Већ више од једног века, европски злобници недају мира напаћеној души Гавриловој да почива, упорно му измишљајући погрдна имена за патриотско дело његово.

Ни ситнијег извршиоца, ни звучнијег презимена, ни тежих последица дела, историја до данас забележила није!

Дајући му име Гаврило, као да су родитељи навестили да ће он сам свету европском промене навестити, од којих ће пропасти тада моћне царевине, али и настати заједничка држава у којој живе сви Срби, рођена на мору српске крви, а донесе жељену слободу и потлаченим Словенцима и Хрватима, да и они најзад постану слободни народ.

У друштву легендарних четника из Старе и Јужне Србије, овенчаних балканским победама, тај мршави, увек полугладни гимназијалац што је калдрмисао улице да за школарину заради, али се упорно самостално прометао кроз живот посвећен идеји борбе против окупатора своје уже Отаџбине, која тада стење под католичким јармом „претече ЕU“, у којој су уместо школа зидали затворе за непослушне домаћине, док бечки планери спроводе колонизацију, био је готово неприметан, увек са књигом у руци!

Из те окупиране земље, радосно је Гаврило искорачио у Србију, слободну за све који је поштују и воле, без обзира на ком језику и ком Богу се моле!

Његова душа гладна знања, могла је ту да се нахрани а тело је и тако већ свикло да трпи, па се млади гимназијалац није ни освртао на трајну полуглад.

Његови тужиоци у касарни сарајевској, упорно су у списима писали „српски сељачић“, да му тако умање значај самосталног одлучивања о његовом чину, али су тако само себе у правом светлу приказали, а поредак окупаторски ком су служили најтачније описали! Његове речи одбране у изјави на суђењу, јасно показују сву зрелост којом тај млади идеалиста говори о жртвовању за Слободу, свесно себе приносећи на жртвеник, желећи притом да заштити све који су му помогли, а нису ни слутили за његову намеру и циљ пута у Сарајево!

Моћна европска велесила, упорно је запела да њени тужиоци питањима и лажним тврдњама докажу „кривицу“ Србијице која је постала јужнословенски Пијемонт, плашећи тако старог доброг владара у Бечу (како га описује Карел Чапек), који се ипак није побунио да му за његову 60-то годишњицу крунисања 1908.године, силом анектирају две српске покрајине, које су претходно окупирали, уз европску одлуку да тако и „цивилизију“ тај дивљи народ тамо, на брдовитом Балкану, у отоманској царевини, такође окупаторској!

Тада су европски усрећитељи за себе надмено казивали да су „kulturtregeri“ (носиоци културе), али су само још већу нетрпељивост донели, нарочито наспрам православних Срба, које су упорно наговарали на Унију по већ успешном моделу из далеке Буковине, са којом су сада у истој царевини били.

Током процеса, ти су „kulturtregeri“ без зазора присиљавали проту Билбију да књигу рођених фалсификује, како би Гаврило постао „пунолетан“ и омастио конопац у касарни сарајевској, али је честити православни свештеник себе свесно на жртву принео, али свога Бога није излагао, ни службену књигу фалсификовао!

Данас, док бројни сарадници разних проеуропских НВО као страни плаћеници пишу реферате, докторате и ине лагарије о „злочину“ Гавриловом, нико да обради тај злочин насиља назови правне државе над хришћанском црквом, а они тобож искрено поштују Свевишњег!

Борцу против тираније, у времену када је индивидуални чин имао друштвено признање, данас покушавају да дају квалификацију злочинца, који врши колективни злочин у име религијске нетрпељивости, коју су управо наследници тих „kulturtregerа“ зацарили међу вернике Ислама.

Упорно преврћу мртвог војводу Воју, зарад пиштоља датог са исказаном неверицом у само дело, а живог су се толико плашили, да су му и гроб раскопали као окупатори! Потомци им и данас „kulturtregeri“ извикани, иако никада никако нису тај злочин (чак и задокументован сликом!) осудили.

Упорно истражују откуд тај европски пиштољ на брдовитом Балкану, а фабрика тада била у немачком власништву, иако је у Белгији, а папири уредно вођени, али и данас забрањен увид радозналим историчарима и још више новинарима, тек ако су из Русије или Србије, нарочито.

Тужитељи сарајевски, упорно су питали младе атентаторе, јесу ли читали ону страшну књигу „Начертаније“ од које како то „kulturtregeri “ тврде и почињу сва зла ововременска за Европу, али никако да упитају суштину, како то да су управо европљани Адам Чарториски и Франтишек Зах, по свом упознавању са српским питањем написали „Савете“ и „План“, као своје виђење места и улоге државе Србије за све јужне Словене, а писмени Гарашанин потом их само преточио у то своје страшно „Начертаније“, које ће разни планери недобронамерног преуређења Балкана од Бењамина Калаја до Збигњева Бжежинског упорно сахрањивати, а оно свако мало васкрсне!

Управо га поново сахрањују (већ видљиво безуспешно!) у хаашкој судници, разапињући на крст полумртвог Ратка, још једну српску официрску легенду насталу за живота свога, што у крвавом грађанском рату, после титовке поносно устакну шапку војводе Мишића, инспирисан делом малог гимназијалца који ће своје неумрло име дати најцењенијем војничком одличју војске Р Српске, да се потомци гордо подиче претцима својим, кад се генерације смене!

Већ век цео, ти европски „kulturtregeri“ упорно суде једној књизи, једном гимназијалцу, и једном народу, који су само јасно исказали своје право да живе као слободни људи у својој земљи, а мали гимназијалац то и показао суженом зеницом ока, док гледа мрску персонификацију окупатора, али не у царском Бечу, већ у Сарајеву, и то баш на Видовдан! Гаврилова сена, још лута царским одајама „претече ЕУ“ плашећи и данас разне усрећитеље што премеравају и цртају границе Србијице, притом ни не питајући Србе, па им мерач све нешто окрача како се примакне Видовдан, који упорно настоје да поунијате или протестантизују, али оћеш јес, однекуд увек искочи тај неумрли Гаврило са књигом у руци, на њој наслов „Начертаније“, а на полеђини још грђи „Меморандум“, па ту сада ни добри отац Франциско ватикански више не помаже!

Зато се данас „kulturtregeri “ и уздају у „природну“ NАТО измишљотину у српској државној колевци, али им ни то неће помоћи, све је више младих Срба са књигом у руци, а унутра записи староставни где јасно пише, шта је чије и ко је на земљи својој властан, шта је Кнежева вечера, а шта ли нуђена Федерикина …. , док заветне свеће кнегиње Милице чекају!

20 гласовa