавље није никад зависило од тежине мука већ искључиво од искрености и јачине вере. Нико није искреније веровао, љубио и борио се за слободу, част и Отаџбину од Србина. Нико није, а ми данашњи потомци тих Срба морамо доказати да нико и неће, јер прави Србин не може дозволити себи да изда претке. Светосавац неће никад дозволити да га утамниче.

ТАМНИЦА

To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’ бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага.

Владислав Петковић ДИС

Нажалост, показали смо слабост коју сваки човек носи у себи, посумњали смо и одмах и посрнули. Таквим приступом дозволили смо да паднемо, дозволили смо да заборавимо ко смо, допустили смо да кроз наше вене крв предака престане да струји и тече. Да ли је смело да се деси такво незнање или сумња у веру и себе? Имају ли права на такву грешку потомци Немањића, Лазаревића, Југовића, Синђелића…? Наравно да немају права, наравно да не смеју и наравно да неће. Ако смо се и успавали, ако смо на моменат и затворили очи мислећи да су око нас људи, морамо се вратити у стваран свет. Морамо поново почети да живимо, прихватајући сазнање да то што неко има изглед људи, тело човека, не значи да има и душу. А душа је оно једино што га заиста и може учинити човеком.

„Шта имаш што ниси примила? Чиме се хвалиш? Чиме се гордиш? Ако си нешто пронашла, на чијој си њиви пронашла, шта се хвалиш бусолом и електриком и парним машинама и другим справама? Зар ниси све то нашла у двору Господњем, у коју си уведена као гост? Ако не спомињеш Домаћина, онда си лопов. Па и јеси лопов. Ти и јеси разбојник, отмичар и тиранин.“

  Владика Николај Велимировић

Све више је те ЕУ, НАТО-а , Енглеске, Немачке… Све више је тих гордих, тих нељуди и лопова а све мање оних којима је срце испуњено вером, истином и љубављу. Као да овај свет све више остаје без људи. Људи више не примећују људе. Човек је заборавио на човека. Уметност је данас наћи оног ко зна да разговара са људима, права је драгоценост наићи на оног ко ће поштовати човека. Све ово је истина, али она најтужнија је да је данас пронаћи људе међу западним глодарима прави куриозитет. Пронаћи човека у земљама које живе по стандардима западних „демократија“ исто је што и пронаћи бисер у шкољки извађеној с морског дна. Искрен, частан и праведан човек се сигурно може сматрати бисером. Зашто би се онда народ светосавски, народ саткан од бисера ваљао у западном каљу.

У животу има сигурно много брига, много разлога за штошта, али немамо разлог за страх. Прави Србин испуњен вером нема разлога за то. Ако га обузме осећај страха, значи да нешто није добро сагледао. Све што правилно сагледамо, знамо како да прихватимо или како да му се супроставимо. Разлога да се плашимо немамо. Они који су се уплашили запада, тај страх су доживели јер су првобитно помислили да су нашли пријатеље, дакле нису послушали претке, нису слушали срце. Да су на време послушали савете прошлости и своју суштину, не би их дочекивали раширених руку. Сада када су раширили руке западним шакалима страх их је обузео како да се одбране. Што пре схвате са ким имају посла и врате се у гард какав запад и заслужује, пре ће вратити сигурност у срце а веру и храброст у душу.

Морамо бити свесни да не можемо мењати ствари око себе док не променимо оно што се догодило у нама. Вратимо ли веру у душу брзо ћемо се ослободити западних окова, изаћи ћемо из тамнице која нас стиска и окружује. Тај дан се приближио, брзо ће се овај народ освестити, много брже него што запад може и да замисли. Окренућемо се тада и видети своје тамничаре како и даље бедно стоје не схватајући шта се догодило. Остаће они укопани поред својих тамница, не схватајући да више не могу да нам судбину кроје.

Када ипак схвате, потражиће они нове жртве али ће сада морати да их траже међу онима сличним њима. У сваком случају оставимо их нека стоје, наставимо својим светосавским путем и овог пута им не дајмо да нас стигну. Не успоравајмо више, никад им више не остављајмо могућност ни на секунду да нас утамниче. Вратимо веру заувек у душу. Таквом душом моћи ћемо да мењамо свет, и никад више не дозволимо да било ко мења нашу душу.

Прочитај без интернета:
241 глас