• Мики одлази на Косово, са убеђењем и спознајом да је тамо лепо примљен, да га нико не гледа попреко зато што је Србин, да може да слободно говори, да су људи (Шиптари) отворени за комуникацију, сарадњу…
  • Али, то је само један Србин који није њихов, једна виртуелна личност која је само слика, платно, спознаја, али не и њихов комшија којем су отели стан, праунук оног српског трговца којег су убили 1912. године. Зет газда Ристе који је имао земљу у Метохији, унук газда Симе из Призрена…
  • Долази Србин који не носи претњу сећањем, патњом, захтевима, суживотом, Србин којем нико није избегао, којем никог нису отели, Србин који тамо нема детињство, сећање, деду и бабу, стрица на ивици енклаве, тетку у српској улици
Пише: Небојша Ђ. РЕЏИЋ

        ЈОШ од 16. века у којем је Шекспир испреплетао судбине двоје заљубљених и свих осталих у завади и њихове трагичне смрти није било ратова и мржње?!

        Кортес се заљубио у младу Мексиканку (конквистадори су ипак избрисали Астеке), Дејви Крокет је волео скво „Плави облак” (будући/садашњи Американци су потаманили Индијанце); Турчин Ферат је имао срећан брак са Јерменком Ајсом (геноцида је ипак било); Палестинка Селим се венчала са Јеврејином Рубеном, шиити су волели суните, Тутси не једу више Хуте, Американци обожавају исламисте, Босанке се не покривају, Црногорци говоре натоиски…

        Постоји флоскула да ће уметност и лепота спасити свет и учинити га мултикултуралним и одрживим?!

        Сећам се да је Атила (Хуни, Авари…) био опчињен лепотом освојених територија: отео је сву лепоту – жене, накит, посуђе, ћилиме, похарао сву земљу и оставио празно тло за стварање нове лепоте, ваљда??

        Римски цезари су уживали у лепоти и умећу касапљења гладијатора и робова дивљака и варвара, Французи и Енглези су ратовали сто година ради уметности и лепоте, Томас Ман је спречио Немце и Хитлера да уметнички и са стилом уништавају читаве народе…

        Крлежа и Бора Станковић су зауставили проливање (Не)чисте крви?

        А онда се Мики (Манојловић) досети да спасе Србе и Шиптаре, оживи сарадњу, докаже да је живот у заједници могућ, да братство-јединство није умрло…

Детаљ са пробе Р&Ј 

        Мики одлази на Косово, са убеђењем и спознајом да је тамо лепо примљен, да га нико не гледа попреко зато што је Србин, да може да слободно говори, да су људи (Шиптари) отворени за комуникацију, сарадњу…

        Али, то је само један Србин који није њихов, једна виртуелна личност која је само слика, платно, спознаја, али не и њихов комшија којем су отели стан, праунук оног српског трговца којег су убили 1912. Зет газда Ристе који је имао земљу у Метохији, унук газда Симе из Призрена…

        Долази Србин који не носи претњу сећањем, патњом, захтевима, суживотом…

        Србин којем нико није избегао, којем никог нису отели, Србин који тамо нема детињство, сећање, деду и бабу, стрица на ивици енклаве, тетку у српској улици.

        Он долази као пајац који ће када Ромео и Јулија заврше како заврше учинити да ми и они живимо… ever since (од тада па надаље, енг.).

        И доводи Шиптаре у Београд, у Народно позориште. Да нас помири.

        Мики, Мики, после Р&Ј само ће живот остати исти.

        П.С. последње Р&Ј (Бошко Бркић и Адмира Исмић) убиле су „Шеве” (муслиманске формације) у Сарајеву маја 1993

fakti.org/serbian-point/a-onda-se-miki-manojlovic-doseti-da-ozivi-srpsko-siptarsko-bratstvo-i-jedinstvo

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ