Увек је Србија имала оне који су непоколебљиво давали пример како се воли Отаџбина. Онако како су то радиле праве српске војводе. Војин Поповић је био сигурно један од њих. Војево је многе битке несебично дајући сваки део себе својој домовини. О јунаштву, вери, храбрости довољно говори понашање његових 2200 војника Добровољачког одреда. Никад нису одступали, беспоговорно су ишли за својим војводом. Крећући за њим и у оне битке за које су сви мислили да их је немогуће добити. Зна се да се српски војник никад тако не понаша зато што му је наређено или га је страх.

Не, такав однос према старешини код српског војника може бити изазвана само поштовањем. Из њедара Србије су некад расли само такви официри, старешине, војводе, генерали… Они који су заслужили и у сваком моменту изнова изазивали поштовање, својим односом према мајци Србији. Онда када би други мислили да је нешто немогуће српски официри су одговоре тражили у вери и срцу. Тамо су увек проналазили онај једини исправан пут који их је љубављу према Отаџбини водио напред. Пут који није дозвољавао сумњу, предају, повлачење, непотребан страх. Поштујући мајку Србију живели су живот достојан светосаваца.

Ослушкујући своју душу корачали су увек напред у славу омогућавајући тако свом народу понос, а Отаџбини слободу. Искрена вера и отворена душа на крају су увек односиле победу. Светосавци су одвајкада умели то да препознају. Вера, чојство, храброст се тако са старешина, официра, војвода генерала преносила на народ. Тада су заједно такви непоколебљиви и неустрашиви постајали страх и трепет непријатељу, сваком надолазећем злу. Бранили су наши ђедови увек веру, слободу, истину и правду. Заслужио је тако овај народ најсветлије странице светске историје. Труде се непријатељи вековима то да избришу, оспоре. Смета то и нашим „пријатељима“ са запада, али све оно што је урађено из душе толико је дубоко урезано да је немогуће да нестане.

Један од оних који је инспиришући своје борце Србији додао још најлепших страница славе био је комитски војвода Вук. Запамтили су га прво Турци 1905. лета Господњег у борбама за Стару Србију. Османлије су осетиле сву снагу вере, чојства и љубави ка Отаџбини у борбама на Козјаку и Челопеку. Кренуо је са Турцима а наставио четничким акцијама, Кумановском битком, битком на Сртевици, у Балканским ратовима. (1) Када је Србија изашавши из Балканских ратова почела да снева о миру и слободи, кренула да опоравља и зацељује неправедно нанесене ожиљке и ране показало се да зло никад не спава. Нова несрећа кренула је да се надвија над Србијом, почео је Први светски рат.

Када почне рат Отаџбини су потребна њена најбоља и најоданија деца. Опет је дошло време да се покаже ко су српски официри, генерали, војводе, одани солдати, ко су они заиста прави Срби. Са својим четничким одредом одмах на линију фронта ступа и Војин Поповић помогавши Дунавској дивизији да у Мачви одржи фронт. Затим као командант Јадранског четничког одреда бива учесник још једне славне битке овог пута на Церу. Под налетом много јачег и бројнијег непријатеља српска војска ипак бива натерана на повлачење преко Албаније. Са њом се повлачи и војвода Вук и његов одред.

То је био изнуђен потез. Нажалост и једино решење којим је у том тренутку могао да се сачува бар део војске. Чим су се створили услови за повратак војвода Вук је био на првој линији ратних сукоба. Овог пута као комадант Добровољачког одреда у пробоју Солунског фронта.

Никад за њега није постојало питање или дилема шта треба чинити, шта је исправно. У његовој души одувек је то било јасно записано. Одговор је био дубоко уклесан у искреном светосавском срцу. Знао је оно што сви прави Срби знају: неопходно је чинити све што си у могућности за част и слободу Отаџбине. Није сумњао у своју веру, крв, народ, мајку Србију. Крв је јасно говорила да му дужност налаже да се пуном снагом супростави сваком непријатељу Отаџбине. Вера да то увек мора чинити часно. Срце је недвосмислено казивало да нема компромиса са онима који покушавају силом да нам наметну свој систем вредности. Са онима који нападају или угрожавају српски народ и његову Отаџбину.

Могли би спомињати многе битке које је неустрашиви војвода војевао предводећи у њима своје четнике, српске витезове. Ипак има једна на којој се морамо задржати, она последња коју је он предводио. Последња не зато што више није хтео или желео, већ зато што је у њој својој мајци Србији као њено најоданије чедо предао све што је имао своју крв, срце, душу, тело. И та последња битка војводе Вука била је у складу са његовом вером, са примером оног правог српског официра. Била је као и свака пре тога часна, одлучна, јуначка, самим тим победничка.

Носилац низа одликовања како ратних тако и мирнодобских, професор доктор Александар Костић је као учесник и сведок у тој бици између осталог о њој записао:

„… За заузеће Грунишког виса био је одређен Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића, познатог као – војвода Вук. Познавао сам људе који су дрхтали кад се изговарало његово име: био је човек гвоздене воље, дисциплина у његовом одреду била је гвоздена…

…Осмотрио сам положај и изабрао место за болницу – најближе фронту. Вука сам замишљао као горостаса, намргођеног погледа, а он доброћудан, нижег раста, осмехнут… Хоћу да му рапортирам, а он ће: „Пустите то, молим вас, докторе, него ми кажите колико имате санитетског материјала?“ Много, кажем не дај Боже да га у толикој мери употребим… А он ће: „То ће бити љути бој, такав још, докторе нисте видели. Морамо заузети Грунишки вис, јер је веома важан положај за даље операције. То зна и непријатељ па га неће дати до последњег човека…“

… Убрзо поче напад наших јединица … Најпре јака митрљеска и пушчана паљба, па онда бомбе и потом први јуриш… Убрзо пристигоше и први рањеници… У ствари, докотрљаше се до болнице, јер сам болничке шаторе поставио уз фронт, на коју стотину метара… Рањеници се чудно понашају: не жале због рана, већ зато што су избачени из строја, из битке… Ране су у почетку биле од метака, шрапнела, бомбе

… Битка траје непрекидно 48 часова. За то време шест пута сам чуо глас војводе Вука: „Јунаци, за мном, Груниште мора бити наше…“

… Трећег дана борбе – тишина: ни пушка да опали, ништа се не чује, а рањеници долазе… Носе их, вуку, има их на десетине. Нигде пуцња, а толико рањених! У чему је ствар? Шта се збива? Схватио сам тек кад сам им скинуо одећу – тела избодена бајонетом и ножем. Тог трећег дана боја, Груниште је била кланица. На Груништу, његовом врху, завијорила се српска застава…

…Али гле, каква је сад то поворка, откуда то ридање, тај плач ратника? Шта се догодило са овим неустрашивим људима, који су хиљаду пута гледали смрти у очи и нису устукнули?! Кога то носе, за ким толико ридање сурових ратника? Спустили су носила и ја подигнем плашт: војвода Вук! Као да је заспао…“ (2)

Војин Поповић је тада заспао мирним сном знајући да је он Отаџбини и свом народу дао све. Могао је спокојно пред своје претке. Знао је да ће непријатељ његово име заувек спомињати са страхопоштовањем, а његови Срби са поносом и поштовањем. За живота је Турцима вратио за сваку сузу, јаук, бол који је истрпео његов отац и породица. Није остао дужан за оно због чега су морали да се иселе из тада окупиране његове родне Сјенице. Када је напуштао свој родни град имао је 6 година али већ тада и срце јунака који је одлучио да чим ојача не дозволи никад више непријатељу да ужива у муци српског народа.

ВОЈВОДА ВУК

Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
– Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.

Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.

Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише…
Клону рука у Војводе Вука.

Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака…
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.

Милосав Јелић

Са правом је један од Вукових потчињених команданата Милосав Јелић у стиховима забележио да је непријатељ имао разлога да се весели. Смрт војводе Вука њима је на тренутак дала наду. Знали су да се такви јунаци не рађају сваки дан. То су знали, али нису знали да свако срце испуњено вером и љубављу ка Отаџбини је још једно срце јунака. Срце новог српског вука, срце непобедивог витеза Србије. Управо таква су срца светосаваца а њих је Србија тада била пуна. По Јелићевом сведочењу тог догађаја Срби су на моменат застали. Не зато што су се неког уплашили већ зато што су то осећали. Морали су иако је то непријатељ могао да искористи. Њихов војвода, српски витез заслужио је ту почаст:

„…Кад Вук приђе стрељачком строју праћен ордонансима и својим посилним Луком, Врањанцем, он извади револвер и викну:

      – Напред добровољци!

Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и бацише се једни на друге. Тукло се револверима, бомбама и ножевима … Један од заосталих бугарских војника подиже се иза једног камена и стојећи опали на Вука.

Наши га убише одмах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца…

Кад добровољци у центру и на десном крилу чуше за погибију Вукову, оставише пушке и пола су часа тупо гледали пред себе. Да су нас за то време напали Бугари, сјурили би нас у Црну Реку.

Одозго смо лепо видели Вукову пратњу. Осам старих четника носили су наизменично поред обале носила с погинулим јунаком. Ја сам плакао као дете.

Чинило ми се као да се с њим и Србија сахрањује.

Слава му!“ (3)

Данас док он спава надајмо се да се буде нови витезови Србије, нови поносни Срби. Није успео непријатељ још ни да схвати да је један српски херој заспао вечним сном а то је већ код свих његових сабораца ојачало веру и одлучност. Одлучност да непријатељу никад не дозволе да нам мајку Србију сахране. Веру да ће у томе и успети. Зато и поред све жеље коју је непријатељ увек јасно показивао Србија опстаје. Нису успели да сахране нашу мајку Србију зато што она увек изнова изњедри нове јунаке, хероје, светосавске витезове.

Тако смо и поред домаћих квислинга, снаге и упорности непријатеља, зла које не преза ни пред чим, увек опстајали. Остајући поносни на своју историју захваљујући оним правим непоколебљивим чедима Отаџбине, онима попут војводе Вука. Сигурно је да их и данас има наша мајка Србија. То што их не видимо значи само да она не жели да нам их покаже док их заиста и не заслужимо.

Када дође време схватићемо да су били ту са нама или поред нас. Да је Србија и данас пуна храбрих, правдољубивих, часних и непоколебљивих. Оних чији су ум и душа одани својој вери, народу, Отаџбини. Срба који нису поклекли пред западном сатаном. Они чије су душе испуњене љубављу, истином, правдом, а срца вером, чојством и храброшћу. Морамо сачекати тај тренутак будни и помоћи им кад куцне час. Да заједно као увек непоколебљиво сачувамо своју веру, име, част, слободу и Отаџбину.

(1) sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD_%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9

(2) Књига Солунци говоре – Антоније Ђурић („кад ратник заплаче“ 83стр.)

(3) Из дневника четничког командира , новинара Милосава Јелића (књига „Летопис југа“ 1930)

Прочитај без интернета:
85 гласовa