Москва – Елена Пономарјова, професор Московског државног института за међународне односе Министарства иностраних послова Русије, политиколог, историчар и публициста, говорила је 3. новембра ове године за wеб портал www.км.ру, о политичком, безбедносном и економском стању у Србији и Црној Гори, али и шире, о региону некадашње Југославије.

Зашто Европа не примећује црногорски „Мајдан“, а власти Црне Горе окривљују Русију за дешавања у држави?

Очекивали су револуцију на било ком другом месту, само не у држави црних гора и црвених кровова, у којој живе максимално дружељубиви људи који имају, за данашње време, ретко достојанство – љубав према руском свету. Пре око 20 година, сећам се, пришла су ми на једној међународној конференцији два мушкарца, изгрлили, изљубили. Изненађено сам их питала ко су. А они су се гласно радовали и одговорили пословицом: „…Нас и Руса триста милиона, а без Руса, пола камиона!“ Испоставило се да је реч о Србима из Црне Горе…А сада, ево, када је до ступања Црне Горе у НАТО остао само корак, одједном су изашли на трг да би заједно рекли „не“ том курсу којим су их циљано водили последњих година. Од тог времена, они су прошли дуг пут, од распада своје земље до политичког преформатирања, од ћирилице до латинице.

И сад на вестима гледамо „мајдан“ у црногорском главном граду, са транспарентима, шаторима и сукобима.

Та дешавања нису настала ни данас, ни јуче. Окидач за садашње протесте била је одлука коју је црногорски парламент донео 17. септембра, о могућности ступања у НАТО. Али, прави узроци за протесте су много дубљи: тамошње друштво је подељено. И, тај латентни „чир“, који је неко време био сакривен, је „пукао и излио“ се на тргове Подгорице и других градова. Незапосленост у земљи је око 20 одсто. Незадовољство социјално-економским нивоом развоја, као и начином приватизације, а фактичким уништавањем друштвених предузећа, из године у годину расте. Уз то долази и разочарање – није успео пројекат прављења од Црне Горе ни „еколошке државе“, ни „балканске Швајцарске“.

Ту је и још један узрок – премијер Црне Горе Мило Ђукановић, који се практично од 1991. године налази на челу државе, прво у саставу Југославије, затим у саставу савеза Србије и Црне Горе. Био је премијер, председник, једно време чак и министар одбране. Незадовољство начином управљања Ђукановићевог клана ујединило је људе. Технологије „обојених“ револуција које су тестиране управо на Балкану почетком двехиљадитих и које су довеле до свргавања са власти Слободана Милошевића, а затим се прошириле по целом постсовјетском пространству, као бумеранг су се вратиле њиховим креаторима. Учесници протеста су за све ове године много научили, између осталог и методе које је понудио Џин Шарп и које су они развијали.

Зашто Ђукановић жели у НАТО, а зашто народ тамо не жели?

Ако погледамо резултате испитивања јавног мнења, број Црногораца који не желе да гласају за улазак у НАТО може да достигне и 80 одсто Парламент Црне Горе је гласао за приступање у Алијансу. Од 81 човека, за резолуцију је гласало 50. Испада да 50 људи одлучује о судбини 620 хиљада становника Црне Горе. Ето зашто се појављује потреба да се искористе „обојене“ технологије, јер је немогуће изразити било какав политички протест кроз институције. То је прва ствар. Има и друга, веома важна: корупција. Зашто Ђукановић жели у НАТО? Пре неколико година, када се још једном разматрала могућност његовог постављења на место премијера, позвали су га у Вашингтон и рекли му следеће: „…Можемо да те подржимо, али си обавезан да испуниш неколико услова. Прво, постепено увлачење земље у НАТО. Друго, смањивање руског присуства у региону и у земљи, почевши од стварања неподношљивих услова за руски бизнис и руски туризам, иако од руских туриста земља у великој мери живи! И треће, стварање, у медијима, негативне слике Русије. То је оно што данас називамо „ратом информацијама“ и што у Украјини видимо у, до крајњих граница, преувеличаној варијанти.

С обзиром да је Црна Гора мала земља, све је брзо постало јасно. Зашто је Ђукановић пристао на те услове? Зато што у одговарајућим америчким и европским структурама постоје тоне комопромитујућег материјала о овом човеку који је постао један од очева дуванског криминалног бизниса. Италијанска полиција је неколико пута покретала против њега кривични поступак, и сваки пут би им из Вашингтона стигла наредба да престану са истрагом, а на једног тужиоца који је водио Ђукановићев случај чак су и пуцали под веома чудним околностима.

Балкански „Руси“

Зашто о најновијим протестима у Подгорици не извештавају европски и светски медији?

Сви држе уста затворена… Осим једног хрватског издања за које је интервју дао Ђукановић и у којем је окривио Москву за то да распирује антивладине демонстрације у Црној Гори. Али, бројеве не помиње. Колико у Подгорици живи људи? Око 200 хиљада. Колико их је изашло на протесте? Навешћу најнижу процену, 20 хиљада, иако се прича да је било и свих 30 хиљада. Замислите шта би Запад рекао када би на протесте у Москви изашао сваки десети становник престонице…Зашто Запад сада ћути? Зато што је овај револуционарни бумеранг окренут против режима који је Запад стварао током скоро 20 година. Технологије су безличне, њих могу да примењују како присталице различитих режима, тако и њихови противници.

А шта је то сањао Ђукановић о учешћу Русије у организацији протеста?

За заставе, воду, шаторе, топлу одећу, потребан је новац. А на који начин је новац стигао у Црну Гору? Преко српских структура, јер Срби веома активно помажу својој црногорској сабраћи. Ђукановић је претпоставио да је тај новац из Русије. Али, знате ли шта ми је управо пало на памет? Да утицај Москве тамо заиста постоји. Историјски је условљена љубав Црногораца и Срба према Русији, и то је тај „утицај“. Људи који су изашли на трг, наравно, протествују против сопственог режима, али се надају да ће их Русија схватити и подржати. Зато није случајно што се на улицама црногорских градова могу видети руком писане пароле „Русијо, помози!“. Људи заиста верују у Русију и чекају помоћ – политичку и у информацијама, пре свега. Народни протест који гледамо, умногоме је условљен озбиљним променама које сада погађају цео свет и које су у вези са променом места Русије у свету. Поновно сједињење Крима и Русије, приступање војној операцији против Исламске државе, показали су значај Русије у савременом свету.

Да ли бисте могли да нас подсетите са чим је у вези та историјска љубав?

Ради се о томе да је велики број српских кнежевина својеврмено створило два главна центра српске државности, чији наследници и настављачи су савремена Србија и Црна Гора. У прошлости су те две кнежевине у различита времена биле у непријатељском окружењу: Турска, Аустроугарска, плус огроман утицај Британске империје. У одолевању спољашњим притисцима и очувању своје вере, културе и територије, Србима је увек помагала Русија која, иако није владала државама на Балкану, у разним периодима своје историје је имала огроман утицај као културни и геополитички центар. Када није могла да помогне држава, долазили су наши добровољци – та традиција, која постоји вековима, сада се види у Луганску и Доњецку. У великом броју у српским земљама стоје споменици погинулим Русима. Сећање о јединству, не само држава, као и тесне духовне везе, су залог те љубави. У односима између држава били су различити периоди, сетимо се нпр. раздора између Југославије и СССР-а у периоду владавине Тита и Стаљина, али односи међу народима никад се нису кварили, а можда су чак постајали и блискији. Срби према Русији гаје метафизичку љубав, на генетском нивоу, не без основа, они често себе називају „балканским Русима“.

Границе интереса јасно треба означити

Ових дана у тродневној посети Москви био је српски премијер Александар Вучић. Прича се да је дошао да би закључио, за руско-српске односе, договор без преседана, војно-техничког карактера. Дешавања у Црној Гори и посета српског премијера – да ли су то фигуре са исте шаховске табле?

Случајност. Вучићева посета одавно се припрема, руско-српски информативно-хуманитарни центар у Нишу успешно функционише, али то што је Србија изразила жељу да оснажи сопствену армију управо руским наоружањем, а не наоружањем НАТО, доста говори. Мислим да је ситуација у Црној Гори подстакла руководство Србије на такву одлуку, зато што Вучић не жели да буде прогнаник у сопственој земљи. А херој може да буде само у савезу са Русијом.

Колико можемо да будемо мирни када су руско-српски односи у питању? Када Вучић оде са власти, доћи ће други човек који ће можда размишљати исто као Ђукановић, и шта онда?

Историја је доказала да од личности у политици балканских земаља зависи много тога. Односи са Слободаном Милошевићем, на пример, били су веома тесни и блиски, али где је сада Милошевић? И није ли Руска Федерација, путем Козирјева и Јељцина, допринела томе да њега више нема? Савремена Русија, без обзира на велико противљење Запада, ипак гради пријатељске односе са српским политичарима, што се добро види на примеру српског председника. Томислав Николић је био у Москви 9. маја и позвао је у госте нашег председника, и готово са сузама у очима је топлим речима говорио у време параде у Београду, којој је присуствовао Путин. Људски фактор је веома важан. Политичка елита, која се за последњих 20 година формирала у балканским државама, било да је реч о Србији, Црној Гори или Босни и Херцеговини, прошла је обуку на Западу, фактички се није формирала у својим земљама, већ у ЕУ или у САД.

То се посебно видело на фудбалској утакмици у марту ове године, када су црногорски навијачи прекинули меч Русија-Црна Гора и скандирали: „НАТО!“

Међу њима је, пре свега, било специјалаца који је и требало то да скандирају. На улицама то не бисте чули. Даље, то је учињено пред камерама великих тв станица – требало је оправдати добијени новац. Што се тиче фудбалске утакмице, ја немам никаквих дилема: све је то било режирано зналачки, намерно и са одређеним циљем.

А зашто Русија не ради онако како то раде западне земље у привлачењу омладине путем стварања НВО или путем медија, то је друго питање. Лично, није ми јасно зашто до данас у региону нема ниједног руског канала који би био преведен на српски језик.

Зашто у време приватизације нисмо купили значајне регионалне медије? Ми радимо на други начин. Ми можемо да доведемо филм „Сунчаница“ Никите Михалкова, или да донесемо Богородичин појас, да направимо фантастичан тријумф и да изведемо десетине хиљада људи на улицу, али… Другим речима, ми радимо у великим потезима и неуобичајено. Треба признати да на информативном плану нисмо учинили довољно и из тога треба извући закључке. Не треба само да кривимо наше западне „партнере“ за притисак на балканске политичаре, већ и сами треба активно да радимо са јавним мнењем, на информативном пољу. Последице тог недовољног рада од стране Русије све чешће се јављају. То, што се данас дешава у Црној Гори, не дешава се захваљујући руском утицају, управо супротно. Зато ми реално можемо назвати ту револуцију – народном.

У ово време не треба да се либимо да кажемо да и Русија има своје интересе. Прочитајте стратегију националне безбедности САД: тамо је све јасно написано. Хајде и ми да јасно кажемо: Балкан, то је историјска зона геополитичких и хуманитарних интереса Русије. То не значи да Србија и Црна Гора треба да ступају у било какве савезе које предводи наша држава. Али, те државе и народи нама нису страни, а безбедност Јадранског мора, једна је од важних компоненти стратешке равнотеже целог система међународних односа. Зато је савршено јасно да размештање војних база НАТО или везивање америчких носача авиона у јадранским водама, само погоршава и без тога нестабилну ситуацију у савременој светској политици. У таквим условима, границе својих интереса треба јасно поставити – ступање Црне Горе у Северноатлантску алијансу пореметиће крхку регионалну равнотежу и зато га наша држава оцењује као непријатељски корак. Уверена сам да такав сигнал, ако прође кроз званичне политичке и дипломатске канале, неће само бити правилно протумачен од стране политичког руководства Црне Горе и НАТО, већ и да ће га подржати већина становника државе. А заједно са народом Црне Горе, ми смо, како је не једном било доказано у историји, сила.

Поводом једног става америчког амбасадора у Москви, очигледно намењеног западној публици

Америка се сетила да је „миротворац“

Поводом једне недавне изјаве америчког амбасадора у Руској Федерацији, Џона Тефта, руски аналитичар Виктор Мартињук пише у свом ауторском тексту за wеб сајт www.км.ру, о дволичности америчке политике према Блиском истоку, са посебним освртом на чињеницу да Русија данас спашава овај део света од политике САД, која је радила на производњи такозваног милитантног ислама…

Виктор Мартињук

„Кључни циљеви САД и Русије у Сирији су – заједнички“, изјавио је амбасадор САД у Русији Џон Тефт и запањио публику током он-лајн чета на једној од популарних друштвених мрежа. Ни мање ни више него – откриће године! Зашто је он испричао ту, очигледну у својој апсурдности, анегдоту, и најважније, коме ју је наменио? У Русији постоји публика способна да се на озбиљан начин односи према оваквим мишљењима

Ако се патриоте и либерали у нечему и слажу, онда је то у схватању да у спољној политици ми и Американци нисмо пријатељи и сапутници. Зар ову околност треба другачије оцењивати. Аргументујући своју тезу, испоставило се да Тефт није тако једноставан. „Општи циљ“ – то су мир и стабилност у региону. То жели Русија, и ми то желимо, размишља господин амбасадор. Само што су „рецепти за срећу“ САД и Руске Федерације – различити. Америка, у улози Кашчеја који доноси невоље (лик из руске народне бајке Жар-птица), види Башара Асада. А Русија – Америку. Тачније, стратеге који су именовали „Кашчеја“.

Амбасадор није глуп, схвата он ту разлику. Није глуп, али је тајновит…

У разговору за сајт км.ру, политиколог и публициста Анатолиј Васерман скептичан је према неочекиваном „открићу“ америчког амбасадора у Русији:

„…Мислим да Тефтова изјава није пре свега на нас адресирана. Код нас, међу онима који доносе одлуке, једва да је остао неко ко може да поверује Американцима…“.

По мом мишљењу, ова изјава је пре свега намењена јавном мњењу ЕУ, јер, судећи по коментарима које сам читао на форумима тамошњих медија, европски грађани су почели јасно да виде шта се дешава.

Преовлађујуће расположење у друштву држава ЕУ може се описати на следећи начин: Американци су у Ираку и Сирији извршили погром, а управо због тога се код нас гомилају избеглице; Руси сада тамо заводе ред и, даће Бог, све ће се нормализовати и ми ћемо коначно мирно продисати.

Американци такође виде ту промену расположења и морају брзо да покажу да они такође ратују за увођење реда у Сирији, а то што одатле континуирано тече река избеглица, није њихова кривица – то се некако само по себи догодило.

А зашто је баш о томе проговорио амерички амбасадор у Руској Федерацији, такође је јасно. Представници САД у земљама ЕУ једноставно немају ни повода, ни интереса, да говоре како они и Руси имају неке заједничке циљеве на Блиском Истоку. Тако може да каже само амерички амбасадор у Руској Федерацији, управо зато је Американцима згодније да ову лажну тезу одатле пласирају као информацију за све Европљане.

Верујем да они одлично знају како се према њима у Русији односи велика већина народа, па и политичка власт. Али, пре свега, Русија има своју велику либералну мањину. Ово није погрешно речено – управо тако, мањина, али велика. Они још увек доминирају у медијима и у економском блоку владе. Управо та „велика мањина“, или искрено верује Американцима, или сматра да им је у интересу да се представе као да им верују.

Друго, у самој Европи има још довољно људи са поприлично испраним мозговима, који узимају здраво за готово све изјаве које стижу из Вашингтона или од његових представника, не знајући за познату америчку шалу: „…Како да процените да ли политичар лаже? Када лаже, усне му се померају!“

На крају, не треба заборавити ни то да САД имају најкраћи на свету изборни циклус. Сваке две године тамо се поново бира цео доњи дом, односно Представнички дом Конгреса и трећина горњег (Сенат). Односно, држава је практично стално у стању предизборне кампање. Због тога је тамо интензитет емоција такав да према америчким законима ниједна изјава, дата у време предизборне кампање, не подлеже суду. И зато практично сваку америчку спољнополитичку изјаву треба оцењивати на основу ове чињенице. Па је тако изјава да Американци желе само владавину реда и закона, само један од бројних елемената предизборне утакмице, ритуал који никога не обавезује, али је неопходан. Уосталом, за обичног Американца, ред и закон су практично синоними.

Таблоид

извор:www.vaseljenska.com/intervju/politicari-obuceni-da-ubiju-sopstvenu-zemlju/

Прочитај без интернета:
2 гласa