• Уверен сам да се ЕУ и без очигледне провокације – прошлогодишњег покушаја да се од Русије једном за свагда одвоји Украјина (иако тамо живи најмање 20 милиона Руса!) – већ префорсирала у свом неконтролисаном ширењу (медицинским језиком речено, болесно се надула)
  • Тај покушај се претворио у апсолутну авантуру и, на крају крајева, у провокацију не толико против Русије, колико против саме ЕУ и њене будућности. Распад те европске конфедерације очигледно није далеко.
  • Болесна глобална надутост САД је такође очигледна. И од те империје постепено отпада део по део. Друга је ствар што ће ту агонија трајати дуже и, по свој прилици, с болнијим последицама по цео свет
  • Садашња компактна геополитичка линија Русије, која је научила негативне лекције глобалне владавине Совјетског Савеза, ефикаснија је и тактички, и стратешки. То већ видимо. Ускоро ћемо видети још јасније
  • А глобални гигантизам и хегемонизам САД и ЕУ све више киксира. Ситуација у Украјини и око ње то показује. Ни амерички тенкови, који се масовно пребацују ка границама Русије, неће помоћи. Осим ако Вашингтон одлучи да започне велики европски рат, којим ће сахранити пре свега свог главног савезника – исту ту ЕУ
  • Ето зашто ће Путин победити, а Обама и Меркел изгубити. Тачније, ето зашто ће у перспективи Русија победити, а САД и ЕУ, уколико не умање своје апетите, што се тренутно не назире, изгубити
  • Искуство најмање двојице европских диктатора из ХIХ и ХХ века који су желели да створе „уједињену Европу“, и то искључиво под својом влашћу, историјска је гаранција за то. При том, ти диктатори на врхунцу моћи нису имали ништа мање савезника него што данас имају Вашингтон и Берлин
Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ, главни уредник часописа „Политичка класа“

        СПОРЕЊА о томе да ли је Обама надиграо Путина у украјинском питању или је Путин надмудрио Обаму се настављају. Меркел, која је да ли симбол, да ли стварни шеф Европске уније, макар и споредно, али у контексту тог спорења такође је присутна.

        Ко је кога надмудрио и ко је кога тактички надиграо, о томе сада нећу да расправљам. И уопште, мене не интересују Путин, Обама и Меркел, пошто не желим да говорим о тактици и персоналној политици сваког од тих лидера, већ о националној стратегији глобалних играча које та тројка представља. То јест о Русији, САД и ЕУ.

        Оставимо по страни личне квалитете, успехе и неуспехе два председника и једног канцелара. Говорићемо о већ објективно опредељеним спољнополитичким линијама Вашингтона, Берлина-Брисела и Москве. И након описивања и анализе тих линија, прогнозираћемо која од њих неизбежно мора да победи.

        За референтну тачку узећемо 1991. годину, на чијем крају је престала  да постоји једна од две глобалне суперсиле – Совјетски Савез. И поставићемо питање: чиме је с тим у вези и после тога била одређена геополитичка линија ЕУ, САД и Русије, која је по историјској и правној правди постала правна наследница СССР, додуше, са знатно мањом моћи и утицајем од њега.

        Ако оставимо по страни све остале факторе и околности међународне политике, ситуација се може описати прилично јасно и кратко: почела је борба (а повремено и рат) за совјетско наслеђе.

        Европска унија је пожелела да покупи све што је испало из руку Москве – пре свега, нормално, у Европи. Како често бива са слабљењем старог конкурента, његовог срећног супарника обузима неограничена похлепа. Тако је и било: Европска унија је почела да усисава све што је после 1991 било полуостављено на постсовјетском простору.

        У моменту распада СССР Европска унија је бројала свега 12 земаља, при том су то биле, такорећи, класичне европске земље Западне, Централне и Јужне Европе. Године 1995. њима су се прикључиле Аустрија и две земље Северне Европе. Тада се број земаља ЕУ попео на 15 – колико је у СССР било савезних република.

        У 2000-тим годинама ЕУ је усисала још 13 држава, и то су углавном биле земље управо бившег совјетског блока (Балкан) и територије бившег СССР (балтичке земље). То јест број чланица ЕУ је практично дуплиран.

        Апетит се, нарочито код прождрљивца, појачава током јела. Европска унија је зинула и на Грузију, Молдавију и Украјину. Истина, то јој није успело, али је тенденција индикативна: похлепа је тражила да прогута све што је икада припадало Москви.

        САД су се у то време бавиле тим истим, али на нивоу целог света. Уосталом, управо је ЕУ, која је била и јесте под контролом NATO, обезбедила учешће Вашингтона у разграбљивању совјетског наслеђа у Европи.

        Обрадовавши се што је Русија под називом СССР сама елиминисала себе као глобалну суперсилу, Вашингтон је више или мање успешно добио готово читаво светско совјетско наслеђе и преоријентисао се на такмичење с ојачалом Кином. Веровао је да је дошло време – зато што је имао обезбеђену позадину – да или елиминише или да припитоми новог глобалног супарника.

        И заиста, са Совјетским Савезом је било свршено не само правно, већ и фактички: и на светском, и на европском нивоу. Вашингтон и Берлин-Брисел су се умирили, не проценивши трезвено да су, ставивши под контролу већи део совјетског наслеђа, добили и збир свих расхода везаних за очување тог наслеђа у функционалном стању, и букет свих проблема везаних за те земље и територије, са прохтевима и апетитима њихови елита и владара, чак и марионетских.

Џорџ Буш Старији и Горбачов

        Генерално говорећи, једном руководиоцу нимало није лако и никада му дуго не успева да повлађује десетинама својих потчињених, од којих сваки себе сматра председником, премијером или чак краљевском персоном. А како да им не повлађује? Изгубиће контролу над целим земљама…

        Русија је, вољно или невољно се ослободивши већег дела тог наслеђа, одговарајуће проблеме и трошкове углавном збацила са својих плећа. Наравно, руска Москва је постала знатно слабија од совјетске Москве, али, као прво, не тако драстично како се то некима учинило (Русија је свеједно остала велика светска сила, а тим пре европска и азијска). А као друго, Русија је имала искуство (и позитивно, и, што је нарочито важно, негативно) совјетског владања половином света и половином Европе.

        Када победници добију све, они не размишљају о далеким последицама своје победе. Москва је, на пример, знала како је тешко управљати са 15 савезних република, које се веома разликују једна од друге економски, конфесионално, културно, ментално. Москва је разумела да управљати из једног центра Литванијом, Летонијом и Естонијом, с једне стране, Грузијом и Јерменијом с друге, Узбекистаном и Таџикистаном – с треће није нимало лако. А ту су још биле и земље такозваног социјалистичког блока: Источна Немачка је била једно, Бугарска – друго, Пољска -треће (и то је само у Европи), Монголија и Вијетнам (а то је већ Азија) – четврто и пето. И тако даље.

        Године 1995, четири после распада СССР који се састојао од 15 република (фактички земаља-држава), ЕУ је имала исто толико чланица – 15 држава. По свој прилици, управо је 1995. године (још пре примања у ЕУ постсовјетских – балканских и балтичких држава) Европска унија прешла границу природне ефикасне управљивости међудржавног савеза који је стварао Берлин-Брисел у облику конфедерације или чак федерације.

        А САД су створиле (од светског совјетског наслеђа) још сложенију глобалну конфедерацију са више саставних делова, у којој су за очување поретка били потребни не само огромни трошкови (пре свега војни), већ и диверсификована политика, чему Американци никада нису били нарочито склони.

        Прогутати совјетско наслеђе је, наравно, пријатно (дуго сањани сан о глобалној владавини се малтене остварио), али руководити спољном и унутрашњом политиком пола стотине, ако не и више, земаља света из Вашингтона – то није домаћа западна мигрена, већ глобална главобоља. Ту и проблеми ЕУ с њених само 28 чланица делују као дечја игра.

        А шта је са Русијом данас и у перспективи? Русија се, у почетку због своје ослабљености, а после (почевши од другог Путиновог мандата) свесно одрекла како од глобалне доминације, тако и од поновног успостављања своје власти у оним деловима до којих је допирала власт СССР у Европи, Азији, Африци и Латинској Америци. Међутим, она је на постсовјетском простору повукла неколико црвених линија (Црно море, Кавказ, Каспијски регион, делимично Централна Азија, Приднестровље, Украјина и Белорусија), чије би прелажење од стране било ког светског играча очигледно значило угрожвање њених стратешких националних интереса, пре свега – интересе војне безбедности и 25-30 милиона Руса који су после распада СССР остали ван граница земље. На те линије се Москва и сконцентрисала.

        У остатку света Русија је ограничила своје амбиције на сарадњу искључиво са оним земљама које такву сарадњу саме желе.

        Тако да су САД и ЕУ натовариле на своја плећа управљање целим светом и фактички целом Европом (оне су и Русију хтеле да ставе под своју контролу), то јест управљање са најмање 150 држава.

        Управо ту је требало не само радовати се, већ и приступити (нарочито од стране ЕУ) пажљивом проучавању негативног искуства СССР. Али, Запад није такав – ароганција му то не дозвољава. Он само себе сматра паметним.

        Наравно, никоме није забрањено да се осећа као Господ Бог или господар човечанства, али историја показује да под тим теретом веома брзо поклекну чак и најјаче, најамбициозније и најуређеније државе. Фактички у оквиру једне-две генерације. Што и видимо  данас.

        Уверен сам да се ЕУ и без очигледне провокације – прошлогодишњег покушаја да се једном за свагда одвоји Украјина (иако тамо живи најмање 20 милиона Руса!) од Русије (иако ни са сишућним Придњестровљем нису могли да изађу на крај), већ префорсирала у свом неконтролисаном ширењу (медицинским језиком речено, болесно се надула). А тај покушај се претворио у апсолутну авантуру и, на крају крајева, у провокацију не толико против Русије, колико против саме ЕУ и њене будућности. Распад те европске конфедерације очигледно није далеко.

        Болесна глобална надутост САД је такође очигледна. И од те империје постепено отпада део по део. Друга је ствар што ће ту агонија трајати дуже и, по свој прилици, с болнијим последицама по цео свет. Међутим, то је посебна тема.

        Садашња компактна геополитичка линија Русије, која је научила негативне лекције глобалне владавине Совјетског Савеза, ефикаснија је и тактички, и стратешки. То већ видимо. Ускоро ћемо видети још јасније. А глобални гигантизам и хегемонизам САД и ЕУ све више киксира. Ситуација у Украјини и око ње то показује. Ни амерички тенкови, који се масовно пребацују ка границама Русије, неће помоћи. Осим ако Вашингтон одлучи да започне велики европски рат, којим ће сахранити пре свега свог главног савезника – исту ту ЕУ.

        Ето зашто ће Путин победити, а Обама и Меркел изгубити. Тачније, ако опет оставимо по страни личности, ето зашто ће у перспективи Русија победити, а САД и ЕУ, уколико не умање своје апетите, што се тренутно не назире, изгубити.

        Искуство најмање двојице европских диктатора из ХIХ и ХХ века који су желели да створе „уједињену Европу“, и то искључиво под својом влашћу, историјска је гаранција за то. При том, ти диктатори на врхунцу моћи нису имали ништа мање савезника него што данас имају Вашингтон и Берлин. Само, прилично брзо су се ти савезници разбежали, иако су им се и улагивали и застрашивали их…

        А садашњи „светски и европски“ лидери би још требало да имају на уму да они владари за чије владавине се њихове империје распадају никада у историји својих земаља не остају упамћени по добром. Једино Наполеон, али искључиво зато што победници нису његову империју уништили до краја, већ су је само свели на њене тада природне границе.

        И данашњи европски и амерички наполеони би требало да се врате у природне границе својих империја. Док још постоји таква шанса…

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/u-velikoj-igri-koja-je-u-toku-putin-ce-pobediti-a-obama-i-merkelova-izgubiti

3 гласa