Сваке године када почне сабор трубача у Гучи Србија ишчекује ко ће бити проглашен за прву трубу. Нажалост заборавила је Србија или је можда тачније рећи да су је систематски натерали да заборави све оне важне чињенице из њене историје. Сада као из коме пробуђени пацијент без својих сећања бауљамо у свету са туђим правилима. И поред тога што се ничега не сећамо знамо да то нисмо ми. Душа се не може преварити, она зна и препознаје огромну празнину.

Да није тог губитка сећања, знали би одлично која је то победничка труба. Знали би Срби  да је неприкословена она труба која је свирала у ноћи 24.октобра 1912 лета Господњег код Куманова у рукама Ахмеда Адемовића Рома из Лесковца. Остаје нам ипак дубока нада да ће нам се избрисано сећање ипак некако вратити. Да ћемо опет храбро јуришати за веру и Отаџбину. Као што се вера полако али сигурно враћа у светосавски народ, нада да вратимо и истину у српске уџбенике постаје све реалнија.

Тада више нећемо морати да се бринемо за будућност. Онда када будемо учили и знали све о својој прошлости, у будућност сигурно нећемо ићи са својим непријатељима. Свесни чињенице да са њима нема будућности. Када будемо знали истину нико нас неће моћи убедити да су они који су нас варали, крали, силовали, бомбардовали, убијали су то радили случајно. Немогуће је да им се случајности догађају свако мало и увек на православним Србима.

Докле да дозвољавамо да се због изгубљеног сећања понашамо као народ мазохиста? Нећемо сигурно дозволити да будемо једини народ на свету који сам себе осуђује на „пријатељство“ са убицама сопствене деце. Време је да потражимо своја изгубљена сећања. Време је да нам она јасно покажу пут који смо крчили у прошлости да га не би поново беспотребно крчили и у будућности. Зато се морамо сетити и Адемовићеве трубе. Трубе која нас је позвала у јуриш за веру, слободу, Отаџбину.

„ … У ноћи 24.октобра 1912 године, по новом календару, 50 километара раније него што су очекивали одсудну битку, наши војници су били нападнути док су дремали. Желели су да се , не ту већ 50 километара  јужније од Куманова сусретну са два преостала, нешто мања дела српске армије, па да тамо победе, јер су били убеђени да је баш то тамо место предодређено за велики бој, али – непријатељ их је изненадио. По магли, у ноћи, иако до тада наступајућа војска, та наша је била потпуно неспремна за судар са главнином отоманских снага које су, врло мудро, започеле битку, а да их Срби нису ни приметили, нити су их очекивали. А притом нису, како то већ бива код нас, ти наши преци ни били добро распоређени у кључном тренутку, па су уместо праве линије имали потпуно истурена крила, ни не слутећи шта им се спрема под небом изнад Куманова.

На једно такво истурено крило стуштила се скоро цела турска војска предвиђена за одбрану читавог западног Балкана. Бој је био крвав, све је толико прштало од артиљеријских, пушчаних и митраљеских хитаца, да се наша армија ускомешала, залегла и збуњено тражила одговор на питање „Шта ово би ?“. Жртава је било много, непријатељ се појавио тамо где га нису очекивали , у боју о коме нису могли ни да слуте. А онда одједном, један јунак, онако обичан, човек из народа, одважи се да уради нешто неочекивано.

Ахмед Адемовић се звао. Роми су били нарочито поносни на њега у родном Лесковцу јер је био један од трубача српске војске. Баш тај трубач Ахмед је решио да, мимо какве наредбе, пузећи прође кроз линију фронта и тамо, прошавши чак и иза леђа непријатеља, одсвира необичну мелодију. Мелодију коју је баш непријатељ користио – за повлачење. Војници Отоманске империје били су збуњени. „Шта је сад ово, зар не напредујемо?“, „Откуд повлачење када треба да их дотучемо!?“, „Идемо назад! Назад, старешине знају зашто то командују!“,  мора да су биле мисли на том делу Кумановске битке.

А Ахмед? Ахмед Адемовић се брже вратио међу своје него што је отпузао до непријатеља, па збуњеним саборцима одсвирао српску мелодију за јуриш. Они се погледаше, па осокољени звуком који су највише волели, послушаше команду трубом и – јурнуше у славу.

Трубач српске војске Ахмед Адемовић је добио Карађорђеву звезду за свој подвиг. Недуго после тога је, уосталом битка и добијена. Јунака је у та два дана било много, али у оној магли, оној тешкој ситуацији један се издигао изнад осталих и – остале повео за собом…“

     ( Херој који је трубом „потукао“ турску војску у Кумановској битци, Архео-аматери Србије)

Застанимо и дубоко се замислимо како смо ми данас изгубили веру, слободу, Отаџбину ? Зашто нас труба асоцира само на Гучу где су оне праве победничке трубе ? Морамо знати да без наде нема живота, а наде нема без вере. Кроз часну историју нас је управо водила вера, храброст и осећај праведности. Управо су они били покретачи свих херојских дела Срба. Данас смо дозволили да нам пут одређују нечије личне амбиције, вођене искључиво материјалним.

Такав пут води једино у понор, а ми већ осећамо да смо на ивици тог амбиса. Време је да се поново чврсто ухватимо за своје светосавље. То је једини начин да нам следећи корак не буде погрешан. Тај погрешан корак је управо онај који запад жељно ишчекује. Онај који би нас коначно бацио преко ивице. Вратимо веру у душу и одлучимо се за онај другачији корак, корак којим су корачали и наши преци. Корак који нас води путем вере, истине, среће, љубави, живота.

Наравно убеђиваће нас они да је то немогуће. Да не можемо да променимо ништа, да морамо да прихватимо некакву њихову стварност и „ситуацију каква јесте“. То може да им успе само са оним народом који нема храбрости да преузме одговорност. А то сигурно није српски народ. Светосавци ће преузети одговорност и доказати као и много пута до сада да када то ураде увек могу променити њихову лажну стварност. Неће то бити први пут да нам трубе свирају јуриш , остаје нам само нада да ћемо после овог одсвираног јуриша знати да сачувамо слободу.

 

СРПСКА МИ ТРУБА ЗАТРУБИ

Српска ми труба затруби
Во това село Дреново,
“Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде!“

Најнапред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
По њега иде пред четом
Васиљ Велешки војвода.

Извика Јован Бабунски:
“Држ’те го село оздола,
Држ’те го село оздола,
Тува је Стеван Димитров!“

Извика Јован Бабунски,
“Предај се, предај Стеване!“
“Не се предавам Јоване,
Аз сам балгарски војвода!“

Повика Васиљ Велешки:
“Фрлајте бомбе четници!“
Почна ми кућа да гори,
Из куће Стеван говори:

“Пуштај ме, пуштај Јоване,
Чета ће да ми сагоре!“
Српска ми труба трубеше,
Дреново село гореше!

                                                              Народна песма

Када су наши стари правили снове стварајући нама светлу будућност нико са тог запада им није помагао. Нису желели да учествују нигде где српски народ може да напредује или буде срећан.Ми данас немамо права да дозволимо онима који нису учествовали у стварању и прављењу наше будућности да руше могућност живота и будућност наших потомака. Сигуран је запад у своје рушилачке способности. Да су стварно у свему деструктивном добри можемо и ми да потврдимо, поготово после 1999 и још једног бомбардовања Србије.

Оно где они греше је што мисле да ће им те рушилачке способности донети победу. Сигурни су у своју снагу баш онако како како су и Турци мислили 1912 године у Кумановској битци. И тада те 1912 све је говорило у корист нашег непријатеља, све сем једне трубе. Та труба је подсетила Србина да је судбина ствар његове вере, одлуке, спремности, истрајности а не жеље непријатеља. Послушајмо зато и сада мало боље, ослушнимо, можда труба негде већ свира на покрет. Ако је тако не можемо и не смемо да спавамо док се наш народ спрема за јуриш.

Размислимо добро дубоко у себи шта је разлог наше несреће и тренутне неслободе ? Видећемо да је то трговање са нечим са чим се не тргује. Разлог је тај што смо Отаџбину и веру дали за нешто што нам се у том тренутку учинило важним. Престанимо зато да до среће покушавамо да стигнемо некаквим лифтом. Зашто упорно покушавамо да до среће стигнемо лифтом који је одавно у квару ? Зашто губимо време ? Послушајмо српску трубу и кренимо степеницама до циља.

Сваки избор који човек прави у животу или пут којим је кренуо даје неки резултат. А суштина човековог живота јесте резултат на крају пута. Зато пре него дођемо до краја пута и његовог резултата размислимо о свом избору. Нема никад изненађења на крају то је само логичан след избора на почетку. Морамо бити свесни да је немогуће избећи проблеме. То нас не сме збунити или скренути од правог избора. Проблеми ће проћи а ми живот морамо водити само по циљу који нас чека на крају. Ослушнимо зато мелодију коју нам шаље српска труба победника. Кренимо храбро у тај јуриш за своју веру, слободу и Отаџбину.

101 глас