Илија Гарашанин као министар унутрашњих дела 1844. године пише на основу Заховог Плана „програм спољашње и националне политике Србије“, које је први пут у целости објављено 1906. године. Начертаније је управо све оно што данас немамо. Национални пут, програм и понос који би могао да нам у будућности обезбеди и гарантује слободу, част и проспаритет. То је био програм по коме је тадашња Кнежевина Србија требала да ради на ослобођењу Срба и српских територија под окупацијом. Враћајући тако вековна српска огњишта поново у исти дом и под исти кров.

Према том плану требало је у матицу спојити све српске области Босне, Херцеговине, Црне Горе, Јужне Србије (садашње Македоније), Старе Србије (садашње северне Албаније), Баната, Бачке, Срема без обзира да ли су се те територије тренутно налазиле под окупацијом Отоманског или Аустријског царства. Иако документ који се држи у тајности, Начертаније Илије Гарашанина је било званичан програм две српске владе, као и црногорске државе владике Петра II Петровића Његоша. (1)

Некад смо имали свој јасан национални програм који смо сами писали. Знали смо да само тако можемо имати будућност какву желимо и какву наши потомци заслужују. Данас почетком XXI века уместо да то унапређујемо и да чврсто бранимо своје интересе, ми дозвољавамо да нам запад судбину кроји својим маказама. А њихове маказе не само да су тупе како би нас док нас кидају што више мучили, већ су то и маказе потпуне неправде, лажи и преваре.

„Прецизност“ тих западних маказа се увек своди на то да Србији и Србима трба причинити што већу штету и неправду. Важно је да не заборавимо да је Србија наша дедовина, али још важније од тога да је она и наша синовина. Будемо ли имали то на уму схватићемо да би можда и смели да дамо оно што припада нама али никако оно што припада нашој деци. Ми уствари представљамо само један мали временски период између својих ђедова и наше деце. Срамно би било да и тај мали период на који смо добили Отаџбину да је сачувамо, не успемо због свог кукавичлука да изнесемо.

Не да будемо важни и славни, већ да будемо дорасли времену у коме смо и месту на коме смо.“

Патријарх Павле

Није потребно дакле да жудимо за важношћу и славом, али не смемо да заборавимо ко смо и шта морамо. А ми смо светосавци и као такви морамо да пратимо пут својих предака да би нам потомци имали будућност. Да би то успели не тражимо ништа што нам не припада или није наше али не можемо да прихватимо ни да се одричемо свога. Ми одавно знамо куда се распростиру српске земље, српски народ, српске светиње… Србија полаже „свето историјско право“ управо на оне територије које је Илија Гарашанин ставио и у Начертаније, а које се темељи још на Душановом српском царству из XIV века.

Наравно оним слабе вере, онима са мањком поноса и храбрости све ово ће деловати „великосрпски“. Управо онако како је својевремено почевши да прави измишљену државу и нацију Албанију, Аустроугарска и желела да представи. Осмислили су они још тада тај перфидни план о прављењу нових измишљених нација на природном, културном, етничком, историјском српском простору. Нажалост данас имају у томе и подршку српских власти а тако некад није било, а у будућности не сме бити.

Западне перфидне намере данас најбоље можемо видети кроз потурање некаквог новог накарадног „Маршаловог плана“. Плана за „Западни Балкан“ као некаквог новог мултиетничког и мултинародног савеза који они желе да „помогну“ и који је по њиховом економски проспаритетан. Где сада само нешто мало више од 100 година после „Начертанија“ оно што је било неприхватљиво да се уједини за њих постаје проспаритетно, напредно и апсолутно пожељно. Па шта се то толико променило у тих стотинак година сем што се сад не питају Аустроугари него Немци.

Очито да та разлика у виђењу од пре и сада није у томе ко одлучује и намеће решење јер се ради о истом народу, само су своје одлуке спроводили преко некад моћне Аустроугарске а сада преко у ЕУ водеће Немачке. Оно што је сигурно промењено у међувремену јесте да је Аустроугарски план који је требао да заустави будућност Србије и свест о вери, пореклу и нацији код једног дела Срба успешно спроведен у дело.

У међувремену је дакле реализован монструозни Аустроугарски план прављења измишљене државе и нације од сточарских арбанашких племена као анти-државе Србији. Тако је успешно после тајних саветовања у Бечу из 1896. године спроведено у дело прављење Албанске нације. С друге стране управо документа и записи са краја XIX века, са тих тајних саветовања јасно указују да албанска нација није постојала. Меморандум који је приликом тих саветовања сачињен садржао је и следеће:

„ 

а) одржана су четири тајна саветовања обухваћена јединственим меморандумом. Премда су можда формално по среди четири различита догађаја, односно предмета проучавања, они у стварности заправо чине јединствену целину.

б) Последице које проистичу из њиховог посматрања као јединствене целине

- Албанска нација у време поменутих саветовања још увек не постоји.

- За испуњење сопствених политичких циљева, Беч је своје напора усмерио на формирање ове нације.

в) Зашто говорити о рационалности и ирационалности Беча у вези са стварањем албанске нације?

- Рационалност се огледа у чињеници да су Аустроугарској биле потребне земље источно од Јадрана како би дугорочно амортизовале притисак Србије и Црне Горе, као и Русије.

- Ирационалност овакве одлуке Беча лежи у томе што изградња једне нације није нимало лак задатак, а истовремено, је била противна начину размишљања војних кругова који су преферирали војну окупацију без повода…“ (2)

У свему као и у тајним саветовањима Беча учествовао је и аустроугарски историчар и политичар Бењамин Калај. Он је у то време био заједнички министар финансија Аустроугарске монархије и управитељ над Босном и Херцеговином. Он је један од најгласнијих заступника мишљења да Србија представља највећу директну опасност за Аустроугарску, а да ће се преко ње ширити и Руски утицај. Због тога ће на првој тајној конференцији, одржаној 17.новембра 1896. године Фон Калај изнети своје разлоге због којих Аустроугарска мора да настави са стварањем некакве независне Албаније:

„ а) да би дефинитивно зауставила претензије Италије на источну обалу Јадранског мора;

б) да би се избегло потпадање свих балканских земаља под руски утицај;

в) да би се, као последица претходне тачке, избегла ситуација да се Аустроугарска нађе окружена гвозденим кругом, који контролише Русија.“

Затим Калај наводи проблеме и потешкоће са којим ће се суочити у том процесу прављења измишљене албанске нације:

а) огромне разлике које постоје унутар самог албанског народа;

б) три вероисповести којима албанско становништво припада;

в) Албанија никад у историји није формирана као фактор у облику државе;

г) албански јавни живот ограничен је искључиво на ситне локалне интересе.“ (2)

Наравно није Фон Калај заборавио ни територију над којом је био управитељ. Тако је за време свога управљања Босном и Херцеговином покренуо лист „Бошњак“, увео термине „босански језик“,„босанчица“ као назив за ћирилицу, а објављена је чак и „Граматика босанског језика“. Овим својим деловањем Бењамин Калај је наставио аустроугарску идеју стварања измишљених нација. Дакле некако у исто време поред албанске почело је да се ради и на некаквој бошњачкој нацији. (3)

Тако сада отпочиње на простору старе српске државе и средњовековне српске цивилизације настајање још једног измишљеног народа. Калајев режим је упорно потискивао све наставне садржаје који су могли послужити идеји о јединству српског народа. Забрањивао је све где се о Србији позитивно писало књиге, уџбенике, новине… Забранио је чак и своју књигу Историја Срба (Geschichte der Serben), у којој се као историчар бавио историјом Србије. Морало се на сваки начин избрисати или потиснути истина и историјско памћење у Срба. Нажалост данас видимо и примећујемо да се код многих са тим и успело.

О каквом режиму и идеологији се радило можда најбоље показује извештај школског окружног инспектора у Мостару о раду српске основне школе у Житомислићу (1896). А у њему се може прочитати следеће: „Географија се предаје у патриотском аустро-угарском духу и мада се ученици сасвим добро оријентишу на карти Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске, они нису знали да покажу главни град Србије“. Ту наравно није крај, још тужнији је закључак тог „непристрасног и искреног“ инспектора где он закључује да су резултати школског програма „врло задовољавајући“! (4)

Направљена је наравно у том периоду не само културна и научна блокада већ и војна. У том правцу предузете су посебне предострожности и успостављене стриктне страже на границама ка Србији и Црној Гори. Покушавајући тако на све начине да се смањи осећај блискости између народа исте крви и вере. Фон Калај је био јасан пропагатор идеје да српско Начертаније спречава продор запада на исток (Drag nach Osten). Зато је и највећи гласноговорник да је то некаква „великосрпска“ идеја, изграђујучи тако на дуге стазе лажни идеолошки и пропагандистички мит о „великосрпској опасности“.

Да би схватили колико је стара и за запад важна идеја продора на исток а самим тим и колико им је Србија камен у грлу можда можемо видети из дела излагања председника Академије за геополитичке проблеме Руске Федерације генерал-пуковника Леонид Ивашова.

Информативни рат по питањима историје Другог светског рата у пуном је јеку, те стога треба још једном подсетити на шеме закулисаног деловања Запада и сивих структура западног капитала о његовом започињању. Очигледно је, да је суштина политичке стратегије западног друштва увек била експанзија на основним правцима исток-југ. Парола “Drang nach Osten!” (продор на Исток) није Хитлерова иновација – она се родила куд и камо раније, у крајњој линији у епохи Карла Великог (VIII в.). Трагање за бајном земљом (Индијом) на истоку, а потом и њена колонизација, покоравање и истребљење источних племена и народа у име богаћења – то је тај вечити “Drang nach Osten!”, смисао западног опстајања. Чак су и Америку открили крећући се на исток…“ (5)

Зато немамо разлога ни сада да се заваравамо наставиће они своје давно зацртане планове. Па запад и не зна другачије да живи него на туђем раду, богатству и крви. Управо зато српски светосавски народ који им се испречио на том путу морају свим силама неутралисати, елиминисати, учинити га безначајним. Видели смо како су стварили на наше очи измишљене нације. Попут албанске, у титовој Југославији од 1948 македонске, па крајем прошлог века бошњачке, а сада су у процесу затварања и некакве нове НАТО-црногорске.

Сагледамо ли ово својим а не очима запада или властодржаца биће нам јасно зашто нам сада нуде некакво решење за „Западни Балкан“ у виду немачког „Маршаловог плана“. Интервју који је за „Дојче веле“ (DW) дао координатор за Западни Балкан у немачком Министарству спољних послова Кристијан Хелбах само је најава тога.

Желимо да Западни Балкан постане део Европске уније, али да већ и приступни процес донесе осетни бољитак грађанима… Немачка се залаже за европску перспективу земаља Западног Балкана већ и из сопственог интереса. Желимо да уведемо ове земље у ЕУ. Али није тајна да приближавање тих земаља Европској унији иде веома споро јер немају сви актери искрени интерес за одрживим реформама… Много година подржавамо Западни Балкан – политички, финансијски, преносом знања, а инвестиције и трговину да и не помињемо. Привредно је Западни Балкан одавно део Европе. Немојте потценити значај овог обећања: државе региона могу постати чланице једног од политички најутицајнијих и економски најјачих клубова света – уколико испуне услове за чланство…“,

Нама његов интервју није био потребан да би знали какав то Балкан желе Немачка и запад. Одавно нам је то јасно као и услове које треба ми да испунимо. Они су крајње једноставни – да прихватимо и признамо да не постојимо. Ипак док год постоје они Срби који знају своје корене и не одричу се своје вере западни планови неће угледати светлост. Успели су они да на простору Старе Србије направе некакву Албанију. Прошло им је стварање македонске нације на простору Јужне Србије. Успели су да убеде свет у постојање некаквих бошњака у српској Херцеговини и Босни. Увели су Црну Гору у загрљај НАТО-сатане, убедивши их да је тај загрљај искренији од оног који су им пружала браћа по вери и крви.

Мисле зато да је сада право време за некакво њихово „западно начертаније“. Да нас сада на српском историјском, етничком и културном простору споје са некаквим новим измишљеним народима како би смо се унутар тог простора утопили и постали мањина. Могу они да мењају наше Начертаније у некакво „западно“ да нам потурају своје идеје о „Западном Балкану“ и некаквом „Маршаловом плану“. Могу да праве измишљене држава и нације, али не могу никад да нас избришу да нас убеде да не постојимо. Неће никад успети да промене прошлост а док има правих Срба ни будућност неће бити онаква какву би ови злочинци хтели да направе.

Да би искоренили светосавце морали би да им исисају крв и отму душу, то им нећемо дозволити, то им никад неће успети. Има оних који су зарад мало власти или повучени својим среброљубљем то прихватили, због тога ће се и они а нажалост и њихови потомци горко кајати. Поред свог труда запада да нас искорене они прави Срби постоје и постојаће. Они никад неће дозволити да им било ко мења веру, нацију, Отаџбину, историју. Никада светосавци неће погазити своје достојанство, пљунути на себе заборављајући своју веру, претке и њихове жртве. Сећају се Срби одлично свих „хуманости“ запада, није баш тако давно била ни 1999.година. Довољно нам је само да се сетимо писма девојчице од једанаест година за време злочиначког бомбардовања Србије. Српкињица Симонида Максимовић је том приликом упутила невини и искрени вапај: „Не дајте да ми поново убију мајку“.

„Имам 11 година и живим у Приштини. Моја мама је умрла пре пет година, па ме подиже моја бака. Тата и бака су ме научили да сваке недеље носим цвеће на гроб моје маме и мог деде. Сада недељом немам где да однесем цвеће. Гробова моје маме и мог деде више нема. Разорили су их они зли људи што сваког дана и ноћи из авиона руше моју Приштину. Деде се једва сећам, а када ми је мама умрла данима сам плакала и била несрећна. Бака ми је заменила маму. Њена љубав ми је помогла. Била сам срећна све док зли људи нису почели да руше моју Приштину. Сада сам уплашена и уплакана… ДРАГИ официри и војници, ја не плачем од страха… Плачем од туге за мојом мамом и мојим дедом. Они зли људи из авиона су их мртве убили. Сада плачем много више него кад ми је мама умрла. Сада не знам где су моја мајка и мој деда. На гробљу их нема. Тамо је само огромна рупа. Бака каже да је моја мама на небу. Бојим се да је тамо не нађу они зли људи у авионима и поново убију. Зато вам пишем ово писмо. Не дајте да ми поново убију мртву маму. Отерајте их са мог неба изнад Приштине. Тамо је моја мама. А ја ћу да однесем цвеће у ону огромну рупу на гробљу. Она ће са неба видети. Све вас много волим…“ (7)

Докле да дозвољавамо злотворима да нас убијају, да нас и мртве газе и преврћу. Не могу они да схвате да могу физички да нас убију али не могу тиме светосавској души да науде. За то би било потребно убити нас на небу – одвојити од Господа. То прави Срби неће никад дозволити. Док смо живи и док нас има не смемо им дозволити да се играју са сенима наших предака. Немају ти западни скотови ништа у грудима, уместо срца и душе тамо је непопуњива празнина. Али на нама је да заштитимо своју свету Отаџбину и оне који супре нас знали како да је чувају бране и нама оставе.

Сви ми који и данас сањамо косовске божуре, оно цвеће чије латице су бордо црвене од крви наших предака знамо шта нам је чинити. Ко поседује част, чојство и образ о томе никада не преговара. Ми знамо које су српске територије, где је српски род, на ком простору су српске светиње и за то нам не требају никаква западна помоћ и планови. Слободно нека наставе да измишљају нове немачке „маршалове планове“ да праве некакав њихов „европски Западни Балкан“.

Ми знамо ко смо и где су наша вековна огњишта, светосавци имају у својим душама урезано оно право Начертаније. Битке су добијали одувек они који верују, победе односили стрпљиви а коначно побеђивали они који не одустају. Зато нека знају да се Срби нису променили, и даље су верујући и стрпљиви и никад од вере, истине и Отаџбине неће одустати.

1.​ sr.wikipedia.org/sr-el/Начертаније

2.​ Теодора Толева – Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 18961908. Београд, 2016

3.​ hr.wikipedia.org/wiki/Benjamin_Kallay

4.​ www.catenamundi.rs/…/odlomci-iz-catene-mundi-benjamin-.

5.​ www.val-znanje.com/index.php/tekstovi/manipulacije-ljudima/266-izvrtanje-povijesti-za-novi-drang-nach-osten

6.​ www.novosti.rs/…/aktuelno.289.html:669802-Helbah-Sta-je-Marsal

7.​ www.kurir.rs/v/2860249

Прочитај без интернета:
72 гласa