Кад год се православно српско срце спрема за најрадоснији хришћански празник некако истовремено га обузима и стрепња. Познавајући какву врли „демократски“ запад има душу, не можемо мирно да спавамо. Одлично познавајући да та западна звер на месту душе има само санту леда светосавац зна да мора бити на опрезу. На будност светосавце подсећа 16. и 17. Април 1944. Први и други дан Васкрса при самом крају Другог светског рата Београд и Србија заувек ће памтити. Немогуће је избрисати то априлско бомбардовање Београда које су извеле такозване „савезничке“ снаге са преко 600 бомбардера,  чији су главни део припадао 15. Америчкој ваздухопловној флоти са базом у Фођи на југу Италије.

Ваљда је то била та позната западна захвалност Србима. Захвалност за највеће спасавање савезничких пилота у време Другог светског рата. Савезници су нам упутили велико хвала како само они умеју вршећи  са 3000 – 5000 метара тепих бомбардовање нашег главног града наравно не бирајући циљеве. У том тада потпуно непримереном бомбардовању порушене су болнице, факултети, библиотеке, цркве, страдали недужни цивили а постоји и тврдња да је на једној од бомби која није експлодирала стајао натпис „срећан ускрс“. „Савезнички и пријатељски“, хвала им стварно није требало.

У мржњи ка православним Србима и њиховом светосављу усташе као и увек нису дозвољавале да заостају. Неће никад Срби заборавити крваве Васкрсе из Пребиловца 1941, Бијелог поља надомак Дебељаче 1942. Тешко је и описивати та зверства а камоли уопште схватити да је људски мозак способан за тако нешто, наравно то су радили уз подршку увек ка нама „пријатељске“ Немачке. Ипак смо се после толиких година у којима су нам убијали душу, после скоро пола века под комунизмом а без Господа полако поново кренули да се сабирамо и Обожимо. Онда када смо показали да ни присила, ни убујања, ни зверства, ни политичка и идеолошка лоботомија није успела да уништи душу светосавца, запад се поново сетио да нам „честита“.

Не верујем да је неко заборавио други дан Васкрса 1999 и „херојски“ напад НАТО авијације на путнички воз у Грделичкој клисури. Тај напад је био само наставак њихове честитке светосавцима са којом су кренули 24.марта не прескачући ни Велики петак. Тог 9.априла 1999 ујутро око три сата кренули су са артиљериском паљбом из правца Албаније ка правцу Кошара. У првом налету учествовали су припадници терористичке ОВК њих преко 1.700 уз свесрдну помоћ артиљерије припадника француске Легије части. Опет су Французи показали своју част нападајући са терористима на мање од 200 српских војника браниоца своје Отаџбине. Наравно не смемо изоставити ни НАТО алијансу која је са америчким Зеленим береткама, енглеским инструкторима и авијацијом давала свесрдну подршку терористима и „часним“ легионарима.

Циљ напада био је покушај пресецања комуникације ВЈ и покушај копненог заузимања ширег простора Метохије. Кошаре нису изабране случајно већ због врло специфичне конфигурације терена. Положај саме карауле није дозвољавао допрему озбиљније борбене технике са српске стране што није био исти случај из правца Албаније, непријатељ је то одлично знао. Узевши у обзир чињеницу да се у НАТО бази у Тропоји (Албанија) биле већ стациониране озбиљне снаге Алијансе, са 30 тенкова, 26 хеликоптера типа „апач“ као и око 12.000 непријатељских војника намера је била сасвим очигледна.

Од војске која је била стационирана у Тропоји 5.000 војника чиниле су снаге НАТО-а. Међу њима највише како је већ напоменуто америчких Зелених беретки, француских легионара као и велики број британских инструктора. Сами британски инструктори радили су директно са терористима и албанском војском. У првом моменту напада у караули се налазило само седам српских граничара али је њихово јуначко држање и војно умеће омогућило довољно времена за пребацивање на планирану другу линију одбране.

Наравно „јуначки“ запад је то повлачење седам српских хероја на други положај одбрамбене линије и њихово заузимање карауле коју је било немогуће одбранити у том моменту приказао на свим медијима као невероватну победу НАТО-а. Време је показало да је то био иако никакав уједно и последњи успех које ће здружене снаге терориста и НАТО алијансе постићи.

МРТВА СТРАЖА СА КОШАРА

Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.

Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.

Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.

Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.

Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“

Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“

„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“

„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“

Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.

„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“

,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“

„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“

„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“

„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“

„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“

Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.

Слава палим херојима Кошара!

                                                                            Ненад Милкић

На почетку ваздушне агресије врхушка НАТО снага је била сигурна да наша војска није у стању да издржи више од три дана. Када се препотентном и осионом западу план почео да распада као мехур од сапунице јер се Срби нису уплашили и предали а капитулација им није падала ни на памет крећу у покушај копнене офанзиве. Надмени и потпуно сигурни у силу и снагу коју поседују али као и увек без части кренули су да заједно са терористима Србима честитају Васкрс. Како је тих дана било на Кошарама може се схватити по речима сада пензионисаног потпуковника а тада учесника борби Љубинка Ђурковића:

„Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена. Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима. Због тога смо успели да своје материјалне и људске жртве сведемо на најмањи ниво.

KARAULA-KOSARE-SRPSKI-GLAS-1024x637

У Одбрани српске земље помогло је умеће и храброст српских војника као и руских добровољаца али и домишљатост отвореног ума какву може да има само светосавска душа. Сем поменутих макета које су НАТО „генијалце“ заваравале можда вреди поменути рецимо и начин комуникације. Поседујући много боља и модернија техничка средства непријатељ је успевао да прислушкује и скида комуникацију српских јединица, чиме је све потезе знао унапред. Као и увек када нема решења на сцену ступа српска домишљатост.

Један од официра сетио се да ангажује двојицу Рома иначе припадника војске. Они су на ромском радио везом комуницирали и наводили акције ВЈ. Ово је до краја рата остала енигма за терористе и њихове НАТО савезнике. Вероватно им је исту или бар сличну непознаницу изазвало и појављивање два српска тенка Т-55, који нису имали превелик значај у самој борби али јесу у сејању страха и панике у редовима агресора. Страх је био у толико већи јер се знало да је долазак тенкова са те стране немогућ. То јесте била истина, било је немогуће за све али не и за Србе. Зашто је тако знају они који су чули речи које су пре саме акције биле упућене командантима тенкова:

            Уз добру припрему имате 30 одсто шанси да прођете тереном, плус патриотизам, плус искуство – крени!

Како су тенкисти исказали свој патриотизам још силније су га исказивали сами војници. Вођени љубављу ка народу и Отаџбини сваким својим гестом подсећали су чији су потомци. Јуришали су без страха и задршке у борбу прса у прса узвикујући при том „Напред“, „Замном“, „Јуриш“, „Ура“ не штедећи своје животе све док положаји нису били поново враћени. Видевши да не може да се супростави српској одлучности непријатељ је опет показао своју „част и јунаштво“ гађајући наше положаје недозвољеним касетним бомбама. Ни то западним зверима у борби против браниоца Отаџбине није помогло.

Нажалост жртве су ипак биле неминовне. По изјави генерала Живановића у борбама за караулу Кошаре погинуло је 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста, 24 српска добровољца као и руски добровољац Булах Глебович. Сви они су били на понос мајци Отаџбини и подсетили нас да је Србија увек пуна јунака и хероја.

Србијо спремај се за Васкрс али никад не заборављај оне прошле. Не желимо да верујемо да нам неко опет спрема нове жртве али не дозвољавамо да нам избришу памћење. Памћење које нам јасно говори ко су нам пријатељи а ко не као и сећање на оне који су доказали да се у Србији увек рађају нови потомци Немањића, Југовића, Синђелића, Обилића… Можда могу да нам истопе пушке, топове и тенкове али не могу душу а док има душе Србин ће увек изнова успевати да васкрсне.

205 гласовa