У анализама положаја српског народа на почетку XXI века опште место је постала констатација како се налазимо у једној од најтежих ситуација у нашој савременој историји. Данас није лако бити Србин. Али, није ово ни први, ни последњи пут у историји да нам је тешко. Кроз уста игумана Теодосије Мркојевића, Његош у „Лажном цару Шћемапу Малом“ даје одговор Беглербегу речима: „Ја нисјесам, Бог ми не судио/ Беглербеже, нипошто безбожан/ Него имам очи за гледање/ Свијећа ми Божија пред очима/ Те разбирам бијелу свијетину/ И не држим црно за бијело“. Много је данас „лажних царева“ и осталих смутљиваца који би да „црно представе белим“. Ма какве нас несреће задесиле, важно је да останемо способни да разликујемо „црно од белог“. Док то чинимо, спаса нам има. Без обзира на околности и недаће.

Из свега што се дешава треба извући поуке и наставити даље. Нема бољег тренутка за тражење одговора на сва питања која нам се намећу, од Видовдана. Видовданска порука је садржана у великом Косовском завету: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и до вјека“. Јустин Поповић објашњава како су Срби на Видовдан „једном за свагда изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва“. Он још и додаје, да је то наше „народно јеванђеље“. Жртвује се „привремено ради вечнога, земаљско ради небескога“.

Видовдан је прича о Небеској Србији. А у миту о Небеској Србији ми ћемо најпре наћи одговоре на питања: шта нам се то дешава? И: зашто нам се ово дешава? Пошто данас није лако бити Србин, није ни лако говорити о Небеској Србији. Као и много шта друго, и она је злоупотребљена. Тему Небеске Србије су током деведесетих година ХХ века једнако злоупотребљавали и немилице трошили и они који су Србе желели да бране, и они који су Србе нападали. Они који су желели да бране, ишли су дотле да су Србе проглашавали „небеским народом“. Због тога је, тобоже, било довољно родити се као Србин, па заслужити место у „царству небеском“. Као да се то место не заслужује упорном борбом и истрајавањем да се „црно за бијело“ не држи. У оваквој интерпретацији то је постала политичка парола, ништа другачија од оних парола о „класној равноправности“, које су биле популарне пре тога, и ништа другачије од оних парола о „безалтернативности европских интеграција“ које се могу чути данас.

Став оних који су Србе нападали стао је у наслов књиге Бранимира Анзуловића: „Небеска Србија: од мита до геноцида“. Тако су појединци, који себе доживљавају као озбиљне научнике, на српском примеру покушавали да докажу нешто, што им није успело ни у једном другом случају. Требало би се осврнути на покушај спајања митова и митологије једног народа, са злочинима који су чињени у рату. Јер, шта би се само десило када би ишли далеко у прошлост западноевропских народа, који се данас представљају као извориште цивилизованости, и то повезали са злочинима који су чињени у њихово име од почетка колонизације до данас. Наталија Нарочницка примећује, како у старословенским бајкама и причама са Истока, нема сурових момената, попут на пример онога, када отац на наговор маћехе, одводи своје двоје деце у шуму и тамо их оставља, јер су били толико сиромашни да нису имали шта да једу. У причама са Истока, такав отац, родитељ који не истрајава и не бори се за своју децу, већ их оставља у шуми, би одмах био осуђен и прокажен. Ако се већ у науци нашло истраживача који би желели да на примеру Срба ураде студију случаја и испитају везу између митологије и ратних злочина, могли би да наставе и даље, па да исту методологију примене и на друге народе-Енглезе, Холанђане или Немце на пример. Могли би да крену од сурових момената из народних предања и бајки, па да проуче како је то утицало на злочине почињене у Индији и Батавији, покушају геноцида у Намибији, или на све оно што се у цивилизованој Европи дешавало током Првог и Другог светског рата. Када смо већ код Срба и Другог светског рата, ваља подсетити и да смо једини народ на свету над којим је спровођена одмазда по принципу „сто за једнога“. Ваљда је то била права мера: сто нецивилизованих Срба, за једног цивилизованог Немца.

Наводим све ово, како бих објаснио, да ни једни, ни други, нити они што су Србе хтели да бране, нити они што нас нападају-нису разумели шта је Небеска Србија. Нису разумели шта је Косовски завет, нити су схватили каква је симболика Видовдана.

Небеска Србија се не тиче пропагандних парола, нити дневне политике. Она не може да служи за извођење квазинаучних описа и класификација. Тежња да се жртвује „привремено ради вечнога“ и „земаљско ради небескога“ не може да се спакује ни у један политички оквир, за њу је свака идеологија преуска. Истовремено, њу ни секуларизована наука не може до краја схватити. Поготово је не могу разумети они савремени теоретичари који би све да квантификују. Јер, они полазе од тога да је најважнија ствар разлучити шта је корисно, а шта је бескорисно. Према томе се ствари деле на „црно“ и „бијело“. Ономе што је корисно треба се посветити, а од бескорисног дизати руке.

Наш Видовдан није прича о корисности, већ о доброти. Није исправно оно што је корисно, већ само и искључиво оно што је добро. Ту се наша животна филозофија разликује од западњачке. Ми не делимо ствари на корисне и бескорисне, већ на добре и лоше. Отац који одводи двоје деце у шуму и тамо их оставља, води се принципом корисности: остаће му мање уста у кући која ће морати да храни. За нас је такав поступак несхватљив, зато што он није добар. Небеска Србија нам показује, да се систем моралних вредности не може темељити на користи као принципу, већ на разликовању доброг од зла! Не може се држати, како нам то поручује владика Раде-„црно за бијело“.

Данас смо у ситуацији у каквој јесмо зато што смо сишли са главног историјског пута зацртаног Косовским заветом и запали у историјске рукавце у којима нисмо могли да разликујемо добро од зла. Данас нам се све ово дешава зато што се многи поводе принципом корисности, а не принципом доброте. „Црно за бијело“ држе. Вера се продаје за вечеру, одричемо се предака, одричемо се писма и писаца, стубова наше културе и идентитета, заборављамо значајне датуме из сопствене прошлости.

Чини се, како смо ушли у процес неповратних деоба, због којих ће за коју генерацију у будућности Срба и нестати. Да, то се може десити, опасност је реална, али само ако међу Србима не буде оних који ће сачувати историјско памћење на Видовдан, ако међу Србима не буде оних које ће руководити вредности Небеске Србије и који ће разумети Косовски завет. Ако таквих нестане, онда ће и Срба нестати. И обрнуто, све док је таквих међу нама и Срба ће бити. Али, оно што је још важније, јесте да док је таквих који славе Видовдан-биће и система моралних вредности заснованог на доброти. Одбраном идеала Небеске Србије брани се и „народно јеванђеље“, тако се упозорава да није добро све оно што је корисно и да се од чињења доброга не може увек очекивати корист.

Због тога је за данашњу генерацију један од најбитнијих тренутака управо очување култа Видовдана и мита о Небеској Србији. На значај очувања и трајања упозоравају нас пророчке речи великог Достојевског. Он пише да ће се убрзо „сва словенска племена Балканског полуострва неизоставно ослободити јарма турског, и почети да живе новим, слободним, и може бити независним животом.“ Али, истовремено и наговештава да „Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене!“ Зашто је онда Достојевски словенофил и због чега позива цара да ослободи балканске православне народе. Зато што он види да „после решења словенског питања, Русији очигледно претстоји коначно решење Источног питања. Задуго још неће разумети садашњи Словени: шта је то Источно питање! Баш као што ни словенско уједињење у братству и слози неће разумети још врло дуго. Објашњавати им то непрекидно, делом и великим примером, биће свагдашњи задатак Русије у будуће“. Сто педесет година је прошло од објављивања овог чланка, а он је данас једнако актуелан као и у годинама пред Берлински конгрес. И као што је Достојевски знао да Руси морају истрпети дуже од век и по странпутичарења балканских православаца, тако ће и Срби морати да истрпе странпутичарења других, оних који мисле да се окористе у свом одрицању од српског, или оних који не би ни постојали данас, да их Срби нису ослобађали јуче. Слављење Видовдана и темељење моралних вредности на Небеској Србији, јесте начин да им делом и великим примером показујемо колико греше. Толико се од нас данас тражи. И толико свако од нас може дати. То ће бити најбољи путоказ онима који долазе после нас, да знају шта им је чинити и како се понашати. То ће бити сигурна лука у коју се могу вратити потомци свих оних несретних људи који се данас самопроглашавају отпадницима.

Ако онима који долазе иза нас не предамо „видовданску лучу“, неће бити само опасност у томе да нестану Срби као народ. Сишли су са историјске сцене и већи и значајнији народи од српског. Кључна опасност је у томе што може нестати доброте као врхунског моралног начела.

Два велика савремена мислиоца, Тихон Шевкунов и Александар Шмеман закључују како је „православље со данашњег света“. Православни не могу бити нити најбројнији, нити најбогатији, нити најутицајнији на свету. Међутим, православље је зачин, који у малој количини значи много. У шта ће се свет претворити ако тог зачина нема? У овом светлу треба гледати и све нападе којима смо изложени. Због тога се и пишу тезе о „Небеској Србији као путу од мита до геноцида“. Због тога се и индикују ратови међу православним народима, отуда и рат у Украјини. Отуда сатанизација Трећег Рима, сплеткарење балканских државица и нови крсташки поход Запада против Русије. Они који би да живот сведу само на корисно, свесни су снаге православља. Зато нас нападају. Зато покушавају да нас сломе, да не бисмо истрајали и истрпели. Ми њима не требамо, са нашим вредностима само им сметамо. Како је ава Јустин закључио: „либералном боголиком човеку“ дозвољено је све што није забрањено земаљским законима. Систем прихватљивих моралних вредности темељи се на законима које доносе посланици у скупштини или још горе на основу одредби директива које нам доносе белосветски комесари, а не на православно-хришћанском учењу о „човеколиком Богу“ и неопходности уздржања и покајања као изразима божанских, моралних закона.

Ако је православље со данашњег света, онда је Небеска Србија со нашег, светосавског православља. Уколико се ње одрекнемо, одричемо се своје вере. А данас се налазимо ту где јесмо управо због претходног, вишедеценијског одрицања и отпадања. Подређивали смо идеале Небеске Србије принципима увезених идеологија. До јуче је то био комунизам, а данас неолиберализам.

Ми се не смемо савити пред овим ударима. Настављамо даље и пролазимо и кроз ове недаће. То је поука коју из овог тешког времена морамо извући. Ако хоћемо боље, држаћемо се Видовдана. Нећемо га трампити за неку ситну, текућу корист. Пре свега због тога, што је наша историјска мисија јасна. Због те историјске мисије морамо истрајати. Морамо сачувати доброту, јер ћемо тако сачувати свет. На шта ће свет личити, ако у њему буду живели очеви који ће своју децу остављати у шуми, зато што им је остава празна. Не желимо да живимо у таквом друштву.

Завет који нам је остао обавезује нас да будемо одговорни и према онима који су га до данашњих дана сачували и према онима који ће га после нас даље носити. Да будемо поштени очеви и брижне мајке. Да се водимо према томе шта је добро, а не шта је корисно. Упркос проблемима са којима се срећемо. Упркос ситуацији у којој се налазимо. Срећан нам празник. Живела Србија.

30 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ