ЖЕЉКО ПРЖУЉ

Крајем фебруара је годишњица изласка сарајевских Срба из тог града. Доносимо вам причу из књиге Деца са границе

Оба пута из Вогошће ка Републици Српској – и онај преко Кромоља и онај преко Илиџе – били су закрчени путницима. Јуче је “онај Швабо” рекао да ће муслимаска полиција за два дана преузети власт у Вогошћи, Рајловцу и Неџарићима, па сад становници тих српских насеља напуштају своје домове и иду негдје гдје ће им бити сигурније.

Велика већина још не зна гдје се такво мјесто налази.

Као мрави, путевима се вуку непрекидне колоне аутомобила, камиона, трактора, пјешака. Један деда са дрвеном ногом и његов унук испред себе тјерају краву, други деда и бака возе циваре – на њима пећ на дрва и путничка торба – човјек на тракторској приклоци вози кошнице са пчелама…

А вани фебруар.

Хладан и негостољубив.

Снијег замео уске путеве, мраз их учаурио, а онда их колоне разгазиле и од њих направиле фортификацијске препреке. Кажу да овако хладан фебруар не памте ни најстарији становници Сарајева.

Милорад је знао да ће овако бити. Све је то он сањао прије два мјесеца, а Милорад је вјеровао у снове. Увијек му се остваре. Кад је Драгана била трудна, он је сањао женска имена, и она му је родила близанкиње. Надица је личила на Милорада, а Соњица на Драгану. И кад је сањао доктора, сутрадан га је ранила граната са Жучи. Прије два мјесеца Милорад је сањао зиму, снијег и колону старих предратних пријатеља како од њега одлазе. Звао их је, вукао за рукав, али нико од њих није се освртао. Кад је о свом сну причао Драгани, она се мало наљутила:

– Неће дати свијет да нас истјерају из наших кућа. Барем не прије љета.

Сад су све четворо сједили у старом стојадину, на пола пута преко Кромоља и Радаве, и ћутали. За посљедња два сата нису се помјерили више од тридесет метара. Са свих страна старог стојадина дувала је промаја, а ведра фебруарска ноћ се спуштала и пријетила.

– Мама, хладно ми је – пожали се Соњица

Драгана се преко сједишта завуче у пртљажник и отуда извади два ћебета. Једним замота дјевојчице, а другим себе и Милорада.

– Загрлите се, биће вам топлије.

– Тата, хајде да нам испричаш једну од оних својих прича.

– Само немој, молим те, нешто налик на Пепељугу и Сњежану. У њих не вјерују више ни дјеца из обданишта.

Милорад се замисли, склопи очи на неколико тренутака, а онда поче да прича причу. Једну од оних својих:

– На Зеленој планети прије много и много година, жовјеле су двије сестре. Елба и Алба. Њихови тата и мама били су војни функционери у бијелом пламену Атланта. У то вријеме на Зеленој планети бјеснио је стогодишњи рат између жутог и бијелог племена. Само, то није био рат као овај наш. Атланти су били исти као и ми, само високи преко четири метра, а између оваква два ока, као код нас, он ису имали и треће. Крупно и плаво код свих. Тим плавим оком Атланти су зрачили енергију која је могла камење да помјера, дрвеће да чупа и убија непријатеље. Албин и Елбин тата је знао да у рату не може бити побједника и због тога је покушавао да измири зараћена племена, али му то није полазило за руком. Зато је својим трећим оком тражио погодно мјесто у свемиру гдје може да склони своје кћери. И нашао га је, на Плавој планети, у Јужној Америци, у зеленој шуми Амазона.За то вријеме мама је дјевојчицама преносила памет Зелене планете. Елба је жељела да буде инжењер па је учила технику, а Алба је учила да буде писац. Кад је рат стигао до врхунца, кад је Зелена планета почела да кључа од температуре а отровни ваздух да се диже из сваке поре тла, тата је своје кћери телепатски послао у Јужну Америку. Он и мама остали су на Зеленој планети да умри и пропадну заједно са својим старим рушилачким свијетом.

zejtinlikmalisokolacУ Јужној Америци окупило се доста дјеце чији су родитељи размишљали као Албин и Елбин отац. Било је ту и жутих и бијелих. Они се нису међусобно свађали већ су се помијешали са домороцим али временом постали слични једни другима. Атланти су се смањивали и кржљало им је плаво око, а домороци су се учили техници, медицини, књижевности, астрономији. Алба је била једини писац, и о својој планети је причала само лијепе ствари. Ратове, страдања и смрт није помињала. Кад су у Јужну Америку стигли бијели ратници са истока, пуни бијеса и оружја, Атланти и њихови домаћини повукли су се дубље у прашуму. Бијели ратници однијели су својој кући доста земаљског блага и легенду о златном граду Ел Дораду и земљи блаженства, Атлантиди. Од тада па све до сада многи потомци бијелих ратника траже тај град и ту земљу, а боље би било за све нас да их нико никад не нађе.

– Тата, а знаш ли јесмо ли ми, можда у књигама негдје читали о томе?

– Не знам, јесте ли помињали Маје и Венеру?

– Ја знам да јесмо Венеру… А знам и Мају из петог три.

– И ја. А шта је послије било са Елбом и Албом?

– И сад живе у Јужној Америци и отуда пазе да се случајно и код нас не развије треће плаово око.

– Боље би ти било да видиш шта се дешава – љутила се мама – него што дјецу замајаваш фантастичним причама.

Смрзнућемо се ноћас у овој конзерви.

– Само се ви добро умотајте, сад ћу ја.

Милорад изађе из аутомобила, а онда се врати и насмијеши Драгани:

– Немој, мама, да вријеђаш моју лимузину.

Тешко се пробијајући поред закрчене колоне, Милорад је газио цијелац ка челу колоне. Путници у аутомобилима су или дријемали или нервозно пушили, пјешаци су и даље пролазили ка Хреши, првом базном логору. У оном потоку између Кромоља и Радаве Милорад је наишао на застој. Велики камион, шлепер, занио се на залеђеном путу и закрчио сав саобраћај. Нико није могао да га склони и сви су чекали дизалицу из Вогошће.

– Ако још постоји дизалица у Вогошћи, и ако је и кренула, прије јутра се неће пробити довде.

– Шта ћу ја?! – возач је немоћно ширио руке – ни мени се не остаје у овој недођији.

Четири и по сата возач, Милорад и још неколицина добровољаца склањали су шлепер с пута. Гурали га, теглили малим аутомобилима, чистили снијег испод гума, сјекли грање са околних врба и подбацивали га под точкове, старе крпе умочене у нафту палили и стављали испод кочница, и на крају успјели да га помакну у страну једва три метра. Довољно да колона може да настави пут. Кад се вратио до свог аутомобила, Милорад је нашао Драгану како брине око заспалих дјевојчица.

– Гдје си, побогу?!

– Сад ће све бити у реду.

srpskosarajevoПолако, једва двадесет километара на сат, дубоко иза поноћи, колона је наставила пут. Милорад је пратио штоп свјетла аутомобила испред себе, а Драгана је бринула око дјевојчица. Њих двије су горјеле.

Драгана им је трљала руке, чело и врат, умотавала их у нову ћебад, али температуру није успјела спусти. Надица поче да дозива своје давно угинули пудлицу:

– Ринго, Ринго!!!

Милорад и Драгана нису знали је ли то у сну или у грозници. Он нервозно притисну сирену да возач испред њега убрза, али све је било залуд. Колона је имала зацртану своју брзину и ритам.

У рано свитање, кад је сунце као блиједо дугме покушавало да се отргне од загрљаја Романије, стари стојадин је стигао на Пале, у болницу Коран. Милорад је обје своје кћери узео у наручје и брзо их узнио уз клизаве и залеђене степенице. Њему се чинило да стоји као камени крајпутњак, а Драгана је једва успијевала да га пристигне. Дежурни доктор и остало особље у ходнику су преузели дјевојчице и унијели их у једну просторију. Родитељима нису дозволили да уђу за њима.

Тек у топлом ходнику, Милорад је осјетио колико му је вани било хладно. Док је настрпљиво шетао ходником тамо-амо, осјећао је како му топлота улази у сваки мишић и сваку кост, и буди умор а и поспаност. Није разумио Драгану шта му то говори, није упамтио кад је сјео на пластичну столицу у чекаоници.

Сањао је Зелену планету, по којој олуја из средњег ока жутих Атланта носи крупне пахуљице, и док он грли Елбу, друга кћер, Алба, одлази. Он пружа руку да је заустави и зове је:

– Алба, немој да идеш!

– Не бих ја, тата, али олуја ме носи!

Дјевојчица се отимала, али су крупне пахуљице прекривале њен траг. Милорад је стезао Елбину мишицу и звао: Алба… Алба – а она је њега први пут у животу звала: Милораде… Милораде!

Прије него што је успио да се зачуди што га кћерка зове именом, Милорад је отворио очи и видио да стеже рукохват, а Драгана га зове:

– Пробуди се, ево доктора.

На докторовом лицу ништа се није могло прочитати.

– Можете ући. Само немојте дуго.

Милорад помисли на свој сан и обори поглед у врх ципела. Није му се ишло унутра, јер није могао погледати истини у очи – да га тамо чека само једна његова дјевојчица.

Која?!

Надица се лијепо смије, а Сањица лијепо пјева. Једна ће бити инжењер а друга писац.Надица воле филмове, а Сањица спорт, а обје воле да га увече пред спавање чешкају по леђима. Једна по лијевој друга по десној страну. Милорад стави дланове на очи.

– Хајде ти, Драгана, сама, чекаћу те ја овдје.

– Хајде, не изводи ту! Устани, идемо по своје кћери!

Милорад послушно устаде и за доктором и Драганом крену у собу у коју су унијели њихове кћери. Кад је доктор отворио врата и он и Драгана ушли у собу, Милорад склопи очи и тако, не гледајући, уђе за њима. Први пут у посљедњих петнаест година у углу ока је осјетио како га нешто пече.

– Ништа страшно, само мало јача прехлада – проговори доктор.

Милорад отвори очи и погледа два пара смеђих очију, која су га весело гледале из два кревета са чистом, бијелом постељином.

– Тата, је ли ти то плачеш?

– Ма јок. Од умора и неспавања.

У један широки загрљај својим великим рукама Милорад загрли своје три принцезе и зажмири.

У себи је захваљивао Богу што се сви снови не остварују.

Фронтал

www.standard.rs/istorija/31175-19-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%BE%D0%B4%D1%83%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82-%D1%83-%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B3%D1%83

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ