(наставак јучерашњег чланка)

Најпоразнија чињеница везана за феномен Александра Вучића јесте та што је он, као и Борис Тадић пре њега, у ствари дошао на готово, тј. на јавну позорницу која је одавно подешена да повластице нуди управо таквима, гласним а испразним незналицама и кукавицама по опредељењу. Највидљивији и најгласнији део српског друштва још од Брозових чистки је начичкан моралним слабићима, чије се интелектуалне и менталне способности потпуно уклапају у жаргонско схватање старогрчке речи „педерастија“, која је означавала присан, менторски однос старијег са млађим мушкарцем.

Од када им је умро Јосип Броз, они су без ментора и стога су остали недовршени као мушкарци. Они су зато неспремни да на мушке изазове одговарају онако како је јачи пол вековима навикао да узвраћа: мушки, што ће рећи – истом мером, чак и уколико противник може да нанесе значајну, па можда и кобну штету.

(То не значи нужно узвратити без мудрости, напротив; али, мудрост је упошљена на томе како, а не да ли узвратити.)

Психологија правилно учи да здрава особа у себи има и мушке и женске особине, иако, зависно од пола, једна врста неминовно претеже. Невоља ових личности о којима је овде реч јесте у томе што су потпуно изгубили мушке састојке и тиме нарушили равнотежу. Пошто је и у нашем друштву нарушена равнотежа, услед прекомерне количине „педерастих“ појединаца, није никакво чудо што се тадићи и вучићи сналазе у данашњој Србији као рибе у води.

Сјајан пример таквог појединца је Душан Машић, особа која је покренула срамотну акцију „Седам хиљада“ са циљем да у име непријатељске, противсрпске пропаганде, најзад загосподари и оним јединим преосталим јој простором: српским улицама. Најпре, да се мало подробније упознамо са Машићевим моралом, тачније, са отужним недостатком истог, о чему ће посведочити догађај од 12. фебруара ове године.

Машић је тада био домаћин трибине одржане у једној од одаја британског парламента у Лондону, у организацији тамошњег „Сербиан сити клуба“ (што је, наравно, заваравајући назив, јер им до српства није стало ни колико до лањског снега, али о томе неком другом приликом). Главна гошћа на трибини била је Оља Бећковић, која је тих дана на сва уста кукала над својом тужном судбином после угашеног „Утиска недеље“ – мада не и над хиљадама евара које су јој уредно капљале у крило по уговору који јој је, без обзира на то што емисија није приказивана, важио све до марта месеца. На самом крају трибине, која је, предвидиво, протекла у исказима дивљења Бећковићки и њеном „дугогодишњем раду“, за реч се из гледалишта јавила извесна госпођа и питање, уместо Ољи, упутила другим двема беседницима – Милици Пешић, још једној вајној „новинарки“ Машићеве сорте, и самом Машићу. Ево питања:

„Да ли сте упознати са радом `Фронтлајн њуз телевижон ејџенси`, која је оформљена у Лондону 1989. године, и како тумачите, с обзиром да живите овде, Душане, и да сте новинар, колико сам схватила, да су и хрватски и босански а касније и косовски новинари албанске националности, да су се повезали са новинарима и разним медијским радницима овде, у циљу промовисања њихових истина, а наши новинари нису? То ја тако видим. Због чега је нашим новинарима увек било много битније да се баве политичком сценом у Србији, а не информисањем страних медија о злочинима над Србима? Ви сте водили, Оља, борбу у Србији и стварно сте фантастични, али шта су радили сви ти други новинари који имају контакте? Шта су наши новинари ваше генерације, шта сте сви ви радили за Србе, за то да се зна шта се све нама дешавало?

А ево и Машићевог одговора:

„Ја стварно не могу на такав начин да сагледавам ствари, јер, између осталог, ја сам радио у Србији од `89. до 2004. Значи, то што је Оља радила тамо и ја сам радио тамо. Ја сам био и оснивач Б92 и уредник у једном периоду, тако да ја себе не доживљавам… Никад нисам био новинар у Лондону. Ја се бавим менаџментом тренутно у оквиру Би-Би-Сија, иако сам по професији новинар. Знам врло добро шта је `Фронтлајн` јер сам, између осталог, са тим људима и сарађивао током година. Знам такође да је велики број мојих колега сарађивао са многим страним новинарима. Е сад, шта је истина, шта није истина, све зависи из ког угла желите да гледате. Ја, као новинар, не стидим се ниједног тренутка, ниједне ствари које сам у животу урадио. И сутра, када бих могао поново то исто да радим, вероватно бих исто тако и радио. Неки други можда не би, или су се предомислили, али што се мене тиче, ја заиста не видим ту никакву одговорност, да су ови неки други нешто урадили, а да ми нисмо нешто урадили. Ето, то је само моје лично мишљење.“

Машић је, дакле, врло недвосмислено потврдио да не осећа никакву одговорност према српским жртвама. Непосредно упитан шта је као новинар и јавни делатник урадио да би занемарена и сакривана истина о српским страдањима допрла до светске јавности, он је на тобоже уљудан начин одговорио да му, суштински, до те истине није нимало стало и да га српска страдања нимало не дотичу. Чак је, бестидник, одбио да српска страдања уопште прихвати као чињеницу: „Е сад, шта је истина, шта није истина, све зависи из ког угла желите да гледате“.

Да је правде, неко ко, попут Машића, сматра да истина зависи од угла гледања, не би никада ни дошао у прилику да ради у гласилима или заузима било какав одговоран друштвени положај. Машићу је, међутим, чак и тај утицај којег се незаслужено докопао био недовољан, па је сада посегнуо и за најважнијим моралним питањем данашњег поколења Срба, а то је однос према ратовима деведесетих.

Наравно, као послушан ученик Б92 (Би-Би-Сијеве) школе „новинарства“, несрпске жртве Машић доживљава кудикамо другачије него српске. Када је реч о страдању војника Насера Орића око Сребренице, Машић одједном осећа силну одговорност, коју онда претаче у акцију „Седам хиљада“, заказану за 11. јул на платоу испред Народне скупштине Републике Србије, дакле, у самом срцу Београда и испред здања које означава српску државност, освојену и скупо плаћену животима предака на чију жртву Машић хоће да пљуне.

Ко му се придружио у тој акцији? Ево једног сликовитог примера:

„Зашто сам међу 7000? Зато што се моја држава не понаша пристојно према жртвама геноцида у Сребреници. Зато што се 20 година негира да је почињен геноцид и што само у оваквим грађанским акцијама у којима се окупе пристојни појединци могу да одам достојанствену пошту жртвама. Зато што осећам велику срамоту не само због почињеног геноцида него и због тога што га моја држава негира и тиме већ 20 година као да понавља оно чега се јежим – да је злочин почињен у име српског народа. Овде влада једна врста специфичног остракизма: чим неко помене геноцид у Сребреници упишу га на таблицу страних плаћеника, непријатеља и издајника. Досадило ми је да уместо о геноциду и његовим узроцима стално причају о бројевима, а бројеве је лако убијати сада, као и у будућности.“

Ово је на Фејсбук страници посвећеној Машићевој акцији још 27. маја написала Тамара Спаић, знана новинарка „Блица“ и супруга још чувенијег Небојше Спаића, који се такође пријавио да легне на асфалт испред Народне скупштине. Са Тамаром Спаић и њеним моралом аутор овог текста имао је непосредно искуство када смо, 2004. године, заједно радили у дневном листу „Глас јавности“, где сам ја водио спортску рубрику, а она била део уредништва које је на кратко, свега на неколико месеци, било преузело вођење целих новина.

На јутарњем колегијуму 18. марта, дакле другог дана језивог погрома српског становништва на Косову и Метохији, тражио сам да буде кажњен новинар културне рубрике који је, у извештају са неког догађаја у „Дому омладине“ од претходне вечери, нашао за сходно да оне који су у Београду демонстрирали и захтевали снажнију реакцију у смислу заштите нашег народа у окупираној покрајини, назива обезглављеном руљом и дивљацима (или тако некако; тачан цитат више није доступан). То је изазвало најпре приметну нелагоду међу осталим уредницима, а онда и краћу расправу, коју је прекинуо главни уредник рекавши да ће размотрити мој предлог и касније донети одлуку. Тиме је састанак био завршен, а док смо напуштали канцеларију главног уредника, пришла ми је Тамара Спаић и обратила ми се – тад и никад више, ни пре ни после – следећим речима:

„Слушај, да ти дам један савет: немој превише да се узбуђујеш око тога што се доле дешава. Веруј ми, знам шта причам, ја сам са Косова, рођена Приштевка.“

Наравно да сам, благо речено, био затечен њеним ставом. Одговорио сам јој да не могу да се не узбуђујем када је реч о Косову и Метохији, на шта је она само поновила да би због мојих живаца и мог здравља било боље да не схватам све толико лично, после чега се окренула и изашла. Прилично сам, рекох, сигуран да више никада нисмо разменили ни реч, као што ни раније нисмо, што значи да ју је на давање „савета“ мени подстакла тема, а не ја као сарадник.

Данас се може видети да Тамара Спаић, заједно са својим мужем, уопште није хладнокрвна по питању Сребренице. Ону смиреност, коју је мени препоручивала у вези с прогоном косметских Срба јужно од Ибра, она сама одбацује сада, када је Машић позвао на легање испред Скупштине.

И тиме је пун круг затворен, јер са Машићем, Спаићима и њима сличнима, све заправо и почиње. Коме је сметао накарадни Тадићев режим, и коме је мука од једнако наказног Вучићевог режима, тај мора да осећа обавезу да улице српске престонице сачува од Машићевог насртаја. Јер, Србија у којој плаћеник Би-Би-Сија може да забада нож у леђа Републици Српској и из српске престонице шири противсрпску пропаганду, није Србија која је у стању да се отргне из отровног вредносног поретка Бориса Тадића и Александра Вучића.

Наравно да демократија подразумева слободу јавног изражавања, али демократија исто тако подразумева и одговорност. Зато ни у једној демократији није било, нити може да буде, да свако ради шта му је воља. Поготово се на јавном месту не сме дозволити исмевање жртава Насера Орића и ругање јунацима који су српски народ бранили од Орића и сличних злочинаца – а управо је то замисао и крајња намера Душана Машића, Би-Би-Сијевог беспризорника који, како показују његове речи из фебруара, пет пара не даје ни на српске жртве ни на српске јунаке, али би сада да уграби право да шаље некакву поруку у име Србије и Срба.

Само у друштву у којем Машић, морални патуљак, може да ради шта год му падне на злоћудни ум, могуће је да премијер буде већа жена у црном него Жене у црном, па да проповеда о својој наводној непоколебљивости, док истовремено послушнички одлази на „комеморацију“ у Поточаре да би погнуо главу пред бесчасним осудама да се тамо догодио „геноцид“, и док шени пред Ангелом Меркел као својевремно Том и Џери пред оном газдарицом која се у цртаћима види само до колена. Петнаест година живимо у таквом друштву. Доста је било.

Право Републике Српске да постоји и чува успомену на часну борбу из које се родила, и „право“ Душана Машића да приређује шта год његов Би-Би-Сијевски мозак смисли, међусобно се искључују. Сваком човеку и Србину неупоредиво више би морало да буде стало до овог првог. У друштву које хоће да буде здраво, не може водиља да буде клиначка разулареност Машића, него национална одговорност.

Одлука полиције да у суботу забрани све скупове, па и тај који је Машић најављивао, није решила невољу звану Душан Машић. Нити је Србију спасила недовршене „педерастије“ од које он и слични му болују (и о којој ускоро следи посебан чланак). Полицијска забрана само је одложила сукоб са Женама у црном које су преотеле Србију: Вучићем, Тадићем, Машићем, Спаићима и осталом Би-Би-Сијевом служинчади.

Ако служинчад хоће државу, нека нађу неку другу. Ову која је нама остављена од часних предака, немамо ни право ни жељу да им препустимо.

Прочитај без интернета:
42 гласa