Морамо корачати опрезно, нажалост се и сувише често дешавало да залутамо. Зато је сада важно да стално проверавамо да ли смо на оном правом, исправном путу. Ако будемо слушали друге, скоро сигурно ћемо залутати. Немојмо очекивати да нас неко подржава док ходамо оним јединим правим, Богоугодним путем. Како да они који немају ни срце ни душе буду равнодушни према томе. Они ни мање „грехове“ нису могли да нам опросте. Док идемо путем предака нећемо сигурно чути како нас такви искрено бодре. Једино је сигурно: да смо кренули неком другом а не стазом својих предака, тада би добили подршку. Тада би чули бодрење, обавезно би били пропраћени аплаузом.

Када би се то догодило, морали би добро да ослушнемо ко нас то бодри, аплаудира, даје подршку. Морали би добро да размислимо где смо то кад нам ти и такви дају подршку, има ли нам спаса кад нам они тако радосно аплаудирају. Можда некоме пријају аплаузи, али не смемо смести са ума да се од њих не живи. Аплаузи брзо пролазе а тада сваком остаје да се суочи само сам са собом. Да се суочи са оним што смо били и оним где смо, нажалост, сада. Тада ћемо моћи да погледамо у огледало само ако нисмо издали веру, претке, потомке и себе. Суочити се са собом и својим делима је најтеже. Када останемо сами пред својим одразом, нема више никог коме се можемо правдати, кога можемо заварати. Тада нема никог ко нам пред самима собом може ставити нову маску или нас сакрити.

 „Време не постоји. Постоји само тренутак, а у том тренутку је сав наш живот. И стога, у тај тренутак треба да уложимо сву своју снагу.“

 Лав Николајевич Толстој

Ако пропустимо свој тренутак, сваки следећи ће бити само пуко преживљавање. Наш живот је сада, зато је само сада наш тренутак. Не можемо и не смемо оставити потомцима да исправљају мањак наше храбрости и немања вере. Они који немају вере плаше се да живе, страх их је од њиховог тренутка, а у ствари нису ни свесни да су такви већ мртви. Мртви и живи немају много заједничког, једино што ће се мртви увек трудити да за собом повуку што више живих. Они који то не схвате на време биће ухваћени у ту мрежу зла и неживота.

Шта раде и шта уопште траже живи међу мртвима? Зашто би они који живе по оним јединим могућим вредностима покушавали да разговарају са онима који су давно изгубили све вредности? Са онима који су, немајући храбрости за частан живот, изабрали онај привидно лакши, пун лажи и превара. Са онима који, не успевши да одбране себе и своје лажне вредности, немајући довољно снаге да прихвате истину, сад измишљају опет нешто немогуће и поново то желе да представе као нормално.

Запад нам намеће лажну слободу, убеђујући нас да је то онај привид који нам пружају њихови неморални закони. Они закони који дозвољавају све под паролом људских слобода и некакве демократије. А чини се ипак да им је понајвише стало да дозволе оне нелогичности које они називају слободом а које за резултат имају неприродну, нехуману , неискрену и неправедну средину. Да би варка изгледала логичније, све то називају слободом избора. Слобода сигурно није радити све оно што је неко унео у сулуде законе по којима те после приморавају да живиш. Слобода је кад те не приморавају на чињење оног што не желиш. Онда када живиш у складу са природом, по законима хуманости, љубави, правде, истине.

Не сме се дозволити вампирима данашњице да у нама нађу жртву. Да мртвом западу дозволимо да се, хранећи се православном духовношћу, оживљава док убија православну душу. Враћајући западне вампире на тренутке у живот ми истовремено гурамо себе у амбис њихове беживотне средине. Као што прави вампири преживљавају хранећи се увек свежом крвљу нове жртве, мртви запад преживљава хранећи се искреном православном духовношћу. Добро знајући да ћемо, кад нам то исцрпе, постати као они – живи мртваци. Постаћемо исто што и они: тело без душе, још један народ без живота. Телеса која безидејно ходају и, немајући више одакле да напајају своје душе, губе сваку вредност, постају мртваци без наде у спасење.

Не можемо више лагати себе, а на то и немамо права. Нема никаквог смисла крити се иза лажних крилатица попут оних: „па неће ваљда нас“, „шта смо ми могли“, „па није се могло избећи“, „ако је већ једном било, неће ваљда опет“, „нисам ја крив, други су издали“… Тачно је да ми нисмо издајници самом чињеницом да су нас властодршци издали. Тачно је да то што је неко тренутно у могућности да одлучује у наше име не значи да је то уједно и наша одлука. Али је нетачно да нисмо криви: ми сносимо одговорност за сваки тренутак времена у коме живимо. Не можемо очекивати да је довољно наше декларативно неслагање које износимо за неким кафанским столом, а суштински само слежемо раменима. Живот се мора бранити реалним делима. Онај ко је заиста прави Србин и носи код одговорности у себи увек ће наћи прави начин за деловање, за победу.

 „Кад су те издали, исто је као да су ти поломили руке. Опростити можете, али загрлити већ не успевате.“

 Лав Николајевич Толстој

Зашто би и покушавали да загрлимо оне који су нас издали? Само, немојмо заборавити да је наше нечињење исто што и загрљај. Срећу и понос можемо да вратимо само онда када схватимо колико морамо да будемо захвални за оно што нам је Бог већ дао. За оно што нам је остављено у аманет а за шта су наши стари натапали својом крвљу сваки педаљ Отаџбине. Срећни и поносни можемо бити само онда када не будемо од других чекали да нам чине, када од мртвог запада не будемо тражили да нама удахњује живот, већ кад прихватимо чињеницу да смо ми ти који смо живи и који морамо да урадимо нешто да би то и остали. Срећни и поносни ћемо бити оног тренутка када поново постанемо Срби. Не требају нама решења мртваца са запада, послушајмо своју душу и не заборавимо да смо живи.

Варате се није готово

Памтимо кишу пепела и душу

Једног народа који живи вечно.

Памтимо срца војника и време

Које је некад било срећно.

 

Памтимо сирене и громове,

Памтимо топове и све што је

Хтело да нас прегази. Ми ћемо

Заувек усправно стајати, а зло

Више неће моћи да пролази.

 

Престаће киша пепела, израшће

Бели божури поново.

Варате се ако мислите

Да је са нама готово.

 

Ми се још увек боримо,

Још увек волимо и кројимо

Срећу од камена.

Душу Светосавца не дотиче

Зуб времена

 Јелена Б. Лончаревић

Никакав зуб времена не сме нагристи светосавску душу. Као што ће бели божури увек изнова ницати, и душа правих Срба увек ће се борити пуна вере у будућност какву заслужује. Живеће овај народ вечно без обзира на планове и жеље запада. Наравно да нас запад убеђује у своја веровања али светосавац зна да за живот није пресудан новац. Да новац никад није чинио суштину живота већ да су му они без душе, немајући чему другом, давали превелики значај. Показаће нам се да, кад живимо светосавски, свега има довољно и ничега превише. Показаће се да је тежња за материјалним тежња за прекомерним. Запитајмо се ко су у ствари они којима никад није довољно. Размислимо ако неко има превише, да није можда неко други остао без довољног?

Чим човек нечег има превише или прекомерно а то не дели са онима који немају довољно, постаје горд, почиње да губи душу. Човек који је поносан, човек верујући моћи ће увек усправно да хода без обзира на количину свог материјалног богатства. Онај ко због материјалног изгуби достојанство наставиће да се креће кроз живот пузећи. Док живимо исправно, увек ће нам се пружати прилика да стекнемо и довољно материјалног. Изгубимо ли духовност из душе због материјалног и почнемо да пузимо, никад више нећемо моћи да повратимо изгубљено достојанство. Никад више, и ни са каквим новцем нећемо моћи да ходамо право. Понос и достојанство су нам само једном дати, само се једном могу изгубити. Ако дозволимо да се то догоди морамо бити свесни чињенице да их више никад нећемо повратити.

Нећемо ваљда бити од оних који сваки дан чекају „боље сутра“, целе године лепше време, нисмо ми они који мисле да срећа долази сама од себе. Знамо ми да срећа прати храбре и долази само онима који је заслуже. Светосавска душа је увек знала како да срећу заслужи. Можда је једина грешка што је, не желећи да се горди, Србин некако увек мање веровао у себе него што је то требало. Као да никад нисмо били свесни своје снаге, све док нам сатеранима уза зид та снага није постајала једини избор. Можда смо и сада већ сатерани уза зид од запада, само тога још нисмо свесни. Можда је време да почнемо да користимо своју снагу. А ако и нисмо још увек сатерани уза зид, немојмо то ни дозволити.

Останимо светосавци у души и покажимо да смо лавови у срцу, отерајмо западне мишеве. Нека знају да јесмо Божја јагњад за све искрене душе али да смо и вукови за оне који нас не поштују, за оне који хоће да униште наше животе. Можемо чекати да се лоше време поправи, то има неког смисла. Оно што сигурно нема никаквог смисла је да од поквареног и трулог запада очекујемо праву и искрену руку или подршку. Они за тако нешто нису способни, они се на искреност и праведност морају увек присилити.

Одлука за праве Србе је одавно донета, нећемо дозволити да нас запад својим преварама држи у мраку, обећавајући да ће бити све у реду и да ће нам ускоро упалити светло. Ми светлост вере и ватру живота носимо у себи. Светлост и ватру коју су нам преци оставили и коју нико не може да угаси, јер су је они извојевали никад се не одричући православља, никад не губећи част и понос. Та светлост и ватра увек изнова озари наша срца, увек распрши и растера западну таму. То је она светлост и ватра која увек подиже температуру наших срца до вредности која не дозвољава западним вирусима да преживе. Управо уништавајући те вирусе успели смо кроз векове да преживимо.

Није важно да ли је човек жив или мртав биолошки, много је важнија душа, много је важније оно суштинско. Једино важно је да знаш за шта живиш и да ли знаш због чега би умро. Ако не знаш због чега живиш, већ си мртав, иако ти то тренутно можда није јасно. Ако знаш због чега би умро, остаћеш кроз своја дела заувек да живиш. Прави Србин је увек знао због чега, како и зашто. Зато ће увек и остати да живи.

Прочитај без интернета:
244 гласa