„У НАТО, одмах!“. Овако насловљеним чланком обратио се Вук Драшковић јавности преко страница дневног листа „Данас“. Некада давно, када је челник СПО-а био „краљ српских тргова“, „први истински опозиционар“ и „једина алтернатива комунистичком систему“, весели равногорци су у погодним приликама песми „Спрем’те се, спрем’те“ додавали строфу: „и три пука Драшковића Вука.“ Службеници у цивилу, којих је на појединим скуповима било отприлике колико и Вукових следбеника, још су и допевали: „и јединице Драшковић Данице“. Да се римује, а да истовремено провоцирају. Тада је Вук грмео са говорница, углавном је окупљао масе у црквеним портама, говорио нешто о држави, народу, националним интересима и српском питању.

На жалост, одавно се Вук изгубио у (политичкој) шуми. Нема више ни помена о борби за српске интересе. Тешко је читати његове чланке последњих година. Види се да га је нека мука натерала на то. Међутим, невезано за то ко је аутор, они имају своју функцију. Иза оваквих чланака треба да остане свега неколико парола за јавну експлоатацију, које ће онда и остали НАТО-јуришници понављати у недоглед.

Шта су аргументи којима се образлаже неопходност брзог уласка у НАТО? Прво, то је већ израубована прича о инвестицијама. У Србији ће све процветати, само када уђемо у НАТО. Примери других источноевропских држава се, при томе не наводе. А једноставним поређењем се може јасно видети да неке претеране везе између чланства у НАТО и економског раста нема. Чак напротив. У Хрватској је после уласка у НАТО дошло до економског пада. И то значајног. Бугарска и Румунија стагнирају. Албанија је тек прича за себе. Економски раст има везе са низом других ствари, али не и са уласком у НАТО. С обзиром на стање у којем се налази ЕУ, ни чланство у овој организацији нам не гарантује извесну економску будућност.

Друга теза је да НАТО представља „гаранта политичке извесности“, а трећа већ стара, безброј пута поновљена: уколико Србија уђе у НАТО, моћи ће, равнправно са осталима, да решава регионалне и своје проблеме, у супротном, о њеним интересима ће одлучивати други. Или, како Драшковић воли да каже: „Или ћемо бити за столом, или на менију“. Један је одговор на две изнете, међусобно повезане тезе, а тиче се начина функционисања НАТО. Пре извесног времена је историчар Предраг Марковић одговорио на Вукову илустрацију, парафразирам: тешко би Србија седела за столом, пре би добили улогу келнера! И то је одличан опис околности унутар НАТО. Овом организацијом суверено управљају САД. Често одлуке доносе у договору са најближим савезником, Великом Британијом (мада се дешавало и да Велика Британија не подржи ратне планове Вашингтона), а скоро увек могу рачунати и на подршку Канаде и то је прва група унутар НАТО, језгро ове организације. У другој групи су значајне европске државе: Француска, Немачка, Италија, Пољска, Шпанија и незаобилазна Турска. Ове земље могу у оквиру НАТО да донекле заштите своје интересе, а кадре су и да дефинишу сопствене циљеве и издрже притиске САД када им је то у интересу. САД су још у Ираку показале да ће интервенисати чак иако имају проблема са државама из ове групе, мада најчешће гледају да све неспоразуме реше договорима и донекле уваже европске партнере. У трећој групи су сви остали, а карактеристика ових чланица је да потпуно војно и политички зависе од САД. Вашингтон их, заправо, користи и као противтежу државама из друге групе, када ове покушају да са одређеном контраиницијативом изађу против САД. Када сте чули да су неку иницијативу Немачке или Француске, а која је била суштински уперена против интереса САД, подржали Литванија, Румунија или Португалија. Тај филм нећемо гледати. Мале чланице НАТО су, гледано из угла САД, дужне да прате Вашингтон. Сада, да ли је то у Ираку, Либији или Украјини, сасвим је свеједно. То би била и судбина Србије. И у таквим околностима једина је извесност да се мора следити спољна политика САД. Бугари су лепо демонстрирали шта се дешава када се сукобе амерички и бугарски интереси. Наравно, одустаје се од бугарских интереса. И онда се одустаје од „Јужног тока“, гасовода Бургас-Алексадрополис и нуклеарке „Белене“. Па ће сада енергенте увозити из САД. Танкерима! НАТО је за САД у источној Европи само инструмент за прављење регионалног безбедносног комплекса којим ће оне управљати. Нема ту ни вечере, ни менија. Свакако, пратити америчку спољну политику и учествовати у њиховим интервенцијама и мисијама широм света прилично кошта, што је моменат који сви заборављају. Из нашег пореза би одлазили новци на „успостављање демократије“ у Либији. Шта да радимо када имамо, расипа се на све стране!

На крају, Драшковић закључује како је највећа препрека уласку у НАТО уставна преамбула, која је у супротности са реалношћу. Овоме није потребан посебан коментар, осим констатације да би требало пажњу обратити на многе „супротности са реалношћу“. Посебно на процесе који се одвијају у међународној политици и светском политичком систему. Запад више нема снагу да управља целим светом, па самим тим ни НАТО не може да се трансформише у „светског полицајца“. Велика криза у којој живимо управо је последица неусаглашености жеља САД и њених европских савезника са једне, и реалног места на глобалној позорници које могу заузети, са друге стране. Зашто би Србија учествовала у њиховом рату, којим покушавају да одбране неодбрањиво? Зашто бисмо били генератор нових криза и изазивачи нових ратова? Па још то све и финансирали из свог џепа? Да ли ће нам можда због тога САД опростити зато што су нас бомбардовале?

40 гласовa