Пише: Чедомир Антић

Да будем искрен, није важно да ли је Александра Вучића у Поточарима напала група терориста или навијачи, љути грађани или ојађене породице. Није најбитније ни да ли су хтјели да изврше атентат, линчују га или да му само нешто поруче…

Као централну поруку свега што се догодило видим суштински неуспјех наводног двадесет година дугог настојања да се Срби, Бошњаци и Хрвати помире. До неуспјеха није дошло, мишљења сам, зато што неко у Србији, Српској, ФБиХ или Хрватској не поштује жртве и не прихвата злочине.

Мада је чињеница да око тога не постоји потребни консензус, у мањој или већој мјери код било којег од три народа. Неуспјех је утемељен на односу према рату. Има Срба за које рат није завршен. Али рат није завршен ни за званичну Републику Хрватску и за демократски изабрано бошњачко вођство Босне и Херцеговине.

Поруке које су упутили члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић, бошњачки политички функционери, па чак и представници улеме, јасно говоре да од помирења нема ништа.

Док је рат за једне завршен, па су под притиском САД и ЕУ испоручили све оптужене Хашком трибуналу, прихватили последице рата, помирили се са свим међународним споразумима, за бошњачку и хрватску политичку елиту стање рата је највиши домет њихових националних стремљења.

Некажњени злочини над Србима

Поред тога што су према њиховом виђењу њихови сународници (ријетко су жртве били синови и кћери елите) били највеће и управо једине заиста политички значајне жртве рата, они, парадоксално, вјерују да су у том рату и побиједили вишеструко бројнију, боље организовану и опремљену српску војску…

Само нису успјели баш све да извојују на бојном пољу на ком су војно побиједили, а што би рекао Добрица Ћосић, у миру изгубили. Јер, упркос свим побједама, Република Српска још постоји. Поред жеље да Србе и Хрвате претворе у националне мањине с отприлике истим правима која имају Срби у Албанији или Црној Гори, у Сарајеву од Србије очекују да прихвати њихов национални мит.

У Хрватској, послије свега, после некажњеног успјеха у протјеривању народа Српске Крајине, оспоравању уставних права Срба и међународних споразума, ми треба да се радујемо што тамо сви од Уставног суда до последњег локалног силеџије прогоне ћирилицу и још да учествујемо у митологији рата гдје је питање несталих међу којима су Срби далеко надпропорционално ‘присутни некакав хрватски захтјев према Србији.

Докле ћемо да трпимо увреде? Зар послије насиља у Поточарима, повреде и понижења предсједника српске владе треба да слушамо о непоштовању које су му исказали политички представници Бошњака, Турака, Американаца… И о непристојној Клинтоновој опасци да би све било избјегнуто да је Вучић стигао касније или отишао раније.

Као и да је сада ред на Николића да дође у Сребреницу. Треба ли и даље да слушамо безобразна тумачења западних новинара-војника који за свако насиље и неправду над Србима имају историјско оправдање. Када је седам одсто косовоско-метохијских Албанаца јурило српске старице и дјецу по енклавама, палило цркве и рушило куће, то је била порука да је вријеме за „одређивање статуса“ Косова, јер народ који Кушнер воли више него све друге је „незадовољан“.

Корисни идиоти и помагачи

Сада на информативним мрежама на енглеском чујемо како је ријеч о „оправданом гњеву“ зато што је Србија молила Руску Федерацију да гласа против резолуције која је српски народ и Републику Српску требало да трајно морално дисквалификује.

У праву су они који кажу да је за злочине на простору бивше Југославије дијелом било одговорно, поред осталог, и систематско представљање српског народа као жртве. Да, пошто су Срби били проглашени „остатком незакланог народа“, „небеским народом“, а њихове границе препознате у светињама и гробницама, постало је могуће оправдати сваки злочин у име тог народа.

Ако је нешто могуће рећи у прилог српског народа јесте да су злочини над њим почињени у вријеме НДХ прикривани и релативизовани током више од четири деценије, да злочиници нису прогоњени и да су српска права у Хрватској и БиХ била уочи рата погажена.

Имали смо неколико година, у случају јавности десет, а у случају државе пет или шест, представљања Срба као искључивих жртава и Хрвата и Муслимана/Бошњака као злочинаца… Сада имамо двадесет година такве политике Бошњака, Хрвата, Њемачке, Британије, САД… Ту кампању мржње подржава и неколико стотина аутошовиниста, агената, најамника, добронамјерних људи и корисних идиота у Србији.

Њихове невладине организације су прошле године примиле од српске и страних влада више новца него цјелокупна наша наука! Ако за годину или деценију Република Српска буде прегажена у некој новој злочиначкој „Олуји“, ако десет или стотину хиљада Срба, будући да немају заштиту какву је имао Вучић, прођу као бошњачке жртве из Сребренице или српске из Братунца сигуран сам да ће нас савјетовати и притискати да ћутимо и радујемо се чистој „европској будућности“ пред нама.

Да ли заиста мисле да ћемо ми тако нешто дозволити? Да су нас уплашили Хашким трибуналом? Да нико неће препливати Дрину да брани наш народ и државу? Да ће се ратни хушкачи и саучесници злочина из Београда извући и неће одговарати?

Не треба да буду у то баш потпуно увјерени.

 

www.in4s.net/index.php/antic-kada-cemo-da-trpimo-uvrede-kampanju-mrznje/

Прочитај без интернета:
5 гласовa