Наравно да не могу сви на свету бити подједнако важни, значајни, богати, то зависи од великог броја околности које живот носи, али свако од нас има онај део који зависи само од њега и држи га само у својим рукама. Свако од нас може бити частан и праведан. Свако од нас може бити слободан. Слобода, част и праведност зависи само од наше одлуке да ли ћемо се држати своје вере и крви, својих предака или ћемо дозволити да нам други наметну њихову вољу.

Треба увек љубити своју Отаџбину да није тако не би се родили као Срби већ као припадници неког другог народа. Да смо требали да будемо део територије неке туђе домовине ђедови би за нас то одавно учинили, сигурно не би морали ми сада тога да се сетимо. Нису сигурно случајно крвљу натапали свету српску земљу, да би је се ми данас тек тако одрицали. Слобода, част и правда данас не може се одржати само на томе чији смо потомци. Да би успели да сачувамо оно што је одувек красило наш народ морамо и ми живети тако. Да би наша деца била слободна, живела као људи а не као робови запада ми морамо бити верни, храбри и достојни Отаџбине чији смо синови.

Крај није онда када други желе. Није онда када нам то саопштавају и свим расположивим средствима и могућностима нас убеђују да се предамо. Неће бити готово док стварно и не буде тако. Одлука о нашој судбини и да ли нам је крај није у њиховим већ у нашим рукама. Док верујемо и боримо се за то нећемо бити побеђени, ма како некоме то изгледало. Ако смо ми данас толико неверни и мислимо да је сада крај морамо знати да ће после нас онда доћи бољи Срби. Они прави који ће доказати да ништа није било готово. Једино су душе оних који су тако мислили доживеле свој крај. Немојмо зато своје душе олако продати западним лажима и преварама. Сачувајмо тај најважнији део сваког од нас, оставимо бар нешто потомцима као доказ да смо и ми били Срби.

Покушајмо да бар једним делом себе покажемо да смо достојни оних пре нас. Оних Срба и светосаваца који кад је Отаџбина била у питању нису ни за тренутак имали недоумица. За њих је постојао одувек само један пут. Пут части и одбране мајке Србије која нема цену. И помисао да би својим чињењем могли учинити нешто за своју мајку Србију је било оно светло које их је водило. Оно светло које би сваку таму зла, сваку мрачну жељу коју је запад ка Србима смишљао одмах својим сјајем разбијао. Нису они никад били вођени тиме да ли им је неко рекао или ће им речи да им је крај. Како може бити крај када браниш своје манастире, мошти својих предака, крвљу ђедова натопљену Отаџбину, веру, децу, породицу… Крај може доћи само онда када се те светиње издају када се свега оног што нас чини људима, православцима, народом одрекнемо.

Увек је било и оних којима вера, част и храброст нису испуњавале душу, па их је њихова малодушност и невера одводила странпутицом. Тачно је и не треба ни крити да их је одвајкада било, али је исто тако тачно да је то само мало кукоља у житу. Потребно их је само такве на време препознати и одстранити да здраве душе не заразе. Знају то српске мајке најбоље оне су и најзаслужније што је Србија одувек имала такве јунаке, хероје, витезове. Оне су те које су хранећи млеком своје чедо преносиле тај код светосавца, ген части, храбрости, правдољубивости, крв испуњену слободом и љубави.

Биле су и остале то исте онакве сестре, жене и мајке каква је била и наша царица Милица. Сетимо се само како је народ описао ту њену неизмерну љубав и храброст ка свом мужу српском цару Лазару. Њену најискренију тугу,бригу, понос онда када је испраћала старог Југ Богдана и своју браћу девет Југовића. Онда када је знала да се опрашта од себи најмилијих, од најбољих соколова Србије. Тешко али храбро се опраштала јер су кретали да бране оно најважније и највеће: веру, Отаџбину, право на постојање.

Цар Лазар и царица Милица

Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:
„Цар-Лазаре, српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да ти може књигу однијети
У косово и натраг вратити;
Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога,
Једног брата сестри од заклетве!“
Њој говори српски кнез Лазаре:
„Госпо моја, царице Милице,
Кога би ти брата највољела
Да т’ оставим у бијелу двору?“
– „Остави ми Бошка Југовића.“
Тада рече српски кнез Лазаре:
„Госпо моја, царице Милице,
Када сјутра бијел дан осване,
Дан осване и огране сунце,
И врата се отворе на граду,
Ти ишетај граду на капију:
Туд ће проћи војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
И он носи крсташа барјака;
Кажи њему од мене благослов,
Нек да барјак коме њему драго,
Па нек с тобом код двора остане.“
Кад ујутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тад ишета царица Милица,
Она стаде граду код капије:
Ал’ ето ти војске на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
Н алату, вас у чистом злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата:
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне ките висе,
Те куцају Бошка по плећима;
Примаче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата,
Па му поче тихо говорити:
„О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мене поклонио
Да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао
Да даш барјак коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве.“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
– „Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!“
Пак проћера коња на капију.
Ал’ ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,
Све је седам устављала редом,
Ал’ ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
Ал’ ето ти Југовић-Војина,
И он води цареве једеке,
Покривене сувијем златом,
Она под њим ухвати кулаша,
И склопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
„О мој брате, Југовић-Војине,
Цар је тебе мене поклонио,
И тебе је благосов казао
Да даш једек’ коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве.“
Вели њојзи Југовић Војине:
„Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу пролијевати
И за вјеру с браћом умријети.“
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани.
Ал’ ето ти славнога Лазара.
Када виђе госпу Милицу,
Удрише му сузе низ образе;
Он с’ обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
„Голубане, моја вјерна слуго,
Ти одјаши од коња лабуда,
Узми госпу на бијеле руке
Пак је носи на танану кулу;
Од мене ти Богом просто било,
Немој ићи на бој на Косово,
Већ остани у бијелу двору!“
Кад то зачу слуга Голубане,
Проли сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе је на танану кулу;
Ал’ свом срцу одољет’ не може
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
Посједе га, оде у Косово.
Кад је сјутра јутро освануло,
Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога,
И падоше на бијелу кулу,
Баш на кулу славног Лазара,
Један гракће, други проговара:
„Да л је кула славног кнеза лазара,
Ил у кули ниђе никога нема?“
То из куле нитко не чујаше
Већ то чула царица Милица.
Па излази пред бијелу кулу,
Она пита два врана гаврана:
„Ој Бога вам, два врана гаврана!
„Откуда сте јутрос полећели?
„Нијесте ли од поља Косова?
„Виђесте ли двије силне војске?
„Јесу ли се војске удариле?
„Чија ли је војска задобила?“
Ал’ говоре два врана гаврана:
„Ој Бога нам, царице Милице!
„Ми смо јутрос од Косова равна,
„Виђели смо двије силне војске;
„Војске су се јуче удариле,
„Обадва су цара погинула;
„Од Турака нешто и остало,
„А од Срба и што је остало,
„Све рањено и искрвављено.“
Истом они тако бесјеђаху,
Ал’ ето ти слуге Милутина,
Носи десну у лијевој руку,
На њему је рана седамнаест,
Вас му коњиц у крв огрезнуо;
Вели њему госпођа Милица:
„Што је, болан, слуго Милутине?
„Зар издаде цара на Косову?“
Ал’ говори слуга Милутине:
„Скин’ ме, госпо, са коња витеза,
„Умиј мене студеном водицом,
„И залиј ме црвенијем вином;
„Тешке су ме ране освојиле.“
Скиде њега госпођа Милица,
И уми га студеном водицом,
И зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
Пита њега госпођа Милица:
„Што би, слуго, у пољу Косову?
„Ђе погибе славни кнеже Лазо?
„Ђе погибе стари Југ Богдане?
„Ђе погибе девет Југовића?
„Ђе погибе Милош војевода?
„Ђе погибе Вуче Бранковићу?
„Ђе погибе Бановић Страхиња?“
Тада слуга поче казивати:
„Сви осташе, госпо, у Косову.
„Ђе погибе славни кнез Лазаре,
„Ту су многа копља изломљена,
„Изломљена и Турска и Српска,
„Али више Српска, него Турска,
„Бранећ’, госпо, свога господара,
„Господара, славног кнез:Лазара.
„А Југ ти је, госпо, погинуо
„У почетку, у боју првоме.
„Погибе ти осам Југовића,
„Ђе брат брата издати не шћеде,
„Докле гође један тецијаше;
„Још остаде Бошко Југовићу,
„Крсташ му се по Косову вија;
„Још разгони Турке на буљуке,
„Као соко тице голубове.
„Ђе огрезну крвца до кољена,
„Ту погибе Бановић Страхиња.
„Милош ти је, госпо, погинуо
„Код Ситнице код воде студене,
„Ђено млого Турци изгинули;
„Милош згуби Турског цар:Мурата
„И Турака дванаест хиљада;
„Бог да прости, ко га је родио!
„Он остави спомен роду Српском,
„Да се прича и приповиједа
„Док је људи и док је Косова.
„А што питаш за проклетог Вука,
„Проклет био и ко га родио!
„Проклето му племе и кољено!
„Он издаде цара на Косову
„И одведе дванаест хиљада,
„Госпо моја! љутог оклопника.“

Нису се вратили ни цар Лазар ни Југовићи са Косова и Метохије, оставило је то рану на срцу царице Милице. Та рана јесте болна, али је ту бол победила она испуњеност душе вером, поносом, љубављу. Вером у награду која се морала и заслужити. Поносом да су баш њени најмилији ти најчаснији пример светосавља. Љубављу која се не може описати или објаснити онима без вере. Никада глувом не треба шапутати, слепом цртати, људима без душе о вери причати.

Јесте Србија одувек била страдална али су одвајкада њоме ходили они најнеустрашивији Христови солдати. Баш зато што је вазда остајала верна Господу и путу својих ђедова завредила је да без обзира на снагу својих непријатеља за њих остане заувек неугасива. Заслужила је да за оне верне, искрене и часне буде спасоносна, остане им Отаџбина. Зарадио је светосавски народ својом вером, моштима и крвљу плодну и благородну земљу. Величанствене манастире и светиње чија се духовност и лепота не могу речима описати. Заслужила је мајка Србија дивне, честите и верне људе пуне љубави, праведности и слободарског духа.

Док је овај народ својим животима и делима заслуживао највећу благодат добио је и највећег непријатеља. Западни неверници којима су душе изгубљене а у њиховим испразним телима завладало зло нису могли немо да посматрају како вера, правда и част поново односе победу. Немогавши сами да створе своје благостање увек су изнова покушавали да отму туђе. Пакост и похлепа су их увек наново водиле путем на коме покушавају да униште све што је њихова супротност. Уништење свега искреног, часног, верног, слободног, неисквареног, свега заиста вредног, остао је њихов једини циљ.

Та борба између добра и зла никад неће престати мењаће она облике али никад суштину. Оно што светосавци одлично знају, оно чему нас и прошлост учи јесте да је та борба исцрпљујућа. Односи она многе жртве, често делује немогућа али да увек на крају победу односе они верујући. Немамо зато ни један разлог да мењамо страну. Нико нормалан не би напуштао победнике. Рат никад није имао једну битку и исход се никад није знао из једног пораза или победе. Као и увек резултат се видео на крају, а тада смо ми увек стајали на победничком постољу.

„Све што је било велико у прошлости било је исмејано, осуђено, изгурано, потискивано – само да изађе још јаче, победоносније из те борбе.“

Никола Тесла

Да није било тих исмејаних, потискиваних, оспораваних ствари али и оних које то није поколебало не би било слободе, напретка не би било света који данас познајемо. Хвала онима који нису стајали онда када су их осуђивали и спречавали већ су поносно и храбро корачали верујући у своја часна дела. Ми данас морамо имати исту ону непоколебљиву веру коју је имала и царица Милица, највеће добротворка српске царске Лавре Високи Дечани после светог Стефана и цара Душана.

Смогла је српска царица Милица снаге да покаже како размишља права Српкиња. Дала је да се од оружја њених косовских јунака искује полијелеј и да се ураде свеће од два метра које и данас стоје у српској царској Лаври Високи Дечани. Предајући ове дарове манастиру оставила је и завет да ове велелепне и симболичне свеће упали осветник Косова (1). Познато је њој било тада да то неће бити брзо. Никад се највеће и најважније ствари и не дешавају лако и брзо. Упалио их је краљ Александар Карађорђевић 1924 лета Господњег. Зло је ипак успело да нам покаже да он није био тај коме су заветне свеће биле намењене. Успели су западни зликовци поново да нам живот, радост, срећу и осмехе замене бригом, проблемима, несрећом и тугом.

Срећа је одувек лежала у томе да се чува и воли оно што поседујеш а не у вечитој жудњи за нечим што није твоје и ономе што ти не припада . Не смемо насести на ону вековну грешку да нам се парче у туђим рукама увек чини веће. Позната је нама та истина зато љубоморно чувајмо своје и чекајмо. Верујући чекајмо оне којима је царица Милица наменила заветне свеће. Оне боље од нас данас. Није сигурно кад ће се упалити поново, али је сигурно да хоће. Сигурно је да се тај дан примакао. Нико неће моћи то да заустави и спречи. Дочекаће светосавци да их неко достојан упали, а онда их више нико угасити неће.

(1) www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:585374-Crkva—simbol-trajanja-i-opstanka

слика http://www.panacomp.net/manastir-visoki-decani/

97 гласовa