Када живимо на простору преко ког воде сви путеви немамо права на грешке. Сваки погрешан корак користи неко ко хоће да прође тим путем. То нам увек доноси нов немир, нове тешкоће. Зато морамо на време препознати своје грешке, а то је најлакше тако што ћемо се потрудити да их ни не правимо, да их не понављамо. Тај пут нам се одавно показао, држимо се светосавља и не бринимо. Богата историја и не баш лака прошлост, сваки пут већ плаћена наивност као и погрешне процене ко су нам искрени пријатељи требало би да нам буду довољна лекција и гаранција да знамо како и куда у будућност. Све грешке смо правили онда када смо заборављали или олако прихватали те лекције из историје.

Онда када смо вечне вредности не размишљајући подредили тренутној жељи и себичним поривима упорно се држећи подметнуте западне крилатице: „то је било некад и не мора да значи да је сад тако“ да би остварили своје тренутне жеље пожурили смо, скренули на погрешну западну стазу, стазу материјалних вредности и наравно у тој журби изгубили оно што смо имали, оно што живот чини важним. Сваки пут изнова плаћајући своју непромишљеност и неверу свом личном искуству на најстрашнији начин.

По ко зна који пут добили смо лекцију која нам јасно говори да све можемо имати али ништа преко реда или пре времена. Живот не може да се живи по „болоњи“. Живот не може имати два исправна пута, нема пречица. Оно за шта се искрено потрудимо и уложимо веру, хтење и труд сигурно ће нам се и остварити. Баш као што ни једна грађевина не може настати нити остати без чврстих темеља, ни наше жеље не могу се остварити без чврсте вере. Не прескачимо више желећи нешто брже. Није српски народ случајно вековима упозоравао нова поколења народном пословицом: „што је брзо, то је кусо“. Сигурно је да је пењање лифтом брже и лакше али се зато дешава да је он често и у квару, а онда зависимо од добре воље других. Кренемо ли степеницама зависићемо само од себе а сигурно је и да ћемо ако будемо искрено желели стићи где смо кренули.

Бог нам да живот и чистоту душе, затим нас породица и средина у којој живимо обликује, након тога нас друштво усмерава намећући његове норме. Када остаримо и сагледамо свој живот уназад моћи ћемо да увидимо у шта нас је обликовало детињство, како нас је усмерило друштво и где смо на крају стигли. Тада ћемо јасно сагледати како смо заиста живели и шта је требало да променимо док смо то могли. Пошто је за промене тада касно човек сабирајући свој живот кривце тражи у породици, средини у којој је растао, друштву које га је негде усмерило.

Наравно, површно сагледавајући живот кривца за неуспехе и незадовољство тражићемо на погрешној страни. Кривицу за разлог што ништа вредно нисмо створили, што смо као људи били лоши и неуспешни увек можемо пронаћи у детињству, породици, окружењу, друштву. Запитамо ли се тада: а где смо ту ми били уствари? Зар ни о чему нисмо ми одлучивали? Не лажимо ни себе ни друге, вратимо се на почетак и признајмо да смо могли све али да је за то требало довољно вере и храбрости. Живот смо могли учинити вредним тако што би спасли душу, то смо једино могли кроз Господа. Тако је било лако а нисмо ни покушали.

СРБИЈА

 

Када живиш на парчету света,

преко кога сви путеви воде,

твоја земља тада свима смета

и ратове водиш због слободе.

 

За слободу бориш се часно

наши стари што животе даше,

непријатељ схватио је касно

да се они само Бога плаше.

 

Не плаше их оштри бајонети

ни топови, страшне хаубице,

славу Божју хтели су пронети

док су смрти гледали у лице.

 

Пет векова Турке су трпели,

таман кад их с муком истераше

Aустрија нашу земљу жели

преко Босне на нас удараше.

 

Иако су измучени били,

ратовима које окончаше,

пркосише моћној светској сили,

животима слободу чуваше.

 

Непријатељ није знао тада

да је Србин залогај велики,

мала бројност ал велика снага,

храброст која сваког ће сломити.

 

На кожи то својој осетише

вековима они ће да памте,

кад Солунски фронт пробише

да у мајку Србију се врате.

 

И савезници беху затечени

са силином којом фронт пробија,

један народ бројчано малени

већ изгубљен рат да добија.

 

Нови мир није дуго био,

Над Србију надвила се тама,

Сад је на њу Немац ударио

Мучки, подло без имало срама.

 

Бацио је бомбе на Београд,

Да га више никад ту не буде,

С црном земљом сравнио је град

И недужне побио је људе.

 

Опет Србин оружја се лати,

Не да земље ни светиње своје,

Натеро је и Немца да схвати

Како ствари са Србијом стоје.

 

За слободу живе ови људи,

За њу живе, због ње се и мре

Нападају нас ал сигуран буди

Да ће опет бити као пре.

 Радован Митровић

Једноставно је бриге о неизвесној садашњости претворити у срећу због лепе будућности. То постижемо оног момента када страх заменимо вером. Оног момента када свету јасно покажемо да нисмо нешто већ неко. Време за чекање не постоји, постоји само време за рад и време за борбу. Рад и борба доносе слободу, дакле онај ко истински жели слободу нема неко друго време, његово време је сада. Сада зато мора радити, сада се за њу борити. Не треба нико себе да лаже да нема храбрости: разлика између храбрих и оних других је само у томе што су они за које мислимо да су храбри једног момента стисли зубе и одлучили.

Та одлука и вера да можда могу успети коју смо ми видели као храброст је и разлог зашто су успели. Стиснимо зубе, вратимо веру у срца и кренимо у борбу, слобода и живот немају цену, немају друго време. Док се боримо за своју слободу не треба да нас брине шта неки запад мисли о томе и да ли нас подржава. Ми се не боримо за њихово мишљење већ за право на свој живот, а кад су они себи уређивали животе ми их нисмо спречавали у томе. Како су они замишљали своју слободу је била њихова одлука. Сада нека једу плодове својих жеља, нама ти њихови плодови нису потребни. Живот се уосталом састоји само од два вида борбе, први је борба за слободу а други очување и одбрана стечене слободе. Стане ли борба, нема више ни слободе.

Вера и борба је оно што је Србију увек чинило поносном. То је она превага која је испуњавајући српску душу увек изнова доносила нашој Отаџбини слободу без обзира на муке и голготу кроз које је пролазила. Непријатељ никад није престајао да вреба, да поново чека нашу неопрезност или наивност и да нас тада без имало милости разапиње. Одржало нас је светосавље, душа која је показала да док год је испуњена вером не може бити побеђена. Наравно онда када смо били неопрезни плаћали смо цену, то недовољно поштовање историје и неучење из своје прошлости увек је било најскупље. Таква непромишљеност нажалост увек нас је изнова коштала многих „жалосних берби“.

Жалосна берба

Пролазећи поред једног села код Прокупља, српски војници су добијали грожђе од постаријег сељака из старог винограда. Поред њега је био и млад виноград, тек стигао за прву бербу. Сељак чека сина Јована, артиљерца, да он започне бербу. Кад је, после пешадије, почела да пролази артиљерија, стари је запитао за свога сина Јову.

– Кога Јову? – запита војник.

Али се у том тренутку трже, скиде шајкачу и збуњено се прекрсти. Сети се: то је Јованов отац.

– Бог да му душу прости!

Војници се ускомешаше а глас оде кроз батерију. И док су стари изнемогло и пригушено зајецали, већ је цела батерија, гологлава, застала пред Јовановим виноградом.

Стари се први прибра и запита:

– А где је погинуо мој Јован?

– Код Велеса…

Стари зајаука и посрћући пође кроз дугу стазу винограда, ка белој кући, наричући тужно:

– Мој Јоване, моје радовање, зашто тако ожалости мајку?

Стари отвори широм вратнице, подиже шубару с главе старом жуљавом руком и рече:

– Господине капетане, пусти војнике нека оберу први род Јованова винограда… Кад Бог није хтео да он бере, нека беру његови другови… За покој његове душе.

За тренутак војници напустише топове, а послуга и водиоци коње, и за часак виноград беше пун чудних берача.

Жалосна берба!

 Милутин Велимировић и други, Голгота и Васкрс Србије 1916-1918, БИГЗ, Београд, 1971.

Време је да наш народ научи какве га хијене окружују, да се спреми и на прави начин одупре. Ако смо толико пута имали „жалосне бербе“, не смемо дозволити да их и наши потомци имају. Зато данас док поносно живимо у земљи преко које сви путеви воде морамо увек на уму имати која је била цена очувања вере, Отаџбине и слободе. Сувише честе су биле у Србији „жалосне бербе“ да би опет дозволили да нам се наивно десе. А онда када су нам се дешавале најчешћи разлог био је у томе што нисмо пажљиво читали лекције из прошлости, научивши једном заувек одакле нам долазе опасности и непријатељи а одакле подршка, братска рука а неретко и спасење.

Књигу са лекцијама из прошлости смо сувише скупо платили да би дозволили да је прекрије паучина. Време је да је очистимо, прочитамо и напамет научимо, да више никад не дозволимо да нас преваре. Тако припремљени и испуњени вером бићемо спремни да се западу супроставимо и поновимо истину коју су заборавили. Истину да Србин испуњен вером никад није био спреман да се пред проблемима склони или повуче. Покажимо им како изгледа српска берба када се душа наоружа вером. Заменимо „жалосне бербе“ бербом из Божјег винограда плодовима среће, правде и слободе којег су душе испуњене светосављем свакако достојне.

Прочитај без интернета:
238 гласовa