Дозволили смо да паднемо, сада се чудимо откуд толике хијене и лешинари око нас. Наравно да су они били ту и пре, нисмо их примећивали зато што се нису отворено показивали. Да нисмо сами пали не би се они ни сада показали и даље би се крили иза својих лажних маски некакве демократије, људских права, напредних схватања…

                   Они би наставили да се крију али то је мање важно, важније је то што би ми остали недодирљиви за њих. Требало је само да останемо чврсти на свом путу. Не би то њих натерало да нестану нити да престану да чине пакости и злодела али би им њихов план учинило неостварљивим. Овако су спремно дочекали наше посртање. Једно од њихових припрема за наш пад било је и измишљање и стварање некаквих нових народа и нација на историјском, културном и етничком простору Срба.

                   Тако су крајем XIX и почетком XX века западни „доброчинитељи“ кренули појачаним интезитетом стварања нација попут албанске, македонске, бошњачке, црногорске… Што се данас на почетку XXI века захваљујући нашој пасивности приводи крају. Ништа од тога не би било могуће без оних палих душа, оних међу нама који су им дали кључну помоћ, док смо ми само немо посматрали. Сада видимо резултат и каква су заиста лица и карактер тих западних „пријатеља“. Немамо више разлога да себе заваравамо лажном надом да ће се они променити. Ми смо ти који морају да се промене, односно да се врате себи и светосављу.

                 Доста је било да сами хрлимо у пропаст, јурећи ко „муве без главе“ у смртоносни загрљај западне сатане. Петоколонаши нас управо воде тим путем изгубљених душа и пропасти. Наставимо ли за њима неће они бити криви, већ ми што смо пратили такве. Такво понашање донело би нова непотребна страдања српског народа. Једно је када народ страда у борби за веру, слободу, Отаџбину, таква борба од Господа увек бива награђена. Тако да наша деца и будуће генерације уживају плодове тих жртава и борбе. Када би се одлучили за пут својих славних и часних предака ми данас би сутра својим потомцима оставили нешто вредно у наслеђе. Потпуно друго је немо посматрање, неодговорност, незаинтересованост, слегање раменима за све око нас сем за некакве личне и материјалне потребе.

                    Та глупа и неодговорна политика коју водимо сада у прошлости нам је за наук већ показала своје катастрофалне последице и резултате. Не смемо их заборавити, не смеју нам се никад више поновити. Држећи се свог светосавског пута остаћемо оно што јесмо, тако им никад нећемо дозволити да од нас направе оно што нисмо. Не смемо више никад понављати политику са краја XIX века.

                  Период када је један српски владар водећи се својом сујетом да би носио некакву круну на глави коју ће му признати западни „пријатељи“ беспоговорно следио пут који су му они „преписали“. Тада је кнез Милан док Срби страдају од арбанашких разбојника, курда, бугарских комита, башибозука и самих османлија у српским земљама коју контролишу Отомани чекао да му запад по обећању помогне. Док је тај исти запад вршио терор над Србима на српским земљама под окупацијом аустроугарске а кнез  водио некакву „неутралну“ прозападну политику.

                 Чекајући своју обећану круну српски кнез се на тегобе, угњетавање и муке српског народа на окупираним територијама није освртао. Упорно настављајући своју некакву стерилну „незамерајућу“ политику. Непрестано је избегавао било какав конкретан потез који би довео до бар покушаја одбране светосавског народа. Важна му је била круна и привилегије за њега и његову понизну дворску свиту која му се придружила у подршци такве политике. Овакво понашање неминовно је водило у оштру поделу у српском друштву.

                    Поделу  на опортунисте који упорно предлажу пасиван став –  „да се не изгуби оно што нам је Европа дала“, а што су уствари сами Срби претходно извојевали пушком. И младе школарце стигле са европских универзитета, који разложно указују да такав став води неминовном губитку, најпре вере, затим  народа, кога ће физички затрти, и на крају саме територије Отаџбине.

                     Српска православна црква у том периоду, није имала дозволу Цариграда да отвара своје школе у отоманској царевини. Тако да су Срби морали, или да оду у иностранство или да дођу у Србију, да се ишколују на свом језику. Убиства  српских конзула у Јужној и Старој Србији, постају шиптарска пракса. Београдска власт не тражи заштиту и начине како то да реши, већ то види као решење да се отараси оних бунтовних које је тамо упућивала по казни. Најпознатији такав конзуларни чиновник  био је књижевник Бранислав Нушић. Који ће тамо доћи практично у замену за затворску казну коју је завредио увредивши „непогрешивог“ кнеза Милана Обреновића једном од својих песама. Нушић тамо поново показује своју интелектуалну али и националну снагу постајући највећи борац за српско просветитељство. Неуморно доказујући значај српских школа и цркава, за просветитељску мисију на терену.

              Знали су то прави одувек, они никада нису остављали свој народ без заштите, школа и цркава. Прави Срби и српски владари нису скупљали материјално за себе и своју свиту, већ увек за своју веру, народ и Отаџбину. Остављајући на тај начин потомцима бољу будућност. Радовали су се што су то у могућности и душе су им због тога биле испуњене љубављу и срећом. То су успели, могли и знали јер су били светосавци. Борили су се стварали и радили за мајку Србију и православље свом душом и срцем.

             Шта је све остало иза правих светосаваца забележио је и  проф. др Владимир Р. Петковић[1].

          А онда су дошли они који су умислили да се време рачуна од њих. Они који су убеђени како су упознати о свему у прошлости и знају све о будућности. Уствари потпуно несвесни свог незнања проистеклог из гордости. Слабо су читали историју свог народа а и оно што су прочитали очито су вођени западним сугестијама лоше тумачили. Да су се мало више потрудили сигурно би наишли и на Владимира Петковића па би у његовом научном раду „Стари српски споменици у Јужној Србији“ могли да прочитају:

 

                   „У Јужној Србији, која је позната под именом Маћедонија, остало је трагова уметности разних епоха и разних народа. Трачко-илирска племена, стари Јелини, Римљани, Византинци, Турци обележили су више или мање свој боравак у њој уметничким споменицима својим. Једини народ, који је неко време у завојевању држао Јужну Србију, а од чијег имена није у њој остало апсолутно никаква трага, нити је ма какав споменик обележио доба његова завојевања у Јужној Србији, били су Бугари. Цареви бугарски беху ту дошли као завојевачи и никад им не беше пошло за руком, да у Јужној Србији себи створе неки постојан и погодан положај. То је управо главни разлог, што они не беху стигли, да ту подигну споменике и да оставе трага свога имена.

Са свим другачије се оцртава слика српске владавине у Јужној Србији. У XIV веку подигоше српски краљеви и српска властела безбројне цркве и уметност српска доживе ту свој најлепши процват. Као што биљка, која је нашла погодно земљиште, пушта дубоко своје корене и своје вреже шири на све стране, тако и српска уметност у Јужној Србији изби у тисућама изданака. Око Скопља, Призрена, Прилепа, Ћустендила (сада у Западној Бугарској), Куманова, Кратова, Штипа, Струмице, у долини Црне Реке групишу се густе масе српских цркава. И у областима Тетова, Дебра, Охрида, Корче, Преспе, Битоља, Флорине, Острова, Костура, Сереза и Драме изникоше многобројне цркве српске…“      (2)

                Они који су читали и упознали се са историјским, духовним и материјалним доказима немају никакву сумњу где су српске земље и српски народ. А тамо где јесу српски народ и Отаџбина морају се увек бескомпромисно бранити и не препуштати зулуму освајача или некаквих дивљих племена које је запад преварама претворио у народе који извршавају њихове налоге. Зар да дозволимо да нам отимају историју, територије, споменике, цркве, манастире …?

                  Најновији покушаји су им да вршећи бескрупулозно отимање српске културне и верске баштине прикажу је Албанском, како би Косово добило чланство у УНЕСКУ. Занемарујући материјалне и историјске чињенице они желе да једној измишљеној нацији на српској територији направе још једну измишљену државу. Није им било довољно што су и ону претходну направили великим делом на простору Старе Србије. Овог пута их у томе ипак успорава историја и докази које она доноси.

                    Зато је толико битно западу да се не везујемо за прошлост, јер она јасно показује нашу величину и наша права. Њима је битно да прихватимо „мантру“ у коју су убедили наше властодршце, како треба заборавити прошлост и гледати само у будућност. Заборавимо ли прошлост и почнемо ли да правимо будућност са онима који су кроз векове желели само да нас униште, нестаћемо или ћемо постати неке нове „потурице“. Много смо изгубили до сада нашом нехајношћу али морамо да се освестимо и вратимо на прави пут, онај светосавски. Набрајајући стотине средњовековних цркава и манастира на простору Јужне Србије проф. др Владимир Р. Петковић је 1924. закључио и следеће:

                      „…Из овога летимичнога прегледа најзначајнијих цркава српских, које изникоше на земљишту Јужне Србије за време српске владавине у XIV веку, види се, да се језгро старе уметности српске налази у Јужној Србији. Она постаде класична земља српске уметности и била је сведок развоја једне велике цивилизације, који је насилно прекинут најездом Турака. Српска црква у Јужној Србији постаје средиште православнога света. Света Гора се ставља под заштиту српских владалаца и у овој оригиналној републици монашкој у великој већини су српски монаси. Дуго времена остаје протат у Кареји у српским рукама. Бугари, Румуни, Албанци сматрају српску цркву у Јужној Србији као главног носиоца православља. У архиепископији Охридској преводе се црквене књиге на српски језик. Отац чувенога Ђорђа Кастриота Скендербега налази уточиште у пиргу Св. Ђорђа у Хиландару (овај пирг и данас носи име „арбански пирг“) а тако исто и његови синови, од којих један „дукс илирски“ Репош почива у припрати цркве Хиландарске (умро 1431. год.). Српски монаси поплавише у XIV и XV веку цео православни Исток. У чувеном манастиру Св. Саве и Св. Крста код Јерусалима обитавају српски монаси. На Синају се спомињу српски игумани, а несумљиво је српских монаха било и у египатским пустињама око Црвенога Мора. Српска црква у Јужној Србији прибави имену српском врло велико уважење за време владавине турске. Она је сматрана као центар православља и стари српски језик, слично латинском језику на Западу, постаде црквени језик суседних народа. Овај језик постаде чак и званичан језик, на коме владаоци и кнезови ових разних народа пишу своје дипломе и своје повеље. Тако су дипломе господара молдавовлашких тога доба писане на језику српском, на језику њихова владике Максима, унука деспота Ђурђа Бранковића. Султани турски за званичан језик својих диплома узимају језик српски, језик великога везира Соколовића. И дипломе мађарских краљева тога доба, као и дипломе албанских кнезова писаве су истим језиком. Пропаганда католичка и протестантска код народа на Балканском полуострву служи се само српским језиком и још 1651. године католички епископ у Бугарској, Филип Станиславов штампа на српском језику у Риму један требник за своју паству у Бугарској. Године 1878. српски народ из свих крајева Јужне Србије упућује Берлинском Конгресу молбе, у којима тражи да се присаједини Србији, а као доказ за своју народност наводи безбројне цркве, које у XIV веку у Јужној Србији подигоше краљеви српски и властела српска. Тако су 20. јуна 1878. год. са збора у Скопљу послали молбу Берлинском Конгресу и потписали је представници округа Тетовског, Дебарског, Кичевског, Прилепског, Штипског, Велеског, Кратовског, Кочанског, Кумановског, Паланачког и Ћустендилског, тражећи да се присаједине Србији и позивајући се за доказ своје народности на старе српске цркве као: „Арханђео и Св. Илија на Карадагу, задужбине Стевана Немање; Св. Арханђели и Богородица, задужбине нејаког Уроша; Св. Никита у Чурчеру, задужбина краља Милутина; Богородица у Љубанцима, задужбина сестре Душанове; Св. Димитрија у Сушици, где су сахрањени краљ Вукашин и краљ Марко“ итд. На Козјаку је 2. јуна 1878. год. одржан збор, са кога су Срби из нахија Кумановске, Скопске, Ћустендилске, Радомирске, Мелничке, Неврокопске, Кратовске, Штипске, Кочанске, Струмичке, Велеске итд. послали Берлинском Конгресу молбу, да се присаједине Србији, наводећи за доказ своје народности своје старе цркве: Матејић са црквом Св. Богородице, у којој се крунисао краљ Милутин; Св. Ђорђе у Нагоричину, задужбина краља Милутина; Богородица Забелска, задужбина Стевана Немање; Богородица Карпинска, задужбина краљева Радослава и Драгутина; Прохор Пчињски, задужбина кнеза Лазара; Св. Јоаким Осоговски, задужбина краља Драгутина; Св. Богородица Рилска, задужбина краља Стевана Дечанског; Св. Гаврил Лесновски, задужбина деспота Јована Оливера. Исто је тако са збора у манастиру Пречисте више Кичева, држаном 15. јуна 1878. год. послата истом Конгресу молба за присаједињење Србији од представника из нахија Кичевске, Дебарске, Охридске и Елбасанске, а међу многобројним црквама, које се наводе као доказ њихове српске народности, у молби се спомињу и цркве Св. Илије код Флорине; Богородица више Костура; Св. Илија више Костура; двадесет и четири манастира на Метеорима; Св. Петар више Берата, све задужбине Немањића. Нису ово једини примери народне свести становништва Јужне Србије, које се својим молбама обраћа великим силама Европе и српском кнезу Милану, да се присаједини мајци Србији. Ни стара српска уметност, везана највећим делом за црквене споменике у Јужној Србији, није своје утицаје ограничила само на области старе државе српске. Њени утицаји се шире далеко изван граница српских земаља. Бугарска стоји под утицајем српске црквене уметности. Српска властела зида цркве у Бугарској. У најчувенијем манастиру бугарском Св. Јовану Рилском подиже кесар Хреља 1342. год. цркву Рођења Богородице. То је онај исти Хреља, који као протосеваст беше 1334. год. подигао цркву Св. Арханђела у Штипу. Дејан и његов син Константин Драгаш подигоше многобројне цркве у областима Радомира, Трна и Брезника. Дејан подиже цркву Св. Јована Богослова у селу Белову код Радомира (Земенски манастир). Константин Драгаш подиже цркву Св. Јована Богослова у Поганову код Цариброда. Ове цркве послужише као образац за остале цркве у Бугарској. У другој половини XIV века српски поп Никодим, родом из Прилепа, дође у Румунију и ту основа манастире Тисмену (1370–1380. год.), Водицу (1360–1372.), Кимпалонгу, Котмену и Козију. Он постаде игуман свих ових манастира и прикупи око себе доста велики број братије из своје домовине. Црквена уметност српска имала је утицаја и на уметност далеке Русије. Фреске цркве Св. Теодора Стратилата у Новгороду (око 1370. г.) у Волотову (1363. г.), у Коваљеву (1380. г.) посведочавају јасно, колико је српска уметност Јужне Србије утицала на далеке крајеве руске…

                  …У прошлости су народ српски за Јужну Србију везивали слава његова царства и сјај његове уметности. Данас после толико патње и толико жртава Јужна Србија коначно је враћена народу српском. На пољима њеним име српско је у годинама светског рата засинуло још потпунијим сјајем. Ту је народ српски подигао себи понова споменик „трајнији од туча“ и славу свога имена још једанпут и за вечна времена везао за класичну земљу своје негдашње величине…“ (2)

                 Управо је то оно што западу смета, доказ наше исправности, њега не могу обрисати док год постоје записи, цркве, манастири и они прави. Знају они да све што буду вештачки створили мора пропасти, мора и нестати. Све оно што нам историјски припада и што су наши дивљења достојни преци не питајући за цену знали да извојевају и поново врате, опет ће бити наше. Потребно је само да и ми као и наши ђедови верујемо и не одричемо се себе. Нико до сада није успео да избрише векове па неће ни запад.

               То што политичари немају такво мишљење не треба нас да буни, они су давно душу предали својим заблудама. У њима зато сада само провејава страх за њихове привилегије. Сада их њихово властољубље, среброљубље и ниски интереси воде само оним безчасним путем у пропаст и заборав. Ми немамо шта да тражимо на том путу, Срби се никад не би одрекли вере, истине, чојства и части.

                 Показали смо то небројено пута свима. Као и после инцидента у Куманову са краја XIX века. Када је обесправљени српски народ, голорук кренуо да поврати цркву посвећену Богородици. Цркву коју је отоманска власт доделила егзархистима и за грчко богослужење. Била је то кап која је прелила већ препуну чашу српском народу. Још један у низу покушаја затирања српске историје, културе и постојања. Нису светосавци стигли да забораве ни уништавање манастира Успења Свете Богородице задужбина царице Јелене и цара Уроша из 14. века, изнад села Матејче, код Куманову а већ им је припремљено ново зло.

              Древна светиња у Јужној Србији подно Скопске црне горе крајем XVIII века била је оскрнављена скидањем оловног крова како би се њиме покрила Ески Џамија у Куманову. Остављена тако да је зуб времена неминовно зарушава. Сада је крајем XIX века било потребно одузмимање светосавцима и цркве у Куманову. Османлије због тога око цркве распоређују две чете војника, који су са пушкама и бајонетима спремно чекали. Покушавајући тако силом да спрече улазак народа у српску богомољу. То ипак није зауставило светосавце. Народ се свесно жртвовао, жив се натицао на бајонете. Тако пробивши кордон преко тела обливених крвљу ипак ушао у цркву, а онда и запевао на свом српском језику, захваљујући се Господу!

                 Покушавали су подржани од запада Отомани и Бугари да нам отму душу да присвоје или дају другима наше светиње. За то су увек од светосаваца добијали адекватан одговор. Желели би они да није тако, па су покушавали и сећања на наше смеле и храбре одговоре некако да сакрију, или бар забораве. Врло често је кад је у питању Јужна Србија управо Куманово било сведок вере, части, храбрости и чојства српског народа. Било је тако и 27. маја 1904 на Шупљем Камену надомак Куманова. Тада су српски четници у борби са башибозуцима и Турцима бранећи свој народ од зулума и терора под командом војводе Анђелка Алексића изгинули до последњег наносећи непријатељу тешке губитке.  (3)

                    Није дуго потрајало а Куманово је 1912. године поново било сведок српске вере, части, херојства и славе. Овог пута ту се одиграла  велика победа српске војске. Победа у Првом балканском рату која је означила скори крај турске владавине. Србија је после више од 500 година поново овладала својим светим Косовом. Кумановска битка је била и прекретница за поновни улазак у Скопље престоницу српског царства још из 14. века. (4)

                 Двадесет пет година касније је на брду Зебрњаку Усред Кумановске равнице, на надморској висини од 511 метара подигнуто монументално и тријумфално спомен обележје.

Спомен-костурница, подигнута у част и славу погинулим ратницима у Кумановској битци. Битци Првог балканског рата у којој је рањено 3280 а погинуло 687 српских војника док се за њих 597 губи сваки траг. Спомен-обележје које је са својих 48.5 метара било највиши споменик не само у Србији већ и на читавом Балкану, био је трн у крмељивом бугарском оку. Зато су спремно дочекали своју прилику која им се указала на самом почетку Другог светског рата. Бугарски окупатор и наш непријатељ првом згодом маја 1942. године ову светињу је минирао и срушио, иронично тврдећи да ју је уништио гром.  (5)
Мислили су да тиме могу да промене историју, да победе Србе и присвоје простор Јужне Србије који је одувек припадао светосавцима. Једино што су заиста успели било је да покажу своје право примитивно и вандалско лице. Оно лице које су одавно потпомогнути западом показали српском народу. Није им успело ни тада као ни османлијама пре тога да измене светосавца и да га победе. Зато што се он увек држао завета својих предака, неодричући се истине и прошлости стварајући светлу будућност.

             Отоманска власт је на српску одлучност, одбрану вере, части и правде одговорила хапшењима, осудама и убијањем првака у околини Куманова. Али је ипак од 1890.године, почело отварање српских основних школа, а преко просветног одељења у министарству иностраних дела почиње долазак учитеља из Србије, те је и за митрополита постављен Србин. Показало се и тада као и увек да вера и истина односе коначну победу.

              Због оваквих светосаваца ми данас имамо поносну Отаџбину. Оно још важније због њих ми данас и поред свих промашаја, погрешних потеза, издаје, и кукавичлука још увек имамо шансу да се спасемо. Кад год су покушавали веру да нам забране она је јачала. Убијали су они српске четнике, али никад нису успели да убију ослободилачки дух српског четника у нама. Врати се зато српски роде што пре вери, себи, коренима и Отаџбини и бићеш сигурно за то онда поново и награђен. 

______________________________________________________________________________________

[1] Рођен 30.септембра 1874, дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а докторирао 1905. године на универзитету у Халу. Област његовог интересовања и научног истраживања била је српска средњовековна уметност. Од 1922. године је и редовни професор Филозофског факултета а од 1921. директор Народног музеја у Београду. Своја сазнања је ширио и утврђивао највише радом на терену. Обилазећи и изучавајући српско фреско – сликарство и уметност средњег века поставља темеље научног изучавања споменичке баштине. Од 1932. постаје и члан Српске академије наука а иза себе оставља бројне писане књиге и научне радове, попут: Жича, архитектура и живопис, Фреске из унутрашњег нартекса цркве у Каленићу, Српски споменици VII-VIII века, Манастир Раваница, Манастир Студеница, Манастир Каленић, Старо Нагоричино – Псача – Каленић (иконографија и живопис), Античке скулптуре у Стобију, Ископавање Царичиног града код Лебана, Манастир Дечани, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа… (sr.wikipedia.org/wiki/Владимир_Петковић)

[2] Catena mundi књига 1 / (приредио Предраг Р. Драгић Кијук) – стр. 139-144, издавач – Catena mundi доо Београд 2014

[3] https://sh.wikipedia.org/wiki/Šuplji_Kamen

[4] https://sr.wikipedia.org/wiki/Кумановска_битка

[5] https://sr.wikipedia.org/wiki/Зебрњак

83 гласa