Да би се схватила сва безумност, нељудскост и неморалност предстојећег одласка Александра Вучића (кентаурско биће: пола премијер, пола Жена у црном) на „комеморацију“ у Поточаре, није згорег направити једно поређење са догађајем који се одиграо тачно пола века пре сребреничких дешавања. Реч је о стрељању заробљених усташа, као и њихових чланова породица, у Блајбургу, маја 1945. године.

У данима војничког слома нацистичке Немачке и њених сателитских држава, попут Независне Државе Хрватске, известан број усташа и њихових најближих је, пред очекиваном осветом Срба за четворогодишњи геноцид, побегао у Аустрију, с намером да се предају тамо распоређеној британској војсци. До Британаца су и стигли, али су их ови упутили назад у Југославију, у руке партизанских јединица претежно састављених од Срба, који су многим међу заробљеницима пресудили по кратком поступку. Колико је тачно људи убијено у тих неколико дана, историчари се још увек споре, али озбиљне процене се крећу од десетак па до педесетак хиљада жртава. Дакле, опште је прихваћено да су се стрељања одиграла у тренутку када је рат већ био званично завршен (после службене немачке капитулације), да су усташке снаге претходно положиле оружје, да је међу стрељанима, поред заробљених војника, било и цивила, као и да је укупан број побијених свакако већи од осам хиљада.

Ако се два догађаја упореде, Блајбург из маја 1945. може да буде само још већи „злочин“ него Сребреница из јула 1995. године. Не само по укупном броју усмрћених, већ и по томе што у Сребреници није погубљена нити једна жена, нити једно дете, и ниједан старац, али и по томе што рат у Босни и Херцеговини  још није био ни близу завршен у тренутку када је Војска Републике Српске ушла у овај градић.

Наравно, нико ко није и сам усташа не би био луд да Блајбург назове злочином, иако је сасвим извесно да међу онима који су ономад завршили под куршумима стрељачких водова нису сви били непосредни кривци. То је била казна, за сва зверства која је режим Анте Павелића (уз велику подршку тадашњег и приметно разумевање данашњег нараштаја Хрвата) починио над српским народом затеченим у оквирима нацистичке НДХ. И другде у Европи су се, тих дана, на сличан начин решавале судбине нацистичких сарадника – изузев виђенијих нациста за које је Америка проценила да јој могу бити од користи у нарастајућем супарништву са Совјетским Савезом, али то је за неку другу причу. А од усташа, грозоморнијих нацистичких сарадника није било! По природи и бројности зверстава, усташе су често остављале без речи чак и саме нацисте, који су, заједно са италијанским фашистима, током окупације у неколико наврата били принуђени да обуздавају Павелићеве кољачке одреде, о чему су оставили речита сведочења у виду званичних списа и записника у којима потанко наводе монструозне злочине над Србима.

Јасно се види да између Блајбурга и Сребренице постоје бројне подударности. И у Сребреници су, наиме, над Србима током рата 1992-95. вршени неизрециви злочини. Тачније, ти злочини су почињени из Сребренице, где су крволоци Насера Орића редовно проналазили уточиште захваљујући договореној, а никад испоштованој, демилитаризованој зони. Такође је и Орић, као и усташе пола века раније, сопственом зликовачком разулареношћу изазивао згражавање Западних покровитеља, о чему сведоче извештаји страних новинара који су за време рата у Босни и Херцеговини имали прилике да уживо разговарају са њим: толико је Орић био необуздан, да се саговорницима отворено хвалио бестијалношћу коју су он и његове јединице исказивале у упадима у српска села на ширем подручју око Сребренице; показивао им је фотографије одсечених српских глава; набрајао им је куће и читава насеља које су његове јединице сравњивале са земљом; неки од његових најближих сарадника су у својим мемоарима потанко описали покоље што су вршили по српским селима.

(Наупечатљивији, мада никако и једини, запис напред реченог јесте норвешки документарни филм „Сребреница: издани град“ Олеа Фјума, где се, у делу посвећеном Орићу, изричито говори о његовим злоделима, а уврштен је чак и аматерски снимак са једне ратне прославе муслиманске војске, на којој се Орић са говорнице дичио уништеним насељима.)

Постоји, међутим, једна битна разлика, која условљава оволике несагласје у приступима Блајбургу и Сребреници: Анте Павелић и његове усташе званично су биле ратни непријатељ Вашингтона и Лондона, пошто су се определиле за Хитлера; иза Насера Орића стоји цео Запад, уједињен као никада раније. Само то, и ништа осим тога, опредељује однос какав видимо – да се за блајбуршка стрељања никада није тражила одговорност, док се за она сребреничка од Србије изнова и изнова захтева да се извињава и моли за опроштај.

Да је Павелић, неким чудом, сатирао Србе у име савезништва са Америком и Британијом, не само да длака с главе не би фалила ни њему (иовако се из НДХ он лично извукао некажњено, захваљујући „пацовским каналима“ Ватикана) ни његовим кољачима, него би свако ко би уперио пушку у хрватске црнокошуљаше завршио у некаквом тадашњем Хашком трибуналу. Ко то не схвата, нити ишта зна нити ће икада нешто научити о вековима дугој, а и данас врло живој, политици Запада.

Прави човек, па и право мушко, био би свестан овога. Насупрот томе, Жена у црном бира да не зна. Може јој се, Жена у црном је увек на страни Вашингтона и Лондона, а поготово када су та два, као сада, на истој страни са Берлином:

„Вечерас смо једногласно донели одлуку да, уколико постоје услови за то, да као председник Владе Србије представљам Србију у Сребреници 11. јула. Зашто смо донели такву одлуку? Такву одлуку смо донели једногласно зато што сматрамо да ми Срби, који смо многострадални народ, имамо обавезу да будемо одговорни, да будемо озбиљни и да покажемо да поштујемо туђе жртве. Тако ће и они почети да поштују наше жртве.“

Ово је Премијер у црном рекао на обраћању новинарима у уторак, 7. јула, када је саопштио да ће отићи на „комеморацију“ у Поточаре.

Посебно упада у очи образложење да „ми Срби“ морамо да „покажемо да поштујемо туђе жртве“, је ће тако „и они почети да поштују наше“. Најпре, застрашујућа је сличност, готово истоветност, са изјавама које је на исту тему својевремено дао Борис Тадић, док је он био Жена у… пардон, председник Србије.

„Политика која је одговорна не значи да увек мора да повлађује хтењима грађана. Она подразумева и преузимање појединих ризика управо за будућност тих грађана. Само таквом политиком можемо бранити жртве и породицу Зец у Загребу“, изјавио је, примера ради, Тадић пре равно пет година, када је одлазио на тадашњу „комеморацију“ у Поточарима.

Из ове подударности прилично је очигледно да између Председника у црном Бориса Тадића и Премијера у црном Александра Вучића постоји неокрњен Континуитет у црном, барем што се тиче најважнијих државних и националних послова, у које, поред односа према ратовима деведесетих, наравно спада и питање наше угрожене државности на Косову и Метохији.

Дотично црнило тог континуитета садржано је у ставу да се о српским невиним жртвама може говорити тек пошто се Србија изјасни о туђим. И Тадић онда, и Вучић данас, убеђују слуђену српску јавност да својим срамотним попуштањем тобоже чине услугу нацији, јер отварају простор за испитивање злочина који су почињени над Србима.

Немогуће је поштеном човеку да не остане пренеражен пред оваквим изливом противприродне отуђености од основне људскости. Откад то постоје било какви морални предуслови да би се поштовале српске или ма које друге невине жртве?! Какав то мозак може, попут Тадића и Вучића, да тргује успоменама на српске страдалнике – и то да тргује лоше, пошто се на српским стратиштима ни данас, после свих извињења досадашњих и садашњих српских властодржаца, не окупља нико осим породица пострадалих?!

Може ли да има душе неко ко у име Срба и Србије без поговора прихвата противсрпску пропаганду која број стрељаних у Сребреници повећава десетак пута и измешта из контекста освете у контекст некаквог „геноцида“? Погледајте још једном Вучићеву изјаву од уторка: „да представљам Србију у Сребреници 11. јула“. То вели Премијер у црном. Србију би он да представља тамо где Србе понижавају и клевећу као никога раније!

А што ли се, Вучићу, на усудите да представљате Србију тако што ћете, рецимо, да прошетате Баш чаршијом са Нелетом Карајлићем? Није ли Неле Карајлић српска жртва: ондашње Сарајево га је протерало, а ово данашње му не дозвољава нос тамо да промоли, као што смо видели почетком године, када је полиција морала да му спасава главу на раменима само зато што се усудио да сврати у град на Миљацки први пут после четврт века? Таквих као он, све самих Срба, има на стотине хиљада широм бивше Југославије. Ето, ако сте тако храбри као што волите да тврдите, отиђите са Нелетом до његовог родног града, па проверите како иде то са тим вашим „помирењем“ у региону.

Оних који су прошли још горе од Карајлића и завршили под нечијом камом, има на хиљаде и хиљаде. Било би их неупоредиво више, да им у заштиту нису скочили Ратко Младић и остали српски генерали које смо, на вечни стид, изручили Хашком трибуналу – баш као што сада немо посматрамо како Аустралија неоусташкој Хрватској испоручује Капетана Драгана. Како то, Вучићу, да прстом нисте мрднули да заштитите српског јунака Драгана Васиљковића, о коме, изузев повампирених усташа које је до ногу потукао на почетку рата у Хрватској, нико једну лошу реч не може да каже у војничком смислу?

То што ви у овом историјском тренутку збиља представљате Србију, јесте сплет разноразних неразумних околности, и „Информера“.

То је исто тако и последица поразне чињенице да у 21. веку најскупља српска реч гласи Би-Би-Си. У Србији којом ви владате, њихова се не пориче – и тако дођосмо до Душана Машића, као нешто здепастијег и брадатијег издања Бранкице Станковић.

(наставак сутра)

46 гласовa