Разни властодршци се упорно и свесрдно труде да нас убеде, како смо онакви какви заиста нисмо, да нас увере да смо оно што би запад волео да будемо. И поред свог тог њиховог жалосног и лицемерног труда Срби никад неће бити нерадници, примитивни, глупи, неверници, јефтина радна снага… Једино јефтино је та упорност лажног представљања сопственог народа. Прошлост, садашњост а потрудићемо се и будућност јасно говоре супротно њиховим неверничким жељама, тезама и у болесним умовима осмишљеним фикцијама.

Оно што се заиста може замерити светосавском народу јесте нешто потпуно друго. То је неприхватљиво кратко памћење зла које му је нането. Када су непријатељи у питању превише смо склони брзом праштању, а то нас је увек скупо коштало. Тако смо брзо гурали у фиоке праштања и заборава крваве пирове и злочине Отомана, Бугара, Арбанаса, Немаца, Хрвата, Угара… Још брже смо дозвољавали да нам време из сећања избрише њихова осмишљена уништења и сатирања свега српског. Као да нам се нису догодили егзодуси, геноциди, насилна прекрштавања, рушења споменика, гробља, манастира, цркава, присилна турчења, бугарчења …

Покушавали су све писано, документовано, створено, изграђено, световно, духовно све оно видљиво као и оно мање приметно а што би могло светосавце увек изнова да васкрсне да униште. Олако смо некако прелазили преко жртава и циљева бомбардовања како од стране отворених непријатеља као што су Немачка и НАТО, тако и оних прикривених који су се званично представљали као савезници Енглези, Американци… Искрено али и наивно смо певали Француској и указивали јој сву љубав једног православног и неисквареног народа.

За то време не питајући се да ли на то и имамо права!? Шта би нам заиста рекли они који су верујући у њихову искреност и дату реч изгубили своје животе или животе својих најмилијих. Нисмо веровали чињеничном, а то смо одувек најскупље плаћали, и то слободом, животима, територијом …

Требали се опет подсећати на испоруке опанака на које су нам стављали картонске ђонове, који су остављали по Албанској голготи босе и незаштићене херојске ноге српских сељака. Можда смо заборавили топовску муницију коју смо платили и преплатили а она је „случајно“ стигла у погрешном калибру. Очекивали су ваљда да ће то бити довољно да заустави Српске див-јунаке у одбрани Отаџбине. Брзо смо им опростили бродове који су каснили да превезу оно мало преостале промрзле и од савезника остављене и преварене српске војске. Бродове и лађе којима смо испевали „креће се лађа француска …“. Никада се уствари те лађе не би покренуле да Руски цар није поставио ултиматум тим „дивним“ савезницима…

Вероватно би се многи зачудили зашто Бугари уместо благодарим (хвала), кажу мерси. Наравно да је то уствари хвала на француском, па они то и говоре у знак захвалности Француској. То је још један део историје који говори о „искрености“ савезника и њиховој „праведној“ борби против злочинаца и крволока. Управо ти наши западни „савезници“ французи зауставили су српску војску, бранећи бугарске монструме. Оне који су још до јуче клали српску нејач, масакрирали старце, палили и пљачкали српска села, силовали, рушили, уништавали… Окренули су француски савезници своје „пријатељске“ топове на Србе како би одбранили бугарске крволоке. Не треба онда да чуди захвалност бугарских звери коју и данас изражавају говорећи „мерси“ уместо „благодарим“. Они заиста и имају разлог за то, али ми сигурно не.

Да не би се стварно испоставило да испаднемо глупи, баш онако како се садашњи велики вођа труди да нас представи, морамо се потрудити да знамо и оно што би сви они волели да се несећамо. Зато не смемо заборављати истину коју смо видели као и  прошлост коју морамо и имамо обавезу да научимо и до краја упознамо. То је једини начин да не дозволимо да у лажима које плету око нас своју душу, част и веру несмотрено испрљамо и изгубимо.

У прошлости смо због таквих грешака погрешно тражили у закржљалим расама душу. Не желећи да верујемо да се звери не могу променити већ само притајити. Тако смо покушали на своју штету да им понудимо искрено братство и јединство. Наивно делећи своје а неузимајући ништа њихово, желели смо да им отвореног срца и раширених руку дамо све. Поклањали смо им могућност да не живе као слуге и робови, дали смо им слободу, државу, љубав, искреност …

Наравно да није вредело, морали смо знати да никад и нису били вредни тога. Опет смо се суочили са исправношћу народне изреке „пред свињу се не бацају бисери“. Да смо раније послушали народне мудрости које су нам стари оставили мање би страдали. Погрешили смо толико пута време је да престанемо са тим. Окренимо се себи и незалуђујмо се више немогућим.

Какав је тај људски несој који и данас подржава „демократски“ запад, може се јасно видети из депеша генерала Александрo Лузана слатих за време Другог светског рата. Не треба нас данас да чуди западна подршка тим зверима, не заборавимо народну „с ким си такав си“. Нема разлике међу њима зато се одлично разумеју и подржавају. Наша судбина јесте да смо окружени том људском погани. То изгледа страшно али управо то што нас нису уништили  доказује снагу вере, истине и правде.

Одувек је запад давао нескривену или прећутну подршку закржљалом несоју у нашем окружењу да над светосавцима чине и најмонструозније злочине. Арбанашка племена, Бугари, Хрвати, Угари никад неће успети са својих руку да сперу крв невиних српских жртава. Али још тужније је сазнање да њихове потамнеле душе то бар неким гестом нису ни покушале да учине. Гледали су они и гледају да то на сваки начин после прикрију, оправдају, оспоре, умање. Ипак захваљујући појединцима који иако су припадали агресорима и злочинцима нису могли баш таква зверства да сваре, писани трагови су увек остајали. Тако су неки од најмонструознијих усташких трагова остали забележени у писму којим италијански генерал Александрo Лузано у пролеће 1941 из Купреса извештава Мусолинија лично:

 

„Драги Дуче, безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 километара од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин. Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове. И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се чуло дечије кркљање. Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су девојчице од осам година…

                   …За све време док се овај злочин догађао, певао је силом доведен оркестар Цигана. На вечну срамоту наше Римске цркве, један Божји човек, један жупник у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасли, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Покољи Срба су достигли такве размере да су у овим крајевима загађени многи извори. На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.“    (1)

 

Треба ли нам још нешто да нам покаже и докаже да са зверима немамо и никад нећемо имати ничег заједничког. Наивни генерал Лузано је сматрао да ће Римску цркву бити срамота, није ни сањао да ће она злочинце проглашавати цвецима. Уосталом какви свеци таква и црква. Сваки даљи поновни покушај пружања руке и опраштања крволоцима непримерен је и узалудан чин. Исто тако дозволити им прекрајање српске историје како западу одговара или њено називање митом је само још један монструозни злочин очито никад престалог крвавог пира над светосавским народом.

Наравно да се за такву издају свог народа и Отаџбине добијају похвале и награде запада. Такви само морају да знају да чак и ђаво има меру и да се такви и њему гаде. Не дозволимо да неодговорност и заборав наши потомци плаћају опет крвљу. Све те закржљале расе морамо оставити да своју срећу траже сами, обавезно без нас а свакако не преко нас. Подсетимо се зато још једном речи песме нашег Јована Дучића и добро их упамтимо.

 

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

 

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

                                                                   Јован Дучић

 

Време је да престанемо да заборављамо, да престанемо да се играмо непотребно са истином. Починимо ли поново тај грех снаћиће нас још веће муке, проблеми, тешкоће, питање је да ли би онда поново заслужили спас. Јер управо искуство и пример наших предака морају да нам буду сигурни путокази за будућност наших потомака. Искушења које нам живот намеће су опасност само онда када не схватамо како и зашто су нас снашле.

Нама је историја већ дала сва питања и одговоре. Прошлост нам је исто тако дала и највеће муке и искушења, наизглед нерешиве моменте, али и сигурна решења како их све надвладати и победити. Немојмо зато жртве својих предака бацати олако низ воду, дозволивши људској погани да нас води погрешним путем. Када једном дозволимо да своје ципеле упрљамо њиховим блатом никада нам више корак неће бити сигуран и чист, никад више светосавски.

        Србине победи малодушност, мора се поново показати зверима снага вере, части, чојства и истине. Пробудимо крв својих предака у себи, и видећемо тада да су пред нама неслућени путеви и небеске висине. Свет ће престати да нам буде кавез без излаза у који су нас затворили, а врата среће ће се сама отворити. Схватићемо да су претње које су нам до јуче биле застрашујуће велике изгледале тако јер смо дозволили да их пузећи гледамо из погрешне перспективе. Онда када стојимо усправно пуни вере све те претње неће бити вредне ни помена.

                     Ђедови су нам оставили корене да нас не би свака шуша могла оборити, однети, уплашити, померати, ишчупати. Оставили су нам и крила којима су они досезали све оне небеске висине на које смо тако поносни. Запад је са својим слугама и пајацима чинио све не би ли нам та крила сломио и уништио. Зато нас сада вапаји наших часних предака позивају да крволоцима покажемо да у томе нису успели. Не смемо, а знам и да их нећемо разочарати.

 

 

_________________________________________________________________________________________________________

 

 

  1. novosti.rs/…/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa..

 

 

 

 

110 гласовa