СПЕЦИЈАЛНИ репортер московског дневног листа „Комсомолска правда“ – Дарја Асламова – боравила је Немачкој и са изненађењем открила да 27 година након пада Берлинског зида та земља и даље остаје подељена.

          Ево шта је видела, чула и доживела и како је то својим читаоцима пренела:

          „СЕДИМ у берлинској пивници са својим немачким колегама, Питером и Кет, и не верујем својим ушима:

          – Шалите се? Дрезден је од вас два сата вожње аутомобилом. Да ли заиста никада нисте били у бившој ДДР?

          Моји познаници се смушено загледају:

          – Никада. Ти знаш зашто то не желимо. Ми смо типични „веси“ (западни Немци), а између „весија“ и „осија“ (источни Немци) увек постоји невидљива линија. Ми смо једноставно другачији.

          – Али, Берлински зид је срушен пре више од четврт века! – узвикујем у конфузији.

          – Никуда зид није нестао. Како је стојао некад, тако стоји и сада. Само људи имају проблем са видом.

          Целог живота сам избегавала сусрет са Дрезденом. Па, једноставно то нисам желела. „Тамо, у земљи, тоне су смрвљених људских костију“. (Курт Вонегут, „Кланица број пет“.)

          Мојој свекрви, полу-Немици, било је девет година 1945. године, и она је преживела ту ноћ 13. на 14. фебруар, када се на Дрезден обрушила сва сила енглеске и америчке авијације.

          Она је преживела само зато што ју је баба сакрила у кукурузним пољима. Тамо је лежала са другом децом, која су као зечеви чучала и лежала у кукурузиштима и трави, и гледала бомбе које падају на град: „Бомбе су нам изгледале ужасно лепе и личиле су на божићне јелке. Тако смо их и звали. А онда је цео град експлодирао. А мени су цео живот забрањивали да говорим о томе шта сам видела те вечери. Говорили су само – заборави“.

          За ноћ се на град обрушило 650 хиљада запаљивих и 1500 тона експлозивних бомби. Резултат таквог масовног бомбардовања био је ватрени торнадо који је захватио територију, четири пута већу од уништеног Нагасакија. Температура у Дрездену је достигла 1500 степени.

          Људи су горели као живе бакље и топили се заједно са асфалтом. Апсолутно је било немогуће израчунати број жртава.

          СССР је инсистирао на 135 хиљада људи, Енглези су се држали цифре од 30 хиљада. Бројали су се само лешеви, извучени испод срушених зграда и из подрума. Али, ко може измерити људски пепео?

          Један од најраскошнијих и најстаријих градова Европе, „Фиренца на Елби“, био је скоро потпуно избрисан са лица земље.

На једном од митинга у Дрездену

          Циљ Енглеза (а управо су они инсистирали да се уништи историјски центар Дрездена) није био само морално уништење Немаца, већ и жеља да се Русима покаже за шта је способна авијација такозваних „савезника“, који су већ припремали напад на ратом исцрпљени СССР (операција „Незамисливо“).

          Касније сам много пута слушала, како су упорни, тврдоглави Немци упорно прикупљали старо, угљенисано камење и како су више од четрдесет година обављали невероватне грађевинске радове и обновили Дрезден, али сам само слегала раменима. Није ми била потребна бутафорија. Ја не волим, на пример, центар обновљене Варшаве, који подсећа на „Лего“ конструкцију.

          Међутим, Дрезден је посрамио моје неповерење. Ови немачки педанти постигли су немогуће. Дрезден је поново постао један од најлепших градова Европе.

          Опседају ме два контрадикторна осећања: дивљење према саксонској радној етици, њиховој љубави према својој земљи и…  бес при помисли на нашу глупу руску великодушност.

          СССР, земља која је изгубила 27 милиона људи током немачке инвазије, обескрвљена, гладна (мој отац-ветеран ми је причао да је најстрашнија глад била непосредно после рата), изненада чини јединствени и непоновљиви у историји човечанства гест доброчинства – већ десет година после Великог рата враћа пораженим непријатељима 1240 рестаурираних слика, укључујући Тицијана, Рубенса, Рембранта, Рафаела, Дирера, Вермера и 3000 јувелирских рукотворина непроцењиве вредности!

          Рубини, смарагди, дијаманти, бисери, сафири, килограми злата и сребра. Не рачунајући уметничку вредност свег тог  блага! Зелени дијамант од 41 карата, бели дијамант од 48 карата… Нема довољно места да се изложе сви експонати!

          Обузима ме неподношљив осећај мучнине. Мој отац је тада први пут јео шећера, носио је на далекоисточним мразевима платнене ципеле и облоге под појасом, радио у две смене у фабрици, његов брат вратио се из рата без ногу, земља је лежала у рушевинама, а ми, руске будале, тада смо веровали да историја неће заборавити нашу племенитост!

          – Али, то је истина, ми нисмо заборавили! – стидљиво ми говори мој нови немачки пријатељ. – Племенитост остаје вековима!

          А пред мојим очима стоји лице Ангеле Меркел која тврди да Руси нису дорасли европским вредностима и да их треба казнити санкцијама. Какво право она има да придикује Русима о моралу?!

          – Где су онда табле, које треба увек да подсећају да су блага Дрездена – руски трофеј за невиђене злочине Немаца против Русије, које је моја земља великодушно вратила, опростивши све? Где је захвалност?

          Зашто немачки водичи у Минхену говоре да је Дрезден бомбардовала руска авијација? – говорим, гушећи се од беса. – „Сикстинска мадона“ – ремек дело италијанског сликарства, могла је исто тако висити у „Ермитажу“. А нас пљују у Немачкој, не сећајући се наше доброте, ваша штампа нас упоређује са варварима.

          – Па, то су „веси“ (западни Немци), – са презиром ми говоре. –Њима стално испирају мозак. Ми смо нешто друго, „дедееровци“. Ускоро ћеш сама то схватити.

          Какви су они, источни Немци данас?

          Они изгледају управо онако како су изгледали њихови преци, што је лако објашњиво недостатком свеже крви.

          Ако у западном делу Немачке само у Франкфурту скоро половину становништва чине дошљаци, онда у целој источној Немачкој странци чине максимално један и по посто. Странце овде не воле, избеглице мрзе, па ни саме избеглице не желе да се задржавају овде, већ покушавају да оду у велике западне метрополе.

          Једном сам, разгледајући у Дрезденској галерији портрет неког саксонског кнеза, њега упоредила са лицем музејског стражара и невољно се насмејала. Па, једноставно као близанци: исти буцмасти ружичасти образи, двоструки подбрадак, плаве скоро испупчене очи, надмен поглед.

          Ништа се није променило за три стотине година!

          Овде нема превише народа. Чак и у Дрездену никада нису чули за саобраћајне гужве. А већ даље од Дрездена, ка пољској граници, можете возити неколико десетина километара и да не сретнете ниједног човека, или чак аутомобил. Али чистоћа је свуда – као у операционој сали! Све као да је олизано. Ово није, препун миграната, Келн или исто такав Франкфурт.

          Зелена геометријска поља, једри, високи хмељ, од кога касније праве велелепно пиво, класала пшеница, богата земљорадничка газдинства са јаким пољопривредним објектима, елегантна, подшишана, окупана земља. Прави споменик рада и реда!

          Дрвеће расте као војници, цвеће посејано у строгој дисциплини. Међутим, где су ти упорни земљорадници? Где су њихови трагови на уредним, посутим шљунком путевима? Нигде никог!

          Касније сам схватила, где нестају људи из источне Немачке.

          Нама је добро познато, шта је било ПРЕ пада Берлинског зида, али скоро да не знамо шта се десило ПОСЛЕ.

          Ми не знамо ништа о трагедији, коју су преживели „социјалистички“ Немци, који су са таквим ентузијазмом срушили зид и пошли у загрљај својој „капиталистичкој браћи“.

          Они нису могли ни да замисле да ће њихова земља нестати у року од годину дана, да неће бити никаквог равноправног договора о уједињењу, да ће изгубити већину својих грађанских права. Да ће све бити обичан аншлус: заузимање Источне Немачке од стране Западне, и потпуно усисавање прве.

          – Догађаји из 1989. године веома подсећају на украјински Мајдан, – каже историчарка Бригита Квек. – Глобални медији су директно преносили како хиљаде младих Немаца руше зид и аплаудирали им. Али, нико није питао шта жели 18-милионска земља? Становници ДДР су маштали о слободи кретања и „бољем социјализму“. Једва да су могли да замисле како то изгледа капитализам. Међутим, није било никаквог референдума, као на пример, код вас на Криму, што значи, „аншлус“ је био апсолутно нелегитиман!

          – Након почетка перестројке и доласка Горбачова на власт, постало је јасно, какав крај очекује ДДР без подршке Совјетског Савеза, али сахрана је могла бити достојанствена, – тврди др Волфганг Шелике, председник Немачко-руског институт за културу. – Уједињена Немачка је дошла на свет као резултат прераног и неуспешног порођаја.

          Хелмут Кол, канцелар СРН, није желео да одустане, страхујући да ће Горбачов бити смењен. Његов слоган је био: нема експеримената, СРН је јача и у својој историји је доказала да је БОЉА од ДДР. Иако је интелигенција знала да ако се сви западно-немачки закони за једну ноћ препишу у другу земљу, то ће изазвати дугорочни сукоб.

          Трећег октобра 1990. године ДДР је престала да постоји. СРН је креирала посебну понижавајућу Управу за старатељство над бившом ДДР, као да су источни Немци заостала и глупа деца. У ствари, Источна Немачка је једноставно капитулирала.

          За само годину дана скоро два и по милиона људи остало је без посла при укупном броју радника од 8,3 милиона.

          – Прво су протерани сви државни функционери – прича Петер Штеглих, бивши амбасадор ДДР у Шведској. – Ми, у Министарству спољних послова смо примили писмо: слободни сте, ДДР више не постоји.

          Мене, незапосленог, спасила је моја жена Шпанкиња, коју су оставили да ради као преводилац. Мени је остало неколико година до пензије, али за младе дипломате који су имали одлично образовање, то је била трагедија. Они су написали захтев Министарству спољних послова СРН, али никога од њих нису примили на посао.

Плакат: Хоћемо Немачку без евра, ЕУ и НАТО

          Онда су уништили флоту и армију, другу по снази у земљама Варшавског пакта. Сви официри су били отпуштени, многи са бедним пензијама, често и без пензија. Оставили су само техничаре, који су знали како руковати совјетским оружјем.

          Са Запада су стигла важна господа-администратори чији је циљ био да демонтирају стари систем, да уведу нови, сачине „црне“ листе непожењних и сумњивих и спроведу темељне чистке.

          Формиране су специјалне „квалификационе комисије“ ради идентификације свих „идеолошки“ непогодних радника.

          „Демократска“ СРН је одлучила да жестоко разбије „тоталитарну ДДР“. У политици су у праву само победници.

          Првог јануара 1991. године су отпуштени сви запослени у берлинским правним службама, као неподобни за остваривање демократског поретка. Истог дана на Универзитету Хумболт (главном универзитету ДДР) елиминисани су историјски, правни, филозофски и педагошки факултет и истерани сви професори и предавачи без очувања радног стажа.

          Осим тога, свим наставницима, професорима, научном, техничком и административном особљу у образовним установама бивше ДДР наређено је да попуне упитник и дају детаљне информације о својим политичким ставовима и страначкој припадности. У случају одбијања или прикривања информација, они су били предмет директног отпуштања.

          Почеле су „чистке“ у школама. Стари уџбеници, као „идеолошки штетни“, бачени су на сметлиште. А дедееровски образовни систем се сматрао једним од најбољих у свету. Њено искуство, на пример, позајмила је Финска.

          – Прво су отпуштени директори, чланови у ДДР владајуће Социјалистичке јединствене партије Немачке, – подсећа др Волфганг Шелике. – Посао су изгубили многи наставници хуманистичких наука. Остали су морали да преживе и њих је обузео страх. Наставници нису отишли у илегалу, али су престали да дискутују, да изражавају своје ставове. И то је утицало на образовање деце! Отпуштени су такође и наставници руског језика.

          Обавезни страни језик постао је енглески.

          Руски, као и чешки или пољски, сада можете учити по жељи, као трећи језик. Зато су Источни Немци заборавили руски а енглески нису научили.

          Атмосфера се потпуно променила. Дошло је време да се ради лактовима. Нестали су концепти солидарности и узајамне помоћи. На послу ти више ниси колега, већ конкурент. Они који имају посао, морали су да раде до изнемоглости. Они немају времена да иду у биоскоп или позориште, као што је био случај у ДДР. А незапослени су пали у деградацију.“

          (следи наставак)

fakti.org/rossiya/medija-menju/evo-kako-su-zapadni-nemci-surovo-pretvorili-istocnu-nemacku-u-svoju-koloniju

Прочитај без интернета:
19 гласовa