ЈОВАН МИЛАНОВИЋ, генерал – потпуковник у пензији

излагање на округлом столу„ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – НЕ У НАТО“ 23. марта 2015

Данас смо овде окупљени ради сећања на догађаје са краја 20.века који је обележила агрсија НАТО на СРЈ. Под слоганом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“ желимо саопштењима још једном да искажемо наша продубљена сазнања о минулим историјским догађајима.

Ми смо пре шест година, уз учешће стотине најпознатијих имена из света геполитике и науке, људи који се бавe савременом историјом изразили непобитну оцену да је западна хемисфера земљине кугле захваћена дубоким сумраком.

Данас, иако амбиције овог скупа немају за циљ да врше опсежне и свеобухватне анализе, можемо симболично закључити да је Запад у дубоком мраку а да се сумрак проширио на остатак света.

Такво стање у коме се налази савремени свет захтева од нас да методом историјске анализе и другим инструментаријем проширимо истраживања или укажемо на корене зла које прети цивилизацији.

Усудио бих се да тврдим, упркос да ћу бити оспорен, да присуствујемо процесу ревидирања историјских тековина II светског рата, односно да живимо у једној од фаза планетарног, преведено на језик историјске науке III светског рата. Постоји много показатеља да се рат између НАТО (САД) и осталог света шири и да има глобалне димензије. Ствар је историјске науке да ову тезу докажеили оспори. Али, ЈАЛТА више не постоји. Где су данас њени резултати?Шта је Исток а шта Запад? Где је биполарнисвет, ко су носиоци глобалне политике? Колико је ратова вођено од Јалте до данас? Како изгледа геополитичка мапа света и ко су протагонисти њеног мењања?

Ако је период од завршетка II светског рата био обележен појединачним војним интервенцијама ради сузбијања антиколонијалних побуна, онда је последња деценија 20. века и почетак 21. обележени коалиционом агресијом западних сила, окупљених у НАТО савезу.

Носиоци аката оружање агресије су чланице НАТОса САД на челу, које су ради остваривања својих стратегијских интереса и циљева изашле из оквира Вашингтонског уговора као одбрамбеног савеза, погазили повељу УНи друга акта која проистичу из међународног права.

Дестабилизацији, рушењу територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ предходила је дестабилизација и рушење целокупне архитектуре и друштвеног поретка источне геополитичке хемисфере, која почиње падом Берлинског зида, распадом СССР-а, разбијањем Чехословачке и деструкције Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније итд. Паралелно са тим процесом следила је интервенција у Ираку, Авганистану те сукоби на рубним деловима СССР-а и грађански сукоби унутар Руске Федерације.

Повод за војно ангажовање НАТО на челу са САД били су засновани на обмањивању светске и сопствене јавности са циљем легализације политике новог интернационализма и оружаних интервенција који су имале за циљ да ограниче суверенитет држава сматрајући да су у ту сврху допуштена све средства. Британски дипломата Роберт Купер, након три годинеод НАТО агресије на СРЈ изнео је тезу да “постмодерни свет је суочен са изазовом да се привикне на идеју двоструких стандарда … да се вратимо на грубље методе ранијег доба –силу, превентивни напад, обману, све што је потребно да би се носили са онима који још живе у свету 19.века. Међу собом ми се држимо права, али када делујемо у џунгли, онда морамо да користимо законе џунгле”.

Премда међународно право забрањује не само примену, већ и претњу силом, ове земље су, примера ради, за последњих четврт века, на овај или онај начин, ратовале поред осталог у Панами (1989), Ираку (1991), Сомалији (1992), БиХ (1995), Судану (1996), Југославији (1999), Авганистану (од 2001), Ираку (од 2003), Либији (од 2011) те Египту и Сирији, данас и у Украјини.

Подразумевам да је експертима из области геополитике, људима из света науке и историје савременог света познато да је НАТО, за остваривање интервенцистичког похода према региону северне Африке и централне Азије на идеји Бжежинског „Велика шаховскатабла” пројектовао “Доктрину у пет етапа”. Она је имала за циљ, да НАТО-у, а пре свега САД омогући етапно овладавање земаљског и космичког простора ширег дела земаљске кугле.

Прва етапа је имала за циљ дестабилизовати руски географски простор, бацити Русију на колена, методом самодеструкције уништити јој војни и економски потенцијал. Довођењем Русије у стање “самонедовољности“учинити је неспособном за било какву улогу на глобалној политичкој сцени, маргинаолизовати њен утицај у међународним институцијама и форумима. Потом, или истовремено, дестабилизовати југоисточни део Европе и онемогућити – успорити даљу хомогенизацију Европске Уније.

Друга етапа је експеримент војне интервенције и окупација Балкана. Агресија на СРЈ је била софистицирана варијанта вишедимензионалне интервенције, односно, агресије. Један од циљева је био “генерална проба“ војне интервенције са циљем да гажењем међународних правних норми могу реализовати остваривање својих имперјалистичких циљева и интереса. Имајући у виду “стратегију контролисане кризе“којом се до оружане агресије долази остваривањем више претходних етапа, створен је монструозни изум “хуманитарне катастрофе“ и „колатералне штете“. Пред међународном јавношћу то је покушај самолегализације чина агресије.

Амерички сенатор Џозеф Бајден (сада потпредседник САД) у свом говору одржаном 22. јула 1999. године у Међународном центреу“Вудроу Вилсон“ а поводом завршетка агресије НАТО на СРЈ изнео је шира америчка искуства из целе деценије са краја 20.века и каже : “Кампања ваздушних удара на СРЈ (не користи ни термин војна интервенција ни агресија, примедба Ј.М.) је први рат који су водиле европске демократије“(до тада нисмо били обавештени да демократијом групе земаља се, ваздушним ударима, успоставља демократија у другим земљама). Затим, поменути Џо обећава и каже “вероватно неће бити и последњи“.“Став САД је да се морају прилагодити (нове демократије, прим. Ј.М.) таквом промењеном свету стварањем нових политика, и често, нових начина деловања“.

Уважени сенатор, потом, изражава , веома искрено, и страх и задовољство, и каже “могло је доћи до ширења сукоба а савезници НАТО, Грчка и Турска, могли су завршити на супротним странама“. Желим још мало да се позабавим реториком овог острашћеног србомрсца 90-тих година прошлог века, данас нашег „осведоченог пријатеља“. Ево шта даље каже : “Супротно очекивањима, Република Српска није експлодирала, демократска Црна Гора је успела да се одржи, реноме САДзбог ваздушних удара успео да се одржи и није претрпео никакву штету на Балкану, тј. он је тиме и порастао.Темељ наше политике према Југославији , с обзиром на Босну и Косово, била је жеља за очувањем јединства унутар НАТО. Учешће европских земаља било је потребно јер усамљенички подухват, наставља Бајден, не би могли политички оправдати пред америчким народом“. И, ево, кључне реченице : “У септембру 1992.године (каква тужна исповест) остао сам усамљен у позиву на политику “узлети и удари“, да би смо тек сада усвојили такву политику“. Бајдену се, очито, није посрећило да 1992,године “узлети и удари“, али је очигледно да је агресија на СРЈ била дуго припремана, готово пуних седам година.

Вратићу се још једном на реализацију политичке „доктрине у пет етапа“. Већ сам рекао да је агресија на СРЈ била део или глобални циљ друге етапе у којој је требало испробати функцонисање „контролисане кризе“, стратегије „перманенте претње – употребе силе“, те експеримент вишедимензионалне интервенције : копнена операција, ваздухопловне операције, космичка,електронска и противелектонска, поморска доктрина, доктрина употребе ракетне технике.

Последица свих ових експермената са најновијом војном технологијом, планирана је промена друштвеног система, геоекономске политике, демографско уништење и смањење људског потенцијала применом радиоактивног материјала, уништење цивилизацијских тековина, споменика културе, промена културе, сећањаи порекла. Доктрина промене свести и људског ума је „цивилизацијски задатак“ који нам је недавно дошао из Немачке.Прихватање те доктрине би требало да нам, коначно, створи услове за пуноправног члана Европске Уније. Веома жалим што ми се већ мозак постепено суши и што не могу да аплицирам бар део овог цивилазијског достигнућа.

И сада се питам је ли то филмска верзија „апокалипсе“ пројектоване у Холивуду настале на идеји – сценарију створеном у Вашинтону, Бриселу, Лондону или Бону?. Немам одговор на самопитање. И још нешто се питам „Имали места на земаљкој кугли за још једно пристајање Нојевог ковчега“.

НАТО-експеримент „ин виво“ реализован у крсташком походу на СР Југославију, дао је зелено светло НАТО-у да започне трећу етапу доктрине, поход на Северну Африку и Блиски исток, увођењем једног јединог годишњег доба „арапског пролећа“. Нажалост, клима се није променила, уместо арапског пролећа, Запад је захватила дубока и дуготрајна јесен. Нема више коалиције. НАТО је показао страх и доживео пораз баш од оних које је обилато помагао у рушењу цивилизацијских тековина и деструкције свeга постојећег. НАТО више нема коалиционо јединство, тзв.западних демократија. Сада има „коалицију вољних“, усудио бих се да кажем „коалицију невољних“.

Пред историјом ће одговарати за деструкцију целе једне цивилизације, за огромне људске и материјалне жртве и за враћање два континента неколико векова уназад.

Невољно је отпочео и експеримент примене доктрине у четвртој и петојфази. Дестабилизација Украјине и нови хладни рат је дошао хаотичнои без мгућностиуспостављања било какве контроле на том простору са озбиљном претњом оружане форме једне од етапа III светског рата. НАТО је сматрао да ће веома лако доћи пред вратимаКине, њеним опкољавањем са свих страна света, а борбу против тероризма је намеравао да искористи као утемељену позицију у међународном праву и Повељи УН да може интервенисати на копну, мору и ваздуху, свуда где су амерички интереси.

Тероризам кога су произвели и обилато помагали као снаге за дестабилизацију и угрожавање безбедности појединих држава које им стоје на путу остваривања стратешких интереса, вратио им се као бумеранг, стигао је пред њихова врата. Излаза нема, са исламским и арапским светом мора се поделити отето богатство. Даље, како каше Александар Жиновјев, срушена је „идеологија пљачкаша“.

Као што смо чули жељу господина Бајдена, „идеологија пљачкаша“ је на простору СР Југославије требала заживети још 1992.године. НАТО је имао усвојену Директиву одмах након довођења снага ИФОР-а у БиХ, а јавно се почео бавити припремама оперативних планова у првој половини 1998.године. Заузет је став да НАТО мора показати способност да разреши кризу на Балкану, „гашењем пожара на Косову иМетохији“.

У његовим проценама, које су сервиране из централа обаваштајних служби чланица НАТО, изражено јеочекивање да ће, цитирам: „Срби изгубити контролу ида ће бити изазвани на неку од акција сличној у Сарајеву (Маркале), што ће покренути НАТО на војну интервенцију“.

У процени се, даље каже, за успостављање трајног мира, Србију треба онеспособити да се брани, натерати је да исцрпи ресурсе и да изгуби наду у помоћ Русије. „Што се тиче Косова, развој ситуације на терену (КиМ) и јачање ОВК довешће Србе да изгубе самоконтролу и да ће бити изазвани да предузму неразумљиве кораке са аспекта неприхватљивости за Међународну заједницу. На један и други начин сцену из Сарајева поновити, а након тога није тешко разумети какве мере ће НАТО предузети.Србија је великој заблуди ако заиста сматра да ће уништити тзв.ОВК. ОВК ће након војне интервенције НАТО бити у позицији да диктира услов за успостављање мира и уставног решења. Косово је на најшири могући начин интернационализивано и нема повратка на постојеће стање. Разбијање Србије је услов за успостављање трајне контроле над овим простором и НАТО ће имати приоритет у својим плановима, а САД ће морати да редефинишу своју политичку доктрину када се ради о овом делу Европе“.

Напред изнето представља само један сегмент процене на основу које је издата Директива генералног секретара НАТО Хавијера Солане да политички и Војни комитет НАТО већ 25.јуна 1998.године отпочне са припремама планова за агресију. Војномкомитету је наложено да размотри све аспекте политичке, правне и војне импликације будућих акција НАТО на Косову иМетохији и Србији, како оне које требају имати карактер“одвраћања“, тако и оне које могу бити изведене по моделу класичне војне интервенције. Савет НАТО се определио да своје политичке и друге мере води сагласно стратегији „управљања кризама“.

Након доношења Директиве, уследииле су претње, Клаус Кинкел : „Косово и СРЈ не могу бити искључене из одлуке о војној интервенцији. Друге Босне не сме бити“. Ибер Ведрин, министар иностраних послова Француске: „Ситуација на Косову је експлозивна. Правни оквир за интервенцију постоји. Присилити Русију да подржи све мере које предузима НАТО“.

Хавијер Соланa: „НАТО интервенција није искључена, војни комитет, команда НАТО и Савет НАТО требају израдити планове операције за сваку варијанту“.

На том фону, проиграна је командно – штабна вежба „Криза ЈУГ“ као модел за агресију на СРЈ, и „Криза Север“ којомје разрађен сукоб НАТО са Русијом ако пружи подршку СР Југославији.

Желим да вас обавестим да је информација о почетку припреме агресије НАТО достављена војном и државном врху СР Југославије 29. маја 1998.године, а 23.јуна исте године Војска Југославије је имала листу циљева за селективне ваздушне ударе, ако то НАТО процени неопходним. У односу на ову листу, која је обухватила каковојне тако и цивилне циљеве, до чина саме агресије, она је бројчано расла. Под истим датумом достављена је информација о припреми копнене операције, у којој је бројно стање од 27.000 нарасло до почетка агресије на 170.000 људи, без изражене спремности већине земаља да учествује са својим људством.

План ове операције никад није усвојен, супростављао се Клинтон, а нарочито Немци, који су сваки пут повећавали бројно стање како би осујетили њено усвајање у националним парламентима, посебно

Бундестаг. Разлог Немачке опструкције је њима познат.

Како се приближавала јесен, из страха да временске прилике на Балкану умање или онемогуће војну интервенцију, нервоза у НАТО је била све већа. Нелегалност агресије и неслагање појединихчланица отежавали су постизање неопходног консенсуса.

Откривањем планова за агресију (1.октобра 1998) и применом стратегије „војске у покрету“ и дисперзије (премештање) циљева, НАТО је био онемогућен да постигне стратегијско изненађење којим би реализовао варјанту „блиц – крига“ и за 96 сати уништио кључне војне и инфраструктурне ресурсе, а потом изврши окупацију, и сруши уставни поредак Савезне РепубликеЈугославије.

Зимски период 1998/99. је искориштен за припрему ОВК и укупне инфраструктуре за почетак оружане интервенције. Требало је наћи повод, по моделу „Маркале“ одржати састанак у Рамбујеу и наметањем Анекса Б створити условеза почетак агресије.

О самој агресији, ни сада, ни у будуће неће бити никада доста да се говори а још мање „да се заборави“.

Да закључим: Упркос великим људским и материјалним жртвама, окупације Косова и Метохије и увођење протектората над СР Југославијом, НАТО није остварио своје циљеве.НАТО није победник у том злочиначком подухвату.Војска Југославије није поражена.Народ је показао снагу и величину отпора. Статус поражене стране је прихватила политика којој је билопотпомогнуто, свим средствима, да дође на власт.

Оно што НАТО није уништио, уништила је и распродала „октобарска власт“.Заједно са НАТО одговорни су за учињене злочине.

Зато покрећем иницијативу:

1. Да се обнови захтев за ратну штету учињену актом агресије НАТО на СР Југославију;
2. Да се обнови оптужница против 14 лидера из састава чланица НАТО и по налажењу истражних органа прошири новим именима одговорним за ратне злочине, уништење привредних иекономских ресурса и намером да употребом сили измене уставно уређење СР Југославије.
3. Да се покрене иницијатива, путем медија и притисцима на државне структуре, код свих релевантних међудржавних фактора, да се изврши оцена и ревизија фалсификоване историјске истине догађаја: Меркале у Сарајеву, операције „Бљесак“ и „Олуја“, те Сребреница и злочини које су муслиманске снаге извршиле над српским становништвом у селима око Сребренице (1992-93.) и Сарајеву, Рачак, као непосредан повод агресије на СР Југославију.

www.beoforum.rs/sve-aktivnosti-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/86-okrugli-sto-da-se-ne-zaboravi-ne-u-nato/684-agresija-u-5-etapa.html

Прочитај без интернета:
2 гласa