Владимир Умељић

Хашки трибунал за бившу Југославију (ИЦТY) и бивши Југословени

Овај трибунал је без сумње и сасвим официјелно један УН-суд, непорециво је међутим да је већ његово оснивање било од самог почетка оспоравано, јер је правну основу тог чина требало да представља § 41 Повеље УН, који каже да Савет безбедности има право да утемељује помоћне гремијуме. Руски експерт за међународно право Алеxандер Мезјајев је на пр. указао на чињеницу да дотична одредба не може да нађе примену у конкретном случају, јер једна судска установа не може да представља помоћни гремијум а Савет безбедности уз то не поседује никаква судска овлашћења.

Досадашњи биланс Трибунала износи (стање у септембру 2011.):

- 69 Срба је осуђено (у два случаја је тужба била повучена),
– 14 Хрвата (7 је приликом суђења ослобођено оптужби или је тужба била повучена),
– 5 босанских муслимана (3 су били ослобођени оптужби или је тужба била повучена),
– 2 косовска Албанца (8 ослобођени оптужби) а случајеви ОВК-командира Харадинаја, Балаја и

Брахимаја су доживели репризу у јулу 2010, да би сви 29. новембра 2012. били ослобођени,
– у укупно 32 случаја је тужба била повучена. Поступак против 20 особа је већ у истрази обустављен, десет лица је пре изручења трибуналу умрло а 6 за време суђења.

Процеси, који су у току (април 2015.) нису ушли у горњу листу, при чему већ на основу статистике није тешко претпоставити како би се завршио процес против бившег југословенског и српског председника Слободана Милошевића, односно како ће се завршити процес против ратног председника Републике Српске Радована Караџића и ратног команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића а о суђењу председнику некад најјаче политичке странке у Србији Војиславу Шешељу, који се у међувремену већ преко 10 година држи у притвору без икакве пресуде, да и не говоримо.

На први поглед дакле, пракса овог ад хоц суда потврђује слику „стварне стварности“ о догађањима при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века, како је постулирају политичари и јавно мњење „НАТО-демократија“. Многе чињенице, међутим, постављају дотичну „стварну стварност“ у аргументативну сумњу а истовремено критика ИЦТY расте широм света. Неколико примера:

Теоретичар права Константинос Д. Магливерас пребацује трибуналу да мења и тумачи сопствена правила већ према нахођењу и да не подлеже никаквој спољној контроли. Будући да је и тужилац орган самог трибунала, то исти добија доминантну улогу при суђењима. Трибунал даље дозвољава исказе анонимних сведока и не постоји могућност жалбе код неког другог и од трибунала независног суда.

Емеритирани немачки професор правних наука Норман Паецх тврди да је ИЦТY „политички инструментализован“.

Паоло Бенвенути пита, зашто се трибунал интересује искључиво за правне прекршаје и злочине, који су почињени од стране бивших Југословена а игнорише могуће правне прекршаје и злочине, почињене од стране припадника „НАТО-демократија“?

Закључно, док се многи босанско-муслимански и хрватски оптужени осуђују на релативно благе казне или ослобађају оптужби, српски оптужени се по правилу осуђују на дуге временске казне (Коста Чавошки).

Погледајмо стога прво структуру ове институције, да ли она дакле с правом носи (формално тачну) ознаку трибунала Уједињених нација тј. да ли она заиста рефлектује плурализам састава ове светске организације? Чињенице су наиме

а. да су овај суд иницирале, захтевале (против чега се, иначе, у принципу ништа не може рећи) и већински утемељиле „НАТО-демократије“,

б. које га највећим делом и финансирају, било кроз буџет УН или пак путем дозвољених донација, што је већ нешто проблематичније;

ц. које га пре и за време судских расправа снабдевају подацима и материјалима својих војних структура и својих тајних служби, сасвим сигурно – по сопственом избору, после одмеравања сопствених интереса, што је још проблематичније;

д. даље, да се пресуде ИЦТY заснивају превасходно на западном тј. англосаксонском праву (део исте културолошке традиције), али и да

е. сва 4 досадашња Главна тужиоца долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције, којој несумњиво припадају и САД, као и

ф. да сви досадашњи председници суда, осим једног јединог (Патрицк Робинсон са Јамајке, чија земља је битно карактерисана том истом традицијом и несумњиво се налази у сфери утицаја „НАТО-демократија“) долазе из дотичне традиције; даље,

г. да од досадашњих и актуелних (сталних и ад Литем) судија 43 долазе из области окцидентално-европске културолошке традиције (Запад), 39 из њене сфере утицаја (19 из Африке), 3 – у различитим временским периодима – из Кине и један једини из Русије. То не говори заиста о плурализму заступљених правника, нарочито када се узме у обзир да се судске пресуде доносе или једногласно или простом већином (2 : 1). На основу којих критеријума се дакле врши одабир (тужилаца и) судија? Да ли би чињеница да је до сада позван само један судија из Русије и то – са свим дужним поштовањем – један муслимански не-Словен (Бакхтиyар Тузмукхамедов) требало да укаже на то да се Русија не сматра правном државом? У том случају Тузмукхамедов, један стручњак за међународно право са вишегодишњом плодном сарадњом са западним политичким и војним структурама, (на пр. са „Натионал Дефенце Ацадемy анд Дипломатиц Ацадемy Виенна ин цооператион wитх тхе Интернатионал Пеаце Ацадемy Неw Yорк“, које већ 2001. објављују његов прилог: „Промотинг Институтионал Респонсес то тхе Цхалленгес ин тхе Цауцасус”, 31ст ИПА Виенна Семинар. Издавач: Аустријско министарство одбране) не може да служи ни као онај пословични „смоквин лист“. Да ли пак тројица позваних судија из Кине говоре о њиховој „правној држави“? Или тројица из Египта, где исте судије – зависно од тога ко је тренутно на власти – једном осуђују бившег председника Мубарака а једном његове смртне непријатеље „Муслиманску браћу“, у земљи у којој би без годишњих прилога САД у висини од више милијарди долара држава одавно банкротирала?

х. Закључно, те исте „НАТО-демократије“ имају очигледно (изузетно благо речено) врло амбивалентан однос према праву, када се ради о сопственим интересима.

Фундаментална чињеница је, наиме, да је ИЦТY по свом статуту обавезан да истражи и санкционише све прекршаје међународног права на тлу бивше Југославије а да упркос непревидивом стању ствари, да је НАТО-пакт у време нападачког „Косово-рата” против Србије и Црне Горе 1999. прекршио велики број битних одредница међународног и националних права (не само УН-повељу, већ и сопствени НАТО-статут, Хелсиншки уговор, Бечку конвенцију, уговор „4 + 2“ при поновном уједињењу Немачке, итд. односно фактички читаво, за ову област релевантно међународно право, као и национална права својих земаља-чланица, као на пр. немачки устав) а да никада није био позван на одговорност од стране тог суда или барем био предмет његовог истраживања.

Чињеница је дакле, у најмању руку, да Хашки трибунал отвара више питања него што нуди одговора а једно од њих (ултимативно и свесно провокативно формулисано) би смело да буде – да ли је ИЦТY у суштини политичка творевина у правним хаљинама, која служи суђењу Истоку од стране Запада?
Размотримо овде неколико тих питања:

Када је бивши српски председник Слободан Милошевић од стране српских власти био изручен Хашком трибуналу, то је изазвало разумљиву пажњу (не само) западних медија. Тако је и угледни немачки телевизијски програм „Феникс“ организовао јавну дискусију о томе у ударно вечерње време, у којој је поред осталих учествовао на пр. и тадашњи председник немачког парламента (Бундестаг), Ханс-Улрих Клосе.

Модератор је отворио дискусију, поставивши мени прво питање:
„Ви сте кроз више наступа на немачкој телевизији постали познати као безрезервни противник политике Запада и НАТО-интервенције у бившој Југославији, али и као критичар политике Слободана Милошевића. Он се сада налази иза решетака у Хагу – да ли сте задовољни овим развојем ситуације?“

Мој одговор је гласио:

„Не и то из два разлога. Господин Милошевић се већ налазио иза решетака у Београду и ако би ико имао право да му суди, то је српски народ, то су српски судови. А ИЦТY је за моја схватања превасходно политичка а тек потом формално-правна институција. Образложићу тај став следећим фактима:

Јуче је у истом овом ТВ-студју и у емисији са истом темом Ваш гост био и министар иностраних послова Немачке, господин Јозеф Фишер и од њега смо врло опширно чули да је „међународна правда спора, али достижна“, да је хапшење „тог касапина са Балкана велики успех међународне заједнице истих вредности“, итд.

Фишер је, међутим, са које год тачке гледишта то посматрали, трећи немачки министар иностраних послова у 20. веку, који је саодговоран за чињеницу да су немачки војници и сваки пут у оквиру једне војне алијансе (царска Немачка 1915, Хитлерова Немачка 1941. и данашња демократска НАТО-Немачка 1999.) напали Србе у њиховој земљи и убијали их. Овог пута апсолутно противправно, кршећи (горе наведене, прим. аутора) све релевантне међународно-правне и немачке национално-правне одреднице, законе, акте и уговоре. Ако је ИЦТY дакле правна а не политичка институција – зашто господин Милошевић седи на тврдој оптуженичкој клупи у Хагу а господин Фишер у црвеној сомотској фотељи у Вашем студију и поучава нас о „спорој, али достижној међународној правди“? Зар ни оних, по западним наводима, 79 од стране НАТО-бомби и ракета – значи и од немачких војних пилота – убијене деце у Србији, која су од стране НАТО-спикера додуше редефинисана у само још једну „колатералну штету“, нису тј. не би била довољан разлог за једну правну институцију да барем отвори истрагу о томе?

Шта дакле подразумевају ИЦТY, господин Фишер и с његове стране апострофирана „међународна заједница истих вредности“, коју по немачком министру иностраних послова очигледно чине „НАТО-демократије“ и сви они, који њима следе, заправо под појмом „међународна правда“? Могу ли селективно право и селективна правда да уопште буду то, што њихови именујући појмови имплицирају?“

На ово питање није дошао ниједан аргументативни одговор, што је увек и један одговор.

Постоји још један значајни момент, који говори о селективном ставу ИЦТY. Пред овим судом је с правом дошло до правног санкционисања „етничких чишћења“, то је била обавезна ставка у оптужницама против свих – потом по правилу осуђених – Срба.

Како, међутим, схватити чињеницу да ратни и послератни председник Хрватске, Фрањо Туђман, никад није био ни под истрагом овог трибунала? Познато је да су амерички војни експерти у лето 1995. разрадили план напада и освајања Републике Српске Крајине, што су хрватске оружане снаге – уз масивну логистичку подршку НАТО-снага – и спровеле у дело. Можда одговор на горње питање дају транскрипти разговора између САД и Хрватске, објављени наравно тек накнадно, 2004. године:

„Хрватски председник Фрањо Туђман: ‘Треба им нанијети такве ударце, да Срби практички нестану!‘ Амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт: ‘Ми вам дајемо зелено светло, само то изведите професионално и брзо.“

По завршетку војних операција, Хрвати су протерали преко 250 000 и убили при том неколико хиљада Срба, највећим делом цивила, закључно са женама и децом. Босиљко Мишетић, потпредседник хрватске владе и саветник Председника Републике Фрање Туђмана, отворено је дао програматску основу овог чина: „Хрватска не жели да у њој живе људи, који припадају другом народу.” Туђман је пак потом изјавио: „Ми смо за свагда ријешили најтежи унутарњи проблем хрватске државе.“

Опуномоћеник Европске уније, Карл Билдт, као једини проминентни политичар Запада, јавно је осудио ово „највеће етничко чишћење од почетка рата“ и назвао Туђмана „ратним злочинцем“. Ниједан западни државник, међутим, није никада захтевао консеквенце тог несумњиво криминалног акта. Врло слична реакција је дошла (тј. пре изостала) и од стране западних медија.

Париски „Ле Монде“ је ову хрватску операцију одмах у августу 1995. назвао шта више: „самомотивисано етничко чишћење!“ (значи – добровољно, извршено од стране протераних Срба на самима себи, прим. аутора) а немачки амбасадор у Загребу др Ендер је изразио своје задовољство речима: „Немачка дели радост војног успеха с вама и изражава вам комплименте у овом рату. Морам рећи да чак ни аналитицари, који знају више од мене, нису могли предвидети тако брзу и величанствену акцију.“

Највећи немачки недељник „Дер Шпигел“ је, додуше, овог пута „назвао дете његовим правим именом“, наиме: „Оно што у наводној хрватској држави 1941-1945. фашистички поглавник Анте Павелић својим систематским прогонима Срба („једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину убити а једну трећину покатоличити и похрватити“) није успео, Туђман сада види оствареним – Хрватска, највећим делом без Срба (…) од 600 000 њих је сада преостало једва 150 000, око 3% становништва…“

Упркос овој непревидивој паралели, ИЦТY се никада није показао заинтересованим за Туђмана, за ову страну идентичне проблематике противправног „етничког чишћења“, на истом простору и у исто време, али са дијаметрално супротном констелацијом починитељи/жртве од навикнуте, тј. од стране Запада скоро аксиоматски постулиране. Хрватски генерали су, додуше, били оптужени и шта више 2011. осуђени за то, Готовина на 24 и Маркач на 18 година затвора, да би их Жалбено веће трибунала већ следеће године правоснажно ослободило сваке кривице „услед недостатка доказа“, на шта се тужилаштво потом није жалило.

Хрватски председник Иво Јосиповић је потом изјавио, да је Трибунал донео „праведну пресуду и потврдио да је Хрватска водила праведни одбрамбени рат“. Да ли је међутим Жалбено веће ИЦТY само оценило рад свог сопственог тужилаштва и свог сопственог првостепеног суда у конкретном случају као апсолутно некомпетентан или је пак и „највеће етничко чишћење од почетка рата“, као и убиство хиљада цивила требало накнадно и снагом правног ауторитета редефинисати у елементе хрватског „праведног одбрамбеног рата“?

Француски „Ле Монде“ се дакле показао много ближим пулсу времена него немачки „Дер Шпиегел“.
То исто важи и за следећа чињенична стања:

Неоспорно је, свакако, да су се у току ратова дешавали бројни злочини, као и да се починитељи и жртве налазе на свим сукобљеним странама, при чему се у смислу принципа увек индивидуалне одговорности (чак и у случајевима тзв. удруженог злочиначког подухвата), мора диференцирати у односу на квантитет и квалитет почињених недела. И – сви ти злочини се морају правно и морално санкционисати.

Скоро све криминалне акте су, по природи ствари, починили директни, локални учесници ратова.

Наведимо овде само један трагични случај, који говори и о повременој директној одговорности „међународне заједнице заједничких вредности (= неуморно у јавност пласирана самодефиниција „НАТО-демократија“):

На одељењу за интензивну негу у бањалучком породилишту је услед недостатка кисеоника потребног за неопходни медицински третман у јуну 1992. умрло 12 – српских и босанско-муслиманских – од 14 тамо смештених беба. У то време су хрватске војне снаге под блокадом држале „посавски коридор“, који је повезивао Босанску Крајину и Србију. Овим је било онемогућено да се бебама неопходни кисеоник до Бање Луке достави копном („Хрвати, који су цивилизовани део Европе, немају ничег заједничког са српским примитивизмом, са Балканом!“, извор из „НАТО-демократија“).

Једини пут којим је кисеоник било могуће доставити је дакле био ваздушни, али због забране лета над територијом БиХ, авиону који је требало да из Београда достави кисеоник за Бању Луку није био дозвољен лет. Упућени су многи апели за помоћ путем радија, телевизије, Гласа Српског и осталих новина, али иако су УН, НАТО, представници УНИЦЕФ-а и осталих међународних хуманитарних организација били добро упознати са овим проблемом, авион са боцама кисеоника је неколико дана чекао дозволу за полетање, коју на крају није добио.

Недуго затим због недостатка кисеоника умрло је 12 новорођенчади на Клиници за дечије болести у Бањој Луци („Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства!”, извор из „НАТО-демократија“).

Хашки трибунал за бившу Југославију се, међутим, никада није бавио овом трагедијим, дотично претресно веће је при суђењу српским ратним учесницима инсистирало искључиво на својој лапидарној тврдњи, да је ову чињеницу – тачну или нетачну, утврђивање истине и правне одговорности у овом случају за Хашки суд очигледно није играло никакву улогу – „искористила српска пропагандна машинерија за хушкање Срба против босанских муслимана“.

Ова (једина) консеквенца од стране ИЦТY је, додуше, већ у смислу основне логике прилично проблематична и не баш лако разумљива јер, још једном, тада су умрле српске и босанско-муслиманске бебе у српској болници у Бањој Луци а из разлога да су хрватске оружане снаге спречиле дотурање кисеоника копненим а „међународна заједница заједничких вредности“ ваздушним путем. Како би дакле, при оваквој констелацији, ова смртоносна трагедија новорођене деце, по природи ствари, уопште могла да се користи при „хушкању Срба против босанских муслимана“?

Поменимо још и случај насилне отмице више стотина, претежно српских цивила, којима су по завршетку НАТО-рата и долажењу трупа Запада на Косово и Метохију 1999, извађени витални унутрашњи органи и продати на међународном црном тржишту.

Својевремени Главни тужилац ИЦТY, Карла дел Понте, означила је косовско-албанску организацију ОВК „већ“ 2008. као одговорну за овај тешки криминал, додала и да присутни органи власти са Запада ништа не чине да га расветле, шта више и да су „већ сакупљени документи и извештаји на волшебни начин ишчезли из ИЦТY“.

Специјални известилац Европског савета, Швајцарац Дик Марти, довео је потом „тек“ 2010. тадашњег предводника ОВК и данашњег председника отцепљеног Косова и Метохије, Хашима Тачија (ратно име „Змија“) – као наредбодавца, организатора и профитера – у директну везу са овим морбидним злочинима, почињеним дословце пред очима НАТО-снага, управе и полиције.

Упркос томе, истрага се ни четрнаест година касније, значи ни ове 2013. и даље фактички не води, јер се „из политичке калкулације избегава позивање косовско-албанских политичара на одговорност“.

То исто важи за масовна убиства српских цивила од стране косовско-метохијских Албанаца, исто тако после завршетка ратних операција и опет дословце пред очима „НАТО-мировних трупа“, о којима на пр. извештава (али тек 2014.) један бивши италијански генерал, који је командовао НАТО-трупама:

„Генерал КФОР-а: Сваког јутра смо проналазили убијене Србе

РИМ – Мауро Дел Векио, бивши генерал италијанске војске који је предводио јединицу од 7 000 војника који су ушли на Косово у јуну 1999, после завршетка НАТО бомбардовања Србије, рекао је за италијански лист ‘Панорама’ да су током прве три недеље мандата „извештаји о телима убијених Срба и Рома стизала на његов сто сваког јутра“, али да је то била табу тема, и да му није било дозвољено да о томе говори са новинарима: „Убиства су се наставила и касније, али не тако често. Они Срби, који нису побегли са Косова, били су под сталним ризиком да буду убијени или силовани. Напуштене српске куће су биле сравњене са земљом или запаљене. Албанци су нападали и цркве и манастире. Њихов циљ је био да избришу сваки траг српског присуства на Косову“, рекао је Дел Векио. Данас он представља

Демократску странку у италијанском Сенату: „Нико није склањао српске лешеве који су налажени на свим могућим местима. Мајке и супруге отетих Срба су преклињали званичнике да им се најдражи пронађу, али већина од њих никада нису пронађени, чак ни они који су били мртви“, рекао је Дел Векио.
Италијански недељни извештаји као „застрашујуће“ називају чињеницу, да је 70% од укупног броја отетих косовских Срба који су нестали после јуна 1999, нестали када је рат званично био завршен.

Часопис ‘Панорама’ је такође дошао у посед фотографија, које су војници УНМИК-а нашли у Дечанима 2003. године, али их није објавио јер су биле ‘ужасне’. Оне показују насмејане припаднике ОВК са одсеченом главом српског резервисте. Друга фотографија показује како стављају у торбу најмање две одсечене главе. У време када су настале фотографије, та зона је била под командом ОВК-предводника Рамуша Харадинаја. Њега у априлу 2013. године, Хаг ослобађа свих оптужби. Сведоци који су га оптуживали, умрли су у чудним несрећама или им је било озбиљно прећено.“

Колико је редефиниција и следствено инфлационирање појма геноцида од стране ИЦТY, као и непревидиво селективна примена тог новог тумачења у пракси, у стању да доведе до апсурдних ситуација сведочи и иницијатива, коју је покренуо управо Хашим Тачи у априлу 2015. „да косовска скупштина донесе резолуцију о српском геноциду над косовским Албанцима 1999.“, која ће сигурно бити усвојена, јер у тој скупштини седе скоро искључиво бивши припадници ОВК. Ту, по очекивању, стоји и:

„Скупштина обавезује Владу Косова да отпочне све политичке и правне процесе (домаће и међународне) који се односе на успостављање правде о геноциду и ратним злочинима почињеним од стране Србије према народу и имовини Косова и расветљавање судбине несталих током 1999. године“
Абсурдно је дакле да Тачи, који је

а. по Мартијевом извештају вероватни наредбодавац, организатор и профитер перверзно криминалне трговине људским органима отетих Срба и упркос томе

б. не само од „НАТО-демократија“ потом био поздрављен као председник једне владе и достојни политички саговорник

ц. и не само да се његов „случај“ већ 16 година игнорише од стране ИЦТY, већ

д. да управо он оптужује српску страну за геноцид

е. и при томе се, наравно, позива на пресуде ИЦТY против српских официра и политичара из времена рата у БиХ.

Да ли ће дотична резолуција пак за ИЦТY заиста представљати разлог да почне да оптужује, процесуира и осуђује официре и ратне политичаре из Србије због „геноцида на Косову“ је занимљиво питање. То у овом тренутку није извесно, то ће показати будућност, али ако дође до тога, онда би било апсолутно примерено означити делање Нашког трибунала као још један показатељ верности својој „доследној недоследности“.

Политички доследно правној недоследности.

- Питање Сребренице

Ово питање је врло сензибилно, захтева велику пажњу и врло савесну, што свестранију анализу, која узима у обзир критеријуме и параметре истраживања феномена геноцида, историјских и правних наука, политикологије, социологије, језичке филозофије, итд. али мора да води рачуна и о пијетету у односу на босанско-муслиманске жртве овог масовног злочина у Сребреници 1995. као и у односу на емоционалну интелигенцију пре свега погођених људи, дакле њихових породица, родбине и пријатеља. Важност овог питања је, међутим, енормна и једноставно је немогуће одустати од трезвене анализе дотичних догађања. Ако се за тренутак послужимо медицинским речником, чишћење отворених рана од клица и свих страних тела је врло болан процес, али и једини пут да оне једном зарасту.

Погледајмо овде дотичну редефиницију правног појма злочина геноцида од стране ИЦТY, на основу које су ратни злочини над босанским муслиманима у Сребреници проглашени геноцидом: „ИЦТY утврђује: „Убијање свих чланова дела једне групе, лоцираног унутар малог географског простора, чак и када резултира мањим бројем жртава, био би оквалификован као геноцид, ако би се извршило са намером да уништи део групе, који је лоциран унутар малог географског простора“.
Зашто међутим и овако редефинисано међународно право све више наилази на масивна оспоравања широм света? Само један пример, који критичаре наводи да постулирају „непревидиво селективну примену“ чак и ове редефиниције у пракси:

Иста је, као што је познато, нашла своју сврху при свим расправама против оптужених српских учесника у последњим балканским ратовима на крају 20. века и при њиховој следственој осуди за извршење ових несумњивих злочина (иако босанско-муслиманским жртвама у Сребреници припадају искључиво мушкарци, што по Лемкиновој дефиницији и одговарајућој УН-Резолуцији искључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве циљне групе, закључно са женама и децом).

Критичари трибунала у принципу постављају, међутим, и следеће питање:

Зашто је ратни командант босанско-муслиманских снага из те исте Сребренице, Насер Орић, од стране тог истог трибунала био ослобођен дотичне кривичне одговорности? Његове оружане снаге (из сребреничке „демилитаризоване УН-зоне“), наиме, доказано су и претходно уништиле око педесетак српских села у околини Сребренице и убиле преко 2 500 Срба (мушкараца, старих људи, жена и деце, што и по УН-Резолуцији укључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве групе жртава).

Али и по горњој редефиницији међународно-правног појма злочина геноцида од стране ИЦТY, дакле, руководство босанских муслимана, а потом и извршиоци масовних убистава српских цивила, Насер Орић и његови војници би морали да одговарају пред Хашким трибуналом за око педесетак геноцида само у околини Сребренице (што се никада није десило, нити у смислу оптужби нити, разуме се, у смислу пресуда).

Јер и то су све били „делови групе (сад српских) жртава“, сви (сада Срби) су били „лоцирани на малом простору“, свуда је била присутна и спроведена „намера да се уништи делимична (сада српска) група“, а све то „без обзира на мањи број жртава“.

И – тешко да су те чињенице непознате Хашком трибуналу за бившу Југославији, политичарима или пак јавности Запада. Овде само два јављања западних медија:

Један амерички новинар је на пр. посетио Орића почетком 1994. у Сребреници и интервјусао га: „Ратни трофеји Насера Орића не красе зидове његовог удобног стана, они су овековечени на једној видео-касети, на којој се виде спаљене српске куће, обезглављени лешеви распорених стомака. Орић коментарише, заваљен у меку софу: „Те ноћи нисмо могли да употребљавамо ватрено оружје“. Муслимански заповедник Орић је сигурно најокорелији човек у овом граду, који је од стране Савета безбедности УН проглашен „заштићеном и демилитаризованом зоном.“

Један канадски новинар га је у јануару 1994. посетио исто тако у Сребреници и добио прилику да се упозна са дотичним „ратним трофејима“: „Горуће куће, свуда лешеви, одсечене главе, људи који беже. Орић се све време смејуљио и дивио своме „делу“. Када су се у следећој сцени појавили раскомадани лешеви, Орић је разлику објаснио реченицом: „Ове смо испалили на месец.“ а када се потом појавило једно место без живе душе, он је пожурио да изјави: „Само овде смо побили 114 Срба“.

Још неколико речи о масовном убиству заробљених босанских муслимана и цивила у Сребреници: ИЦТY (Хашки трибунал) потврђује додуше и сам да је тадашњи српски главнокомандујући генерал Ратко Младић наредио, организовао, контролисао и спровео сигурну и добровољну евакуацију преко 20 000 босанско-муслиманских стараца, жена и деце. То су, иначе, непосредно по заузимању Сребренице од стране војске РС а после бекства Насера Орића и хиљада његових војника претходног дана ка Тузли, недвосмислено и у писаној форми потврдиле и холандске јединице са лица места, заједно са представницима српске и босанско-муслиманске стране:

„Евакуација муслиманског становништва је у кооперацији са српским војницима под командом генерала Ратка Младића протекла мирно и без инцидената а на сопствену жељу становника (…)“ а од значаја је сигурно да првобитно ниједна од присутних организација Запада (УНХЦР, ТХW, ИРК, организација „Лекари без граница“, итд.) није извештавала о масовним убиствима. То чињенично стање је подвукао и холандски командант са лица места Том Кареманс у једном интервјуу 24.07.1995. и – тада му још увек нико није противуречио.

Без икакве тежње да се у Сребреници очигледно почињени ратни злочини релативизују, мора се констатовати да се ова чињеница евакуације босанско-муслиманских цивила дијаметрално супротставља суштини дефиниције злочина геноцида, при коме се тежи „потпуном уништавању једне људске популације, без обзира на пол и узраст жртава“. Јер – какав то геноцид може да буде, када апострофирани „починитељи“ прво пуштају на слободу најслабије чланове „циљне групе жртава“, коју већински чине жене и деца, значи – они делови популације, који превасходно осигуравају биолошко преживљавање дотичне људске групације?

Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф коментарише:

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)

Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида.
Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“

Када је, међутим, тадашњи холандски Главнокомандујући генерал Ханс Цоузy годину дана касније у својим мемоарима одлучно тврдио да се „у Сребреници није догодио никакав геноцид босанско-српске војске над муслиманима и да је зато командујући официр Том Кареманс 17.07.1996. шта више унапређен“, онда се на њега већ сручила маса приговора, поруга и оптужби а уз образложење „да је та тврдња од стране ИЦТY једним убедљивим једнонедељним доказним поступком у међувремену оповргнута“.

Тиме је на пр. и сведочење холандског капетана Шоутен-а, очевица са лица места, постало значи беспредметно:

„Свако оптужује сваког а нико не износи никакве доказе. Ја управо поимам, да одређени кругови у Холандији по сваку цену желе да докажу извршење некаквог геноцида. Ако су се масовна стрељања заиста одиграла, онда би Срби морали да су их невероватно добро сакрили. Ја лично не верујем ни у шта од тога. Само један дан после „Случаја Сребреница“ стигао сам, наиме, у Братунац и остао тамо пуних осам дана. Могао сам да идем куда год сам хтео, добијао од Срба сваку могућу подршку и нико ме никада и нигде није заустављао.“

Другим речима, и сведочења квалификованих западних очевидаца и НАТО-припадника са лица места постају оног тренутка безвредна, када их један Трибунал својим једнонедељним трудом прогласи таквима.

Званичну и у јавности етаблирану верзију „српских злочина у Сребреници, највећих и најстрашнијих од краја 2. светског рата, значи – геноцида“ у међувремену аргументативно поставља у питање све већи број међународно признатих експерата. Наведимо само неколико имена: Михаел Мандел, професор међународног права (Yорк Университy, Торонто), др Филип Хамонд, експерт за медије (Соутх Банк Университy, Лондон), Карлос Мартинс Бранко (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), Филлип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995, са звањем „Цивил Аффаирс Цоординатор анд Делегате оф тхе Специал Репресентативе фор тхе УН Сецретарy Генерал фор Босниа анд Херзеговина“), проф. др Кјел Магнусон, Университy оф Уппсала, Сwеден, проф др Ленарт Палм, Университy оф Уппсала, Сwеден, проф. др Едвард С. Херман, Университy оф Пенсилваниа, УСА, итд.

Тако на пр. еминентни амерички научник, проф. др Едвард С. Херман после дугогодишњег истраживања ове тематике сматра, не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број од око 8 000 претпостављених жртава) нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима и само у једној јединој реченици:

„Тај „масакар у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“

Један новинар и публициста (и историчар књижевности) годинама је на лицу места пратио рад Хашког трибунала за бившу Југославију, нарочито у односу на „Случај Сребреница“, и на основу судских аката саставио обимну документацију, једну значајну хронику његовог рада, са тежиштем управо на „убедљивом доказном поступку“ ИЦТY у односу на Сребреницу. Овде извод из једне рецензије тог сведочанства времена из прве руке:

„Цивиков се овом књигом одважио да се упусти у по могућству „најврелију“ тему европске историје после 2. светског рата. Његово истраживање масовних убистава у Сребреници, изузетно је детаљно вођено и чита се као криминални роман. Аутор прати и показује корак по корак, како је Трибуналу до сада пошло за руком да тај претпостављено најстрашнији злочин у Европи после 1945. дефинише као такав и то од стране једног јединог (подвучено од стране аутора) крунског сведока. Веродостојност ИЦТY је после читања ове књиге уздрмана у самој својој сржи. Грешке и манипулације једног апсолутно политичког процеса се појављују у пуном светлу пред читаоцем.“

Није, додуше, лако схватљиво да један интернационални трибунал (ре)дефинише ратни злочин масовног убиства босанских муслимана из Сребренице од стране припадника војске Републике Српске у „српски геноцид над босанским муслиманима“ и то само на основу исказа једног јединог сведока, босанског Хрвата, који је у току неколико година прво служио у тадашњој Југословенској армији, потом у босанско-муслиманској, па босанско-хрватској и закључно у босанско-српској, и то у једној специјалној војној јединици, која се иначе првобитно састојала од шест Хрвата, једног босанског муслимана и једног Словенца, али – то су подаци који потичу од дотичног Дражена Ердемовића односно од Хашког трибунала.

Његова изјава гласи сажето: На дан 16. јула 1995. (понекад наводи и 20. јули) његова специјална јединица у саставу Франц Кос, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гојковић, Александар Цветковић, Властимир Голијан и он сам била је доведена у Брањане код места Пилице у близини Зворника. Командир јединице Милорад Пелемиш није био присутан. Муслимани из Сребренице, између 17 и 60 година стари мушкарци, довожени су аутобусима и потом у групама од по десет особа одвођени на једну ливаду, удаљену 50 м (у другим исказима он наводи 100 или 200 м), постројавани леђима окренуто егзекуторима и стрељани. Између 10.00 и 15.00 његова група је на тај начин убила између 1 000 и 1 200 људи. Он лично је убио између 70 и 100 цивила. Ердемовић је на то од ИЦТY осуђен на 5 (пет) година затвора, од којих је одлежао само 3,5 а потом је добио нови идентитет и осигурану егзистенцију у једној западној земљи, јер од тада наступа као крунски сведок у свим процесима против српских генерала и високих политичара, који су оптужени и листом осуђени за „српски геноцид у Сребреници“. ИЦТY је, наиме, на основу његовог исказа, тај злочин именовао тако и ту дефиницију прогласио једноставно за „утврђену истину, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ („естаблисхед трутх беyонд а реасенонабле доубт“).

Не само противуречности у Ердемовићевом исказу (навођења различитих датума и описа конкретних ситуација, навођење различитих командира, тврдња да су обични војници издавали наређења официрима, итд.), већ и више других контроверзних момената заслужују пажњу и леигитимишу „а реасенонабле доубт“ критичара ИЦТY.

Овде само три чињенице:

- Аутор Герминал Цивиков је направио врло просту рачуницу. Ако је то све било тако, како Ердемовић тврди, са довожењем заточених; изласком само по 10 особа одједном из аутобуса и прво пражњењем свих џепова, одузимањем докумената, новца и евентуалних драгоцености; одвођењем група од по 10 жртава на ливаду удаљену 50 м (чак и ако не 100, 200 м); постројавањем уз малтретирање жртава, потом стрељањем из калачникова, подешеним на појединачну паљбу а једно време испробавањем тешког митраљеза, који се показао неефикасним и захтевао још више утрошка времена; провером стрељаних од стране егзекутора и довршавањем још живих из пиштоља; са местимичним паузама, пушењем цигарета и пијењем шљивовице; са понеком свађом међу извршиоцима злочина, јер Ердемовић се како каже „противио и покушавао да спасе људе“, онда би за масовно убиство толиког броја људи (120 група од по 10 заточеника) морало да траје најмање 20 а не 5 сати (између 10.00 и 15.00). Немогуће је, по сваком закону вероватноће, да ИЦТY нису стајали и не стоје људи на располагању, који би били у стању да увиде ово чињенично стање и да одговарајуће реагују.

- Тадашњи тужилац ИЦТY Јеан-Рене Руез је при суђењу Ердемовићу показао укупно два „снимка из ваздуха“ дотичног терена, од 17. јула 1995. и од 27. септембра 1995, које му је државни секретар САД Маделеине Албригхт „за ту сврху ставила на располагање“ и који би требало да потврђују истинитост исказа крунског сведока. Будући „да су такви сателитски снимци за лаике нечитљиви“, објаснио је Руез, да се на првом снимку „препознаје више лешева на ливади и по могућству копање једне масовне гробнице“ а на другом „трагови“ радова, дакле ексхумирања лешева, али додао је да су „форензичари упркос томе на том месту ископали 153 жртве“. То су значи једини материјални показатељи масовног убиства сребреничких муслимана у Брањанима, које ИЦТY вреднује као доказе Ердемовићевих навода.

Како, међутим, објаснити тј. вредновати чињеницу постојања само два снимка? Јер тада је Босна била под перманентном сателитском контролом, зашто су дакле изостали снимци егзекуције или барем снимци ексхумирања а не само њени „трагови“, како је то Руез појаснио суду? Стога није чудо да су њихова аутентичност и поузданост, као и сама Маделеине Албригхт доживели масивну критику управо на Западу а није наравно згорега подсетити се и да је министар иностраних послова САД Цолин Поwел 05. фебруара 2003. показао ту исту врсту „за лаике нечитљивих“ снимака Савету безбедности УН, као „доказ да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање и да је рат против Ирака неопходан“, што се потом испоставило као неистина и свесна манипулација. Осим тога, како треба стватити речи тужиоца „више лешева“? Јер већ 153 леша су маса, али – 1 000 или 1 200? Да ли је могуће да сателитски снимци нису показали једну невероватну масу мртвих на дотичној ливади и то само један дан после егзекуције, како је Ердемовић тврдио, и да је тужилац пропустио да тако нешто на одговарајући начин истакне (ако је пак Ердемовићев навод једном другом приликом тачан, да се масовно убиство догодило наиме 20. јула, онда све постаје наравно беспредметно)? А да не заборавимо да су у медијима већ више пута објављени врло читљиви сателитски снимци, на којима се са ручног сата једног човека на морској плажи могло ишчитати тачно време.

- Оно што је даље апсолутно необјашњиво, то је да ИЦТY значи већ више од двадесет година познаје имена – и адресе највећег броја њих – свих Ердемовићевих саучесника при дотичном масовном (што је примерена ознака како за 1 200, тако и за 153 жртве злочина) убиству сребреничких муслимана у Брањанима 1995, без да је икада покушао да их приведе лицу правде или барем да их саслуша као сведоке-очевидце (то исто важи иначе и за сваку послератну босанско-муслиманску владу). Напротив, када је један од њих, босански Хрват Марко Бошкић у априлу 2004. био у САД (место Пеабодy код Бостона) због једне друге ствари ухапшен, јер је под утицајем алкохола изазвао један судар и потом побегао са места удеса, изашло је на светло дана и његово учешће у масовном убиству у Брањанима 1995. Он је при саслушању потврдио америчком ФБИ стрељање босанско-муслиманских цивила у Брањанима (без да је потврдио било које Ердемовићеве детаље). Да ли је могуће да ФБИ на то уопште не реагује? У САД, које су на основу просте и, како је у међувремену познато, у највећем делу случајева потпуно произвољне/неоправдане сумње да би евентуално могло да се ради о терористима, само 2002. у логору Гуантанамо на Куби интернирале 779 особа из 40 земаља и годинама их држали затвореним?

Да, очигледно, а када су амерички новинари потом директно питали тужилаштво ИЦТY у Хагу, хоће ли тражити изручење тог масовног (по ИЦТY – геноцидног) убице, настаје још већа недоумица, јер одговор је гласио: „Не, заправо не, јер ми смо преоптерећени послом и концентришемо се на „крупне рибе“.

Како дакле схватити мотиве и размишљање, говор и делање Хашког трибунала за бившу Југославију?

Герминал Цивиков је понудио следећу аналогију као испомоћ: „Представимо себи ситуацију, да осморица хулигана/рокера у Амстердаму дивљачки убију једног беспомоћног бескућника; да се потом један од њих пријави правосуђу, призна злочин и наведе имена свих убица; да он потом буде осуђен а без да је правосуђе икада покушало да приведе правди остале учеснике у убиству, чак и без да их макар једном саслуша и тиме из прве руке верификује – у позитивном или негативном смислу – изјаву једног јединог оптуженог и осуђеног за дотично убиство“.

Да ли би такво правосуђе и даље могло да претендује на своју правну детерминанту (и своју социјално-моралну улогу у друштву)? Нарочито ако би дотични хулиган/рокер потом за сурово убиство беспомоћне жртве био осуђен на рецимо 18,25 дана затвора а потом добио нови идентитет и до краја живота осигурану егзистенцију, уз услов да се појављује као крунски сведок при будућим суђењима шефовима дотичне рокерске банде? Овде се наводи 18,25 дана, јер Ердемовић је пред судом изјавио, да је лично убио 70-100 заточеника и – ИЦТY то сматра „утврђеном истином, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ а то значи да је он у минималном случају од 70 жртава за сваких 20 убијених одлежао годину дана у затвору, за сваку убијену беспомоћну жртву дакле (365 : 20 =) 18,25 дана.

Докле год, међутим, Хашки трибунал за бившу Југославију не приведе и барем не саслуша остале осумњичене, он мора поћи од тога да је сваки од њих током тог „удруженог злочиначког подухвата“ у просеку егзекутирао 150 босанских муслимана и у том случају је казнио свог „веродостојног крунског сведока“ са мање од десет дана затвора по убијеном.

За поређење, за крађу (сапуна, зубне пасте, дезодоранса, цигарета, флаше ракије, конфекције, итд.) из једне радње предвиђа на пр. немачко законодавство

а. (СтГБ § 242 Абс. 1) за први пут или новчану казну или пак затвор до 5 година;

б. ако крађу почини једна банда (§ 244 Абс. 1 Нр. 2), онда долази само затвор у питање, између шест месеци и 10 година;

ц. ако починитељи у очима закона важе као наоружани, па макар то био само џепни ножић, предвиђена казна затвора износи и више.

Како дакле долази један УН-трибунал на то да осуди једног – по сопственом схватању дотичног суда геноцидног – убице на 18,25 или мање од 10 дана „по глави“ за масовно убиство беспомоћних жртава и да истовремено све остале починитеље злочина игнорише? Да ли „лов на (српске) „крупне рибе“ заиста може да оправда игнорисање убица 150 људи, јер би они ето требало да су (не-српске) „ситне рибе“?

Ако се за тренутак вратимо на неопходни пијетет према жртвама и на емоционалну интелигенцију погођених, пре свега породица, родбине и пријатеља жртава злочина, али и свих хуманистички настројених људи – да ли се из овога мора закључити да је по Хашком трибуналу за бившу Југославију један живот мање вредан него што је сваком немачком суду вредан комад сапуна, зубна паста или комад одеће?

Као што је већ било напоменуто, ИЦТY отвара више питања него што нуди одговора.

Ове чињенице легитимишу понуду следећих теза за дискусију:

а. Хашки трибунал за бившу Југославију масивно ревидира међународно-правну дефиницију злочина геноцида и тиме изузетно компликује, отежава и у крајњој линији води научно истраживање и вредновање феномена геноцида ад абсурдум.

б. Хашки трибунал за бившу Југославију базира своју масивну ревизију међународно-правне дефиниције злочина геноцида на врло проблематичној конструкцији, на основу исказа једног јединог, контроверзног и противуречног „крунског сведока“ („убиство 1 000 до 1 200 људи у року од 5 сати“).

ц. Хашки трибунал за бившу Југославију (али и свака послератна босанско-муслиманска влада) већ две деценије свесно игнорише све друге сведоке-очевидце и истовремено непосредне починиоце масовног злочина, од којих је сваки – по дотичној тврдњи ИЦТY – у просеку убио 150 босанско-муслиманских цивила а који би били у стању да потврде или пониште исказ тог једног јединог, контроверзног и противуречног „крунског сведока“. Да ли је уопште прихватљиво, да ИЦТY у том контексту као „објашњење“ свог поступања (= активност кроз пасивност) говори о „ситним рибама“ и „крупним рибама“? Сходно томе намеће се закључак, да

д. Хашки трибунал за бившу Југославију нема интереса и намере да у правном смислу заиста разјасни и санкционише ратне злочине у време последњих ратова при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века и тиме

е. Хашки трибунал за бившу Југославију покушава превасходно да пода правни оквир политичком и интересно мотивисаном вредновању дотичних догађања, јер

ф. Хашки трибунал за бившу Југославију користи сингуларни исказ Дражена Ердемовића као основу своје редефиниције злочина геноцида и ставља га у само једну функцију, наиме, у службу осуђивања високих српских политичара и генерала за „српски геноцид над босанским муслиманима у Сребреници“.

г. То није примерено пре свега жртвама злочина у Сребреници 1995, које се из политичких разлога инструментализују, служи међутим непревидиво консолидовању „црно-беле“ представе стварности приликом балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века, у смислу шеме „бад гуyс/гоод гуyс“. То у великој мери поткопава поверење у правосуђе Запада а тиме и у основне вредности демократије западног типа. То даље није примерено ни неопходном и адекватном санкционисању почињених злочина, али ни преко потребном помирењу бивших ратних противника. Закључно, како вредновати судбину осуђених због „8 000 жртава геноцида у Сребреници“, ако се исти није догодио и ако ни број жртава тог масовног ратног злочина по могућству не одговара стварности?

Размотримо дакле и питање броја жртава ратног злочина у Сребреници 1995, које је исто тако тема контроверзних расправа. Тај број је постулиран искључиво са босанско-муслиманске стране и почело се са око 5 000, прешло на 16 000 и на крају зауставило на око 8 000 жртава. То је затим постала „константа стварности“ западних политичара, медија и – ИЦТY, као још једна „естаблисхед трутх беyонд а реасенабле доубт“.

Историјска истина се, међутим, не да утврдити путем декрета, декларација и резолуција, па ни путем пресуда једног ад хоц трибунала, нарочито када његов доказни поступак изгледа као у овом конкретном случају. Другим речима, просвећена наука има право и обавезу да и један суд подвргне критичком преиспитивању, и сходно томе ниједан трибунал не може својим пресудама претендовати на статус критеријума тј. параметра позитивних наука, већ представља предмет истраживања историографије, политикологије, социологије, језичке филозофије, итд. по сопственим научним критеријумима и параметрима.

Наведимо овде неколико података до којих је у последње време (2013.) дошао дугогодишњи швајцарски истраживач „Случаја Сребреница“ Александар Дорин, управо у односу на од босанско-муслиманске стране, као и од Запада апострофирани број убијених босанских муслимана:

„Дорин тврди да је дошао до податка да се већ 18 година прећуткује, како се то заправо у званичној верзији догађаја у овој енклави појављује „фантомски вишак“ између 4 000 и 8 000 „фантомских становника“, што у многоме поставља у питање и закључак Хашког трибунала, да је тамо убијено око 8 000 муслимана. Он каже:

„Пре око пола године сам пронашао чланак норвешког новинара Ролфа Јенсена из децембра 1995. године, који је у дневнику „Верден ганг“ објавио да је на основу сведочења муслимана из Сребренице ову енклаву у неколико дана пре уласка Војске РС напустило између 3 000 и 3 500 људи. Затим сам прибавио тајни документ босанско-муслиманске армије да је током тих неколико кључних дана још најмање 800 људи побегло преко Дрине ка Србији… Када су се све коцкице склопиле, дошао сам до непобитног закључка да је у случају Сребренице дошло до стравичне манипулације бројкама, чије раскринкавање директно руши не само тезу о геноциду или удруженом злочиначком подухвату, већ и тврдњу да је тамо стрељано око 8 000 људи.“ Дорин тврди да је истражујући и званичне, али тајне податке Армије БиХ и изворе из Србије, дошао до непобитног доказа да је у случају Сребренице у питању значајна „математичка обмана, о којој сви ћуте“. Он даље наводи: „Муслимани су од почетка располагали тачним и оним „нафилованим“ подацима о броју људи у Сребреници. Према процени ратног Председништва БиХ, одржаној само месец дана од пада Сребренице, у овом месту се званично налазило највише 36 200 људи, а УНПРОФОР-у је предочавана бројка од 42 000 житеља. Такође, према подацима председника општине Фахрудина Салиховића, у Сребреници је 1994. године било 37 255 муслимана, а међународним организација је та цифра „напумпана“ на 45 000. Сада на ред долази проста математика.

Уколико узмемо највећу бројку од свих понуђених – 45 000 људи у Сребреници, па најпре одузимамо 35 632 људи колико их је, према подацима УН, стигло у Тузлу. Затим одузмемо најмање 3 800 колико их је прешло у Србију, те око 2 000 колико их је погинуло током пробоја у борбама са припадницима Војске РС и на крају цифру од 8 000 наводно стрељаних, појављује се „вишак“ од најмање 4 432 људи. Али, уколико би се рачуница извела на муслиманским или реалним проценама, које говоре да је у овој енклави било између 37 000 и 40 000 људи, та бројка „измишљених људи“ постаје дупло или тродупло већа.“

Александар Дорин каже, да је већ само откриће да је у Србију прешло између 3 000 и 3 500 босанских муслимана, који су потом били смештени и збринути у неколико кампова, довољно да аутоматски падне теза о геноциду (планираном и циљаном народоубиству, прим. аутора) и удруженом злочиначком подухвату: „Пре неколико месеци сам добио и два видео снимка, од којих је један из 1996. године и приказује муслимане у камповима Митрово Поље и Шљивовица, на којима се јасно види и Амор Машовић, дугогодишњи председник Комисије за тражење несталих Федерације БИХ.“

- Босанско-муслиманска критика – чији је заправо „Пројекат Сребреница“?

Постоји још један неразјашњени моменат, који би могао да се испостави као врло значајан при реконструисању каузалног ланца трагичних догађаја у Сребреници 1995. а који се управо са босанско-муслиманске стране увек изнова потенцира:

„Непобитна је чињеница да ми је Алија Изетбеговић у септембру 1993. године, приликом нашег састанка у хотелу „Холидеј ин“ у Сарајеву, отворено рекао да му је Бил Клинтон предложио да допусти Србима да уђу у Сребреницу, убију 5 000 Бошњака те да би онда Американци и НАТО почели да бомбардују српске положаје у БиХ. Не верујем да би Алија из своје главе нешто такво измислио, а занимљиво је да ни Клинтон, нити било ко други из његовог окружења никад нису покушали да демантују ове наводе“, каже Хакија Мехољић, ратни шеф бошњачке полиције у Сребреници и председник Општинског одбора СДП БиХ у том граду. За Ибрана Мустафића пак, једног од оснивача СДА у Подрињу и ратног председника Извршног одбора СО Сребреница, не постоји дилема да је бивши амерички председник, како каже, ратни злочинац „пар екселанс“: „Такве људе једино могу да пљунем, али тек након што им кажем све што ми је на души. Поред Алије Изетбеговића, злочинца који се никад није појавио у Поточарима, Клинтон је починио највећи злочин према Сребреници.“

Алија Изетбеговић је, међутим, у међувремену умро а Клинтон, наравно, то не коментарише. Исказ непосредног сведока времена, босанског муслимана Хакије Мехољића, указује у сваком случају на још једну могућу пукотину у „црно/белој“ представи стварности на Балкану на крају 20. века, која је од стране Запада понуђена интернализујућој публици и од исте великим делом и акцептирана.
Оно што поткрепљује његово сведочанство је

а. да војска Републике Српске заиста није наишла на иоле значајнији отпор у Сребреници и да су се фактички једине борбе водиле са босанско-муслиманским снагама, које су већ напустиле град, дакле при покушају њиховог пробоја ка Тузли,

б. да су по новооткривеним документима 2015. „Вашингтон, Париз и Лондон склопили још у мају 1995. тајни договор да се обуставе војне акције против Војске Републике Српске и да се уздрже од реаговања када Младићеве трупе крену у заузимање енклава под заштитом Уједињених нација у источној Босни. О овом договору нису обавестили ни холандску владу ни холандске плаве шлемове, који су у Сребреници у то време били распоређени у оквиру мировне мисије Уједињених нација (…) Такође, Бил Клинтон је наложио да се о пакту „не дају никакве изјаве” (…) Ови подаци, обелодањени у документарцу који је у понедељак 29. јуна 1015. увече приказан на холандској државној телевизији, произлазе из обавештајних депеша архивираних у Клинтоновом центру у Литл Року, у Арканзасу, заједно са више хиљада докумената који још нису доступни јавности (…) По подацима који се откривају 20 година после трагедије, Ратку Младићу је практично било омогућено да несметано уђе у Сребреницу и да изведе масакр. Холандски дневник „Алхемајне дахблад” пише тим поводом да је „после двадесет година откривена највећа мистерија о паду Сребренице” и оптужује „САД, Француску и Велику Британију” да су у лето 1995 „тајним споразумом ускратили обећану ваздушну подршку холандском батаљону Унпрофора” (…)

ц. да су Алија Изетбеговић и његови сарадници у почетку заиста тврдили да број цивилних жртава износи око 5 000 и

д. да је НАТО-пакт потом и на основу тога заиста почео да бомбардује Србе и решио рат у Босни на њихову штету, што

е. неизбежно асоцира на Макијавелијев прагматично-цинични постулат политичког делања: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи“.

Проф. др Јелена Гускова из Руске Академије наука цитира из једног извештаја Генералног секретара УН из 1999, по коме је „неколико босанских муслимана из Сребренице већ те године потврдило речи председника Изетбеговића, да му је Клинтон рекао, Србе треба пустити да уђу у град и убију најмање 5 000 цивила, да би НАТО интервенисао (…) Судско-медицински експерти ИЦТY уз то потврђују да у 92,4% свих мртвих из тих масовних гробница узрок смрти уопште није утврђен (…)“
Од изузетног значаја у овом контексту је и изјава, коју је дао бивши ЦИА-агент Роберт Баер у једном интервјуу 2013:

„Од 1992. био сам опет у Босни и тада је требало да војно обучавамо босанско-муслиманску страну (…) Што је тиче Сребренице, то је врло претерана прича и велики број људи бива нажалост манипулисан (…) Сребреница је једноставно политички маркетинг (…) Мој тадашњи шеф, који је иначе пре тога био и сенатор САД, најављивао је више пута да се у Босни спрема велика превара. Месец дана пре наводног геноцида у Сребреници рекао ми је, да ће овај град ускоро бити у фокусу медија из читавог света и дао нам инструкције, да почнемо да позивамо и окупљамо медије. Када сам питао зашто, одговорио је: „То ћеш ионако ускоро и сам видети.“

Босанско-муслимански критичари политичара Запада и сопствених политичара разложно сматрају, значи, да су цивили из Сребренице „у име вишег циља“ намерно и бескрупулозно жртвовани, што међутим не решава нити питање квантитета (број жртава), нити питање квалитета дотичног злочина (по ИЦТY – геноцид).

Њихов став, свакако, фактички искључује могућност геноцида, услед недостатка битних елемената ове врсте масовног злочина, као што су претходни план, долус специалис, систематика убијања свих чланова циљне групе, без обзира на старост и пол, итд. Тешко, наиме, да би официри и политичари Републике Српске, који се од тада у Хагу без иједног изузетка осуђују за „геноцид у Сребреници“,

а. били уопште у стању да планирају народоубиство на основу тајних договора Била Клинтона, Алије Изетбеговића, Насера Орића, који је по свему судећи био унапред обавештен шта ће се догодити и на време избегао из града, итд. и

б. врло је невероватно тј. искључено и да би се официри и политичари Републике Српске, у случају да су на неки волшебан начин сазнали за те планове, уопште одлучили за тај масовни злочин, заповедили га и организовали, и тиме свесно (= самоубилачки) изазвали бомбардовање сопствених положаја и ресурса од стране НАТО-пакта.

ц. Ако пак у овом светлу погледамо горе цитирани Макијавелијев постулат корисности у политици, онда се може закључити да су та догађања – несумњиво тек после трагичне судбине жртава и последично њихових фамилија – највећу штету донела српској ратној страни и стога је следствено питање само логично, наиме

д. да ли је она јединица босанско-српске војске (Десети диверзантски одред при Главном штабу Војске Републике Српске), која је извршила масовно стрељање босанско-муслиманских цивила у Брањанима – било 153, колико је лешева пронађено, или 1 200 како тврди хашки кључни „крунски сведок“ Ердемовић – заиста имала само једног наредбодавца (оптужени и осуђени српски официри и политичари) и сходно томе,

е. да ли ИЦТY већ две деценије игнорише и поштеђује те масовне убице из бојазни да би и то питање по могућству дошло на дневни ред и допрло у јавност?

ф. Да ли исти разлог мотивише већ 20 година и сваку послератну босанско-муслиманску владу да исто тако игнорише Ердемовићеве саучеснике при дотичном злочину у Брањанина и не покушава да дође до њих, да их изведе пред суд?

Последња три питања звуче свакако шпекулативно, подсећају на „теорије завере“, јер неминовно ословљавају могућност да су неки (или командујући, већина, сви?) припадници дотичне формације припадали страним, не-српским односно анти-српским тајним службама, које су циљано радиле на конструкцији што масовнијег злочина, који ће потом од стране ИЦТY бити оквалификован као геноцид.

Одговор на дотична, њихова потврда или обеснажење се може очекивати тек у даљој будућности, када се буду отварали сви тајни архиви заинтересованих страна. За сада се морамо задовољити сазнањем, да је у најмању руку ЦИА већ унапред знала да ће „Сребреница ускоро бити у фокусу медија из читавог света”.

У (невероватном) случају привођења Ердемовићевих саучесника при масовном убиству (што важи како за 1200, тако и за 153 жртве) босанско-муслиманских мушкараца у Брањанима, могло би теоретски да дође шта више до непријатне ситуације, коју је ИЦТY већ доживео са једним својим крунским сведоком, са једним рођаком босанско-муслиманског ратног команданта Сребренице Насера Орића, по имену Мевлудин Орић. Његова изјава је била скоро идентична Ердемовићевој:

Припадници војске Републике Српске су га заједно са још око 2 000 босанско-муслиманских мушкараца заробили и утерали у спортску халу школе у Каракају код Зворника. Потом су изводили заточене у групама и стрељали их. Он сам је успео да се сакрије међу мртве и потом да побегне. Невоља се састојала у томе да је дотична спортска хала изграђена тек неколико година по завршетку рата.
Горе изнете чињенице о „убедљивом доказном поступку“ Хашког трибунала у односу на трагедију у Сребреници 1995. легитимишу, овако или онако, разложну сумњу у његову темељност и солидност, коректност и правну доследност. Стога би заправо тој институцији морало да највише стаје до разјашњавања свих недоумица, свих бројних контрадикторних, па и компромитујућих чињеничних стања. То би наиме био прави начин да се обесмисле све „теорије завере“. Уместо тога ИЦТY, нажалост, до данашњег дана (2015.) консеквентно истрајава, као што је већ било напоменуто, само на својој апсолутно незадовољавајућој „доследној недоследности“.

Контроверза дакле не јењава, фронтови у овом тренутку делују непомирљиво. Чињеница је на пр. да је

а. „у последњих неколико година из 275 масовних гробница у долини реке Дрине ексхумирано укупно 8 372 жртава рата и до сада 6 557 њих идентификовано“, што једна страна (босанско-муслиманска, као и западни политичари, медији и ИЦТY) приписује искључиво „српском геноциду над муслиманима у Сребреници“, док

б. друга страна (српска, као и више стручњака из читавог света) сматра да тим жртвама припадају и босанско-муслимански војници, погинули у свим ратним годинама, као и при покушају оружаног пробоја из Сребренице ка Тузли 1995. (само при томе око 2 000) и питају све време,
ц. како је на пр. могуће да се „око 3 000 имена наводно убијених босанских муслимана у Сребреници појављују потом у бирачким листама у Федерацији Босна и Херцеговина, да ти људи очигледно живе“, итд.

Погледајмо и како шведски научници (свакако, они су то објавили далеко времена после рата на Балкану на крају 20. века и победе НАТО-пакта – тек 2014.) гледају на тадашња ратна догађања и на „српски геноцид над босанским муслиманима у Сребреници“ (ауторска подвлачења су дата курзивом):

„Шведски професори: У Босни и Херцеговини није било геноцида!

Угледни шведски професори у текстовима који су објављени у шведском дневном листу Готеборгспостен негирали су да се у БиХ десио геноцид.

У првом чланку, који преноси Клиx.ба, професор са Универзитета у Упсали Кјел Магнусон наводи да се у БиХ, као ни данас у Сирији, није десио геноцид (…) „Постоје различити ставови о томе ко је крив за ратове у Југославији. Лично сматрам да узрок треба тражити у политичком систему у Југославији који је био изграђен у складу са етничким линијама, иако је то била једнопартијска држава. Истина је да су сукоби у бившој Југославији били најозбиљнији у Европи након 2. светског рата, али се не могу поредити са нацистичким геноцидом. Од готово 100 000 погинулих у рату у БиХ је готово 60% војника, док је погинуло 40 000 цивила, међу којима је највише, око 33 000, Бошњака. Ипак, то не значи да су били изложени геноциду“, написао је Магнусон.

Опрезно са речима

Он тврди да се термин геноцид у случају БиХ може користити само ако се површно гледа на прошлост и садашњост. Тако пише да ни у Сребреници није почињен геноцид иако је ту „почињен највећи појединачни масакр током рата у Босни“: „Систематског прогона Бошњака, попут оног који је задесио Јевреје, није било. Дакле, у Босни није било геноцида, као ни данас у Сирији. Страшни злочини јесу почињени, али треба бити опрезан са речима. Данашња употреба термина геноцид девалвира злочине који су почињени против Јевреја у Европи“, закључио је Магнусон.

У другом чланку, који је Готеборгспостен такође објавио јуче, професор историје са Универзитета у Готеборгу Ленарт Палм, наводи да се никада не пише о хиљадама убијених Срба у рату у БиХ. Он се осврће на два чланка објављена пре три седмице о Томашици, те наводи да се претпоставља да су жртве Бошњаци, а починиоци масакра Срби, док се „у пролазу спомињу Роми и Хрвати као жртве“: „Нема разлога да се сумња да су ту сахрањени Бошњаци, али то је само један у низу чланака у нашим главним медијима о жртвама југословенских ратова, док се практично никада не пише о српским жртвама. Истраживачко-документациони центар из данас потпуно бошњачког Сарајева, а који је финансиран из међународних фондова, наводи како је током рата у БиХ погинуло или нестало 97 207 људи, што је 2,22% становништва тадашње БиХ. Процењује се да је погинуло 39 684 цивила и 57 523 војника. Несталим се сматра 16 662 људи. Од свих жртава 64 036 били су Бошњаци, 24 905 Срби, 7 788 Хрвати и 478 других националности. Треба напоменути да је 98,5% војника погинуло у борбама“, пише он. Додаје да је међу жртвама било 66% Бошњака, од чега су половина били војници, што значи да је међу свим жртвама било 33% бошњачких цивила: „У неким масовним гробницама били су искључиво бошњачки војници, посебно је то случај у околини Сребренице. Овде ваља имати и на уму да су Бошњаци били у сукобу и са Србима и са Хрватима, али и са Бошњацима који су стали уз Фикрета Абдића. У раније објављеним чланцима се спомиње да су поједини људи преживели ‘логоре смрти’ што просечног читаоца асоцира на Аушвиц.

Такође, пишу да су те наводне логоре открили британски новинари те спомињу ‘слике изгладнелих мушкараца иза ограде’. Заправо се радило о томе да је Омарска била затвор за ратне заробљенике, а у Трнопољу су били затвореници и Бошњаци који су се ту склонили од ратних дешавања. Када је реч о фамозној фотографији момка који је живи костур, ради се о томе да је британски фотограф стао иза жице кокошињца те снимио човека који је слободно ходао по Трнопољу као ратни заробљеник. Само неколико мршавих појединаца је било у српском логору, остали затвореници изгледали су прилично нормално“, пише овај професор у Готеборгспосту.
Бошњаци као једине жртве

Према његовим речима, све то не значи да није било злостављања у српским логорима, али и наводи како Бошњаци никада нису пустили стране медије у своје центре за притвор. Палм наводи да су новинари претходне чланке написали вероватно у доброј вери, али да су подлегли пропагандном рату који траје већ деценијама.

„Ради се о томе да се изостављају значајни делови стварности и историје, чиме се она тумачи кроз приступ црно и бело. Све то служи томе да Бошњаци добију симпатије као једина жртва у томе рату, да

Европска унија (укључујући и Шведску) и САД имају оправдање што су признали сецесију легитимне чланице УН-а, те да НАТО има аргумент да је с правом преузео право да интервенише и заустави геноцид“, пише Палм.

Он додаје да се у западним медијима у контексту жртве појављују једино Бошњаци који су били на страни Алије Изетбеговића, али не и они који су били уз Фикрета Абдића. Хрватске жртве се, пише он даље, спомињу само када су злочине над њима чинили Срби, али не и Бошњаци, док се српске жртве не спомињу никако. На крају, Палм поставља питање, докле ће се на тај начин представљати ствари када је реч о окрутном и непотребном рату у Босни и Херцеговини.“

На једној страни, дакле, имамо превасходно западне политичаре и медије (и – Хашки трибунал) а
са друге стоји растући број интернационално признатих научних експерата (међународно право, политикологија, историја, наука о медијима и комуникацији, итд.) и делом непосредних очевидаца тадашњих збивања, који аргументативно заступају једну дијаметрално супротну позицију, наиме, геноцид се није догодио.

Будући да ови експерти, у међувремену, долазе из Немачке, САД, Канаде, Велике Британије, Француске, Шведске, Швајцарске, итд. тешко је и у њима препознати некакву монолитну, заиста субјективно заинтересовану тј. једну „интересну страну“ у овом конфликту (у конкретном случају, значи – српску страну).

Будући да и западни политичари (и Хашки трибунал), наравно, имају стручњаке у својој служби (и, очигледно, доминантне медије на свом располагању), то значи да је ово питање и даље врло спорно, и – у најмању руку – отворено.

И то све, сигурно, припада горе поменутом и комплексном историјском контексту, који се мора узети у обзир при једном завршном научно-историјском вредновању улоге и значаја Хашког трибунала за бившу Југославију.

Као што је већ једном било наведено, пресуде ИЦТY имају свакако правну тежину, научно-историјски међутим и овај суд би у овом тренутку смела да важи оцена историчара и истраживача феномена геноцида, професора на универзитету у швајцарском Берну, Цхристиан Герлацх-а о свим актуелним ад хоц трибуналима у нашем времену и њиховој подложности политичким утицајима и притисцима:

„Што се тиче интернационалних трибунала, чини ми се да они релативно селективно прогоне осумњичене. Променићу ово мишљење, тек када и један Георге W. Бусх буде стајао пред једним таквим судом.“

____________________________________________

Објављено (са припадајућим фуснотама/упутницама на историјске изворе и научну литературу) 16. августа 2015. у научном часопису Факултета политичких наука универзитета у Бањој Луци „Политеиа“.

Прочитај без интернета:
0 гласовa