Одлуком великих сила на Берлинском конгресу 1878. године (а без утицаја царске Русије) дата је Аустро-Угарској сагласност да окупира део Отоманске империје који се зове Босна и Херцеговина, где тада Срби православне вере чине већинско становништво. Истовремено је тадашња Кнежевина Србија добила прву „европску шаргарепу“ у виду признања независности, али уз обавезан услов да се мора неизоставно и европеизирати.

Одмах након окупације БиХ, свесно кршећи берлинске одлуке, почиње аустро-угарска власт да из других делова своје царевине плански колонизира РКЦ становништво (превасходно несловенско) на окупиране територије, под разним видовима (индустријализација, јавни радови, уређење територије) и обећањима. Истовремено почиње кампању ширења лажи овеликосрпским претензијама на туђе територијекоју нарочито подржавају фрањевци и језуити, као црквени редови РКЦ који су приграбили школски систем који царска управа уводи на окупираним територијама. Системски се покушава ограничити улога и значај СПЦ, као камена темељца, за одржање српског народа на његовим етничким просторима.

Тако тада почиње кампањаобјективне научне критике дела академика Илије Гарашанина што траје у континуитету и данданас, само су се мењали предзнаци критичара (бечко-пештански централисти, коминтерновски комунисти, хрватски фашисти и неофашисти, панисламски фундаменталисти, еуроунијатски глобалисти,српски сорош-курсисти) али подршка Ватикана ирани радови фрањеваца и језуита нису! Од тада почиње и кампања лажног доказивања да је веома штетно за Србе, да им сунце излази на Истоку, у православној Русији!

Од 1903.године (промене на српском престолу) планира генералштаб Аустро-Угарске да војнички разори Србију и тако реши своје две најважније политичке задаће на брдовитом Балкану, држећи се макијавелистичког принципа да је рат наставак политике другим средствима. Прво, решиће основу за активно провођење експанзије на Исток ка трговачким путевима за колоније, и друго, још и важније, уништиће легло јужнословенских идеја о својој држави ван бечке царске круне.

Балкански ратови окончани блиставим српским победама убрзаће само те намере у њиховој реализацији, а видовдански атентат у Сарајеву биће идеалан повод који се свакако мора искористити за оружани сукоб са ратовима истрошеном Србијом.

У својим плановима два „царска народа“ (Аустријанци и Мађари) немају исте циљеве и међусобно нису искрени, али им је уништење Србије заједничка искрена намера, а после ће да пазаре свако за себе, кад се реше“српске напасти“ како истичу њихови водећи представници.

У припремама за почетак рата током своје мисије 5. и 6.јула 1914.говорио је у Берлину гроф Hoyos кајзеровим државницима – „Србија мора да нестане, ова земља мора бити подељена између нас, Румуније и Бугарске– док су заједнички анализирали укупна сазнања и предвиђали реакцију и одлуке руске владе и генералштаба, али нарочито одлуке цара Николаја II Романова, као осведоченог и доказаног пријатеља земље Србије!

Начелник аустро-угарског генералштаба предлагао је да се приоритетно мора запосести долина Велике Мораве, те да Аустрија треба да анектира српске територије до Ниша, како би господарила најважнијим копненим путним правцем Балкана, али је мађарско државно руководство пружало велики отпор таквим анексијама српске државне територије. Предлагано је стога да се остави један осакаћени део српске територије, без могућности да живи независно.

Век после, многиусрећитељи упорно предлажу разне регионализације Србије са европским предзнацима као основ да се измени постојећи устав Србије, јер је правни оквир који гарантује њену државну целовитост. Чак и у реалној појавикаубојске изузетности НАТО државе Косово насилно проглашене у самом срцу српске државности, овај устав има правну снагу, док га сами Срби не погазе. Мењају се само начини, али циљеви остају када је у питању жеља за затирањем српске државе, само је уместопретече ЕУсада предлагач њена горопадна наследница.

У јавним иступима током првих месеци рата наглашавали су меродавни представници Србије само одбрамбене задатке, те тако у прогласу опште мобилизације објављеном касно увече 25.јула 1914. стоји:Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану Отаџбине“.

Током лета и јесени 1914.-е у заповестима врховног команданта упућеним војсци тај исти циљ је сагласно потребама која су наметала искушења само понављан у емоцијама набијених речи, чији садржај чине основне идеолошке вредности изграђене оружаном и дипломатском борбом током целога XIX. века, за своју државну самосталност.

Узрок овако наглашеном истицању дефанзивних задатака на почетку оружаног сукоба и јесте био да се одбрани земља када је непријатељ изгледао неупоредиво надмоћнији, а властите снаге су биле истрошене у два претходна рата. Непријатељ је конструисао свој изговор за напад на оптужби да Србија прети његовом интегритету, па није ни било мудро давати аргументе његовој бесомучној пропаганди. Србија је натерана на одбрамбени рат, у време када није била спремна не само материјално него и политички и идеолошки на рат са Аустро-Угарском, без обзира на присуство југословенске идеје у њеној јавности. Уздржаност за дефинисање ратних циљева без аргументоване анализе најпозванијих стручњака, резултат је и изграђеног става у спољњој политици Србије током XIX. века да се не иступа олако са програмима, за чије остварење нису били процењени сви неопходни услови.

Век после ови принципи српске спољње политике имају своју потврђену вредност, и могу само да буду искуствени потицај актуелној власти како се одговорно и води и планира спољња политика, без сувишног трчкарања под шљиву у дворишту РКЦ надбискупије београдске!

Стога су хитно ангажовани у радну групу универзитетски професори, дипломати и јавни радници, да припреме елаборат који ће аргументовано омогућити спољнополитички програм који ће се истаћи као ратни циљеви Србије а усвојиће га народна скупштина.

Упознат са плановима и почетним размерама системског злочина над Србима у Аустро-Угарској монархији, већ 4.августа 1914. истиче у својој заповести регент Александар Карађорђевић поред дефанзивних циљева и наговештај офанзивног обележја у речима:

Јауци милиона наше браће који се чују из Босне и Херцеговине, из Баната и Бачке, из Хрватске, Славоније и Срема, и са нашег мора кршне Далмације– као увод у наступ групе истакнутих научних и јавних радника, који ће кроз институцију министарства иностраних послова, цео Велики рат учествовати у борби за истину, о ратним циљевима Србије. Аргументовано ће бранити своје ставове код земаља Антанте које су се трудиле да стекну нове савезнике претежно обећањима територија, које су улазиле у Нишку скупштинску декларацију југословенског програма српске владе. Покушале су да привуку Бугарску, нудећи јој веће делове Македоније, Румунију, пристајући на њене преувеличане захтеве за Банат, Италију, прихватајући њене аспирације на источне делове обале Јадранског мора.

Резимирајући вишемесечно искуство у овим закулисним играма, српски посланик у Петрограду је пред осведоченим пријатељима и савезницима, са нескривеном горчином пребацивао великим силама-савезницам да Србија за своје огромне војничке услуге није поставила захтев да буде награђена на рачун Бугарске, Румуније и Италије, а Антанта за проблематичне услуге које тек очекује од тих трију неискрених и скроз себичних држава показује необичну готовост да жртвује и права своје лојалне савезнице Србије, само да би могла наградити те уцењиваче– истрајно и упорно образлажући југословенски програм из Нишке декларације.

Аргументован, систематизован и вешто брањен, југословенски програм српске владе, изазивао је не само непријатеље већ и неискрене савезнице, јер нису ни умели ни могли да га оспоре.

Председник владе Никола Пашић ангажовао је универзитетске професоре Јована Цвијића, Слободана Јовановића, Александра Белића, Јована Радонића, Љубомира Јовановића, Љубомира Стојановића, Богдана Поповића, Косту Стојановића, као стручњаке за друштвене науке и историју, да образложе зашто Србија не може да прихвати уцене земаља Антанте да уступа делове етничке територије, зарад туђих ратних циљева. Већина ових угледних стручњака је своја највиша научна звања стекла на европским универзитетима, и њихове угледне колеге нису ни могле ни хтеле да се брукају, безуспешно „оспоравајући“ научно доказане аргументе, на захтев својих политичара.

Век после, актуелна влада ни не помишља да обрише прашину са елабората ових светски признатих научних радника, како би аргументовано затворила уста разним јахачима каубојског понијадок јавно истичу територијалне захтеве, а остаци остатака Српске академије наука и уметности, жмуре пред савести, чекајући бенефит у виду усавршавања на сорош европским студијама.

Данашњисорош програмису настали век један раније, као политикантски памфлет за притисак на владу Србије да удовољи штетним захтевима земаља-савезница, које су безобзирно уцењивале Србију чија је војска те 1914.-е ипак однела две велике победе, као савезничке по свом укупном значају! СРБИМА, као и РУСИМА, умањивали су увек значај војничке победе!

Време је да се Србија свим средствима одупре, усаглашеном притиску разних новонасталих земаља, које покушавају да остваре само своје мегаломанске жеље, без искрене спремности на сарадњу и међусобно поштовање, уз уважавање научних историских и друштвених истина, које се ни век после не могу мењати, нарочито не силом!

23 гласa