Бомбардовање СРЈ 1999. године, у НАТО операцији циничног назива „Милосрдни анђео“, било је не само грубо нарушавање принципа међународног права и повеља ОУН зарад остварења геостратешких, економских, војних, политичких и других интереса западног пројекта униполарног света, већ и тежак удар на животну средину једног народа са дуготрајним и још неутврђеним последицама по здравље становништва ових простора. Ни данас, више од 18. година након тог најцрњег периода наше новије историје, српски народ не зна праве размере НАТО злочина који је над њим учињен, као ни колико дуго ће још трајати његове страхотне последице по здравље и животе људи.

О црним тајнама НАТО.операције „Милосрдни Анђео“ разговарамо са једним од најкомпетентнијих српских експерата за ову област, академиком, проф. др Радетом Биочанином, пуковником АБХО, професором државног Универзитета у Новом Пазару, чланом Центра за стратешка истраживања националне безбедности у Београду и научником који се бави истраживањем еко-система.

Као и са свим нашим гостима са академиком Биочанином отворено, без задршки и калкулација,  разговарамо о стварним последицама злочиначког НАТО бомбардовања српског народа, разлозима скривања истине и ономе што нас, по том основу, тек очекује наредних година, али и о нуклеарној безбедности уопште. Уз обавезну назнаку да ставови нашег госта нису ставови редакције крећемо у још један занимљив разговор на ЦЕОПОМ-Истини.

Поштовани професоре, захваљујем што сте се одазвали. Оно што Вас чини изузетно компетентним саговорником за ову област јесте да сте се са последицама НАТО бомбардовања срели и као војник и као научник. Шта данас мислите о тој, за Србе заиста Орвеловској, 1999-тој?

Осто што и  тада. Да кренемо од чињеница – 1999. године висока војна технологија 19 најразвијених земаља света искоришћена је на најсуровији и најбруталнији начин за убијање и рањавање хиљаде невиних људи (што је називано „колатералном штетом“ од стране чланица НАТО), рушење стамбених зграда, болница, школа, института, фабрика, мостова, пруга, репетитора, трафо-станица, хемијских постројења и других цивилних циљева. Све то поред огромне материјалне штете имало је последице и по биодиверзитет, грубо нарушавање еколошке стабилности, угрожавање биљног и животињског света у окружењу, рачунајући и земљиште за пољопривредну производњу, резерве питке воде и остале природне ресурсе.  Све то су последице дугорочног карактера, које се не могу измерити ни брзо, ни једноставно, а имају велике последице по здравље и живот становништва.

Нажалост, власти у Србији овом проблему, намерно или случајно, приступају олако, рачунајући и благовремену обавештеност грађана о последицама бацања уранијумских пројектила на нашу земљу, али и другим аспектима еколошке безбедности.

Падају ми на памет стихови из индијског епа “МАХАБХАРАТА” које је изговорио Р.Опенхајмер у тренутку експлозије пробне атомске бомбе: “Када би светлости хиљаду сунаца могле одједном да обасјају небо, било би то као сјај Великог… Постао сам Смрт, рушилац Светова ” … Шта они одсликавају код нас?

Овај навод најбоље одсликава моћ и рушилачку снагу која лежи у сићушном језгру атома. Једном пуштена у Свет, нуклеарна енергија до данашњег дана представља велику бригу човека. Бројне су и друге врсте опасности, у оквиру физичких, хемијских и биолошких загађивача животне средине.

Како сачувати животну средину и како човеку осигурати здравље, квалитет живота и здраву животну средину, као део еко-безбедности?

Човек је окружен природом и њен је саставни део. Иако у њој налази све што му је потребно, чињеница је да га рушилачке снаге природе доводе у опасност, да он у природи открива снаге потребне за опстанак, које му потом постану претња. У тој својој сталној борби човек је доспео до још једне моћне природне силе, до нуклеарне енергије. То је још једна сила која може да помогне човеку, али има потенцијале и да га уништи. Да би опстао човек треба да брине о сопственој безбедности.

Да ли је то само безбедност од опасних сила природе или од себе самога?

Обоје. Еколошки криминалитет у Србији представља један од најизраженијих проблема, мада, јавност, скоро да и није свесна његовог постојања нити, пак, његових погубних последица. Често износим да се о њему код нас недовољно говори, без обзира што имамо ресорно министарство које би у фокусу морало имати све еколошке проблеме. Можда је то зато што је и НАТО бомбардовање, поред осталог, имало карактеристике класичног еколошког рата али и еко-криминалитета, о чему власти очигледно избегавају да говоре.

Како то мислите?

Овакав закључак произилази из утврђене чињенице да је злочиначко НАТО бомбардовање изазвало значајно угрожавање животне средине на локалном, регионалном и на глобалном нивоу, као и из тога што су напади на неке цивилне циљеве, посебно објекте хемијске индустрије, могли да буду узрок удеса са катастрофалним последицама, да нису правовремено од стране наших снага АБХ Одбране предузете мере обезбеђења и безбедности. Знате, СРЈ рат 1999. године није дочекала неспремно ни на овом плану, а примена муниције са осиромашеним ураном узета је као могућност, па су разрађене методе извиђања, детекције и деконтаминације које су у сваком случају предупредиле многе негативне последице.

Грађани Србије морају знати да је НАТО у многим случајевима, евидентно намерно, вршио ударе по циљевима опасним по еколошку безбедност, као што су рафинерије, хемијска индустрија и сл., а да је Војска Југославије то прилично спремно дочекала.

 

Које су заправо еколошке последице НАТО агресије?

Република Србија се сусреће са великим проблемима и изазовима, у санацији последица НАТО бомбардовања не само у животној средини, већ и социјалној, економској, научној, образовној, законодавној, институционалној и другим сферама живота. Али, пошто је питање везано за екологију на њу ћемо се и фокусирати.

Фундаментални принцип моралне правде и етички кодекси како их познаје и признаје свет подразумевају да сви људи имају подједнака права на најшире основне слободе, здравље, здраву животну средину и квалитет живота, која не противурече интересима других. јасно је да последице бомбардовања та права људима у Србији не само ограничавају већ и угрожавају.

Отуда, савремени свет, посебно велике силе које су на нас бацале бомбе треба да буду увелико суочене са потребом глобалне, заједничке одговорности за еко-проблеме у нашој земљи, у складу са потребама људи и природе и схватањем да се наша држава мора очувати као јединствена територија, како за садашњу, тако и за будуће генерације људи на прихватљив и достојан начин.

После 18 година од НАТО бомбардовања СРЈ , нико у Републици Србији нема  званичне податке о  последицама по здравље нације. Иако многи стручњаци упозоравају на драматичне последице хемијског и радијацијског загађења и драстичан пораст малигних и других тешких болести, правог тј. званичног епидемиолошког извештаја о морбидитету нема.

Стручна јавност у свету, у последње време, бомбардовање СРЈ, све чешће, пореди са еколошком катастрофом, која не угрожава само наше становништво, већ и шире подручје Балкана. Иако се ретко објављују радови о штетности осиромашеног урана на здравље људи, чак и сами амерички лекари и војни аналитичари, говоре о његовим разорним последицама и нехуманости употребе оваквих пројектила и муниције.

Зна ли се тачно шта је све бачено на СРЈ у време НАТО агресије?

У бомбардовању СРЈ, за 78 дана, бачено је 15.000 тона осиромашеног урана (од којих су САД признале 11.000 тона), непозната количина плутонијума и 25.000 тона барута. Авиони НАТО-а су полетели 36.219 пута и, уз 200 хеликоптерских прелетања, потрошили 367 милиона литара керозина, што је проузроковало појаву озонске рупе на простору СЦГ. Гађањем хемијских постројења и фабрика, у атмосферу су ослобођене велике количине опасних супстанци, као што су: хлор, дихлоретан, жива, полихлоровани бифенил (ПХБ) и неки други штетни деривати нафте. Уз све то, деконтаминација се одвија споро и неефикасно.

Муниција на бази осиромашеног урана на нашим просторима испаљивана је из авиона А-10 типа (Тандерболт), специјално дизајнираног за борбу из ваздуха са циљевима на земљи у дневно-ноћним условима. Ова муниција, калибра 30, 105 и 120 мм коришћена је у Голфском заливу, против Срба у Босни, и у агресији на СРЈ и то у великим количинама. Ако се томе дода, да је на нашу земљу испаљено око 400 крстарећих ракета, где је ради веће прецизности погађања код балистике лета коришћен осиромашен уран због врло велике густине(контратег) с правом се може рећи да је на нашу земљу бачено на десетине тона осиромашеног урана, велике еквиваленте радиоактивности.

Савремена ратна дејства, уз употребу свих врста наоружања (ратне технике) саме по себи нарушавају животну средину. А у случају бомбардовања СРЈ може се констатовати да је између осталог у питању било вођење хемијског и радиолошког рата са покушајем изазивања еколошке катастрофе. Ова констатација произлази из чињенице да су плански и смишљено гађања постројења хемијске индустрије и складишни простори испуњени опасним и штетним материјама, које су изазвале еколошку штету огромних размера.

Поред досадашњих последица које су у највећој мери везане за изазивање експлозија, пожара и ослобађање токсичних материја у животну средину, од већег значаја су дугорочне последице због контаминације средине спороразградљивим хемикалијама и радиоактивним материјалом са концерогеним, мутагеним, тератогеним, ембриотоксичним и другим својствима.

Бомбардовани су војни и цивилни аеродроми, складишта са МТС, бачве са горивом, петрохемијска постројења, системи за водоснабдевање и пречишћавање воде, топлане, железничке композиције, централе, ПТТ, радио-релејна чворишта итд. Бомбардовањем је уништено или оштећено 25.000 стамбених објеката, 78 индустријских локација, 42 енергетска објекта (рафинерије, складишта горива, трафо-станице), 64 телекомуникациона објекта и емисиона система, 66 друмских и железничких мостова, 32 пољопривредне комплекса, 23 железничке пруге и станице, 8 аеродрома, бројне болнице, здравствени центри, јавне зграде, бројни војни објекти и складишта (на срећу РМР била су правовремено расељена).

Подаци које износите су застрашујући. Да ли нам се може десити  оно што је познато као  “заливски синдром”, од кога на западу болује велики број људи који су учествовали у НАТО интервенцијама у Ираку и Либији, и који има везе са радиолошком контаминацијом?

Па, рећи ћу вам податке из којих сами можете извући закључак. Око 80.000 војника НАТО алијансе, који су учествовали у Заливском рату имао је контакте са муницијом од осиромашеног урана и задобио је тзв. радијациону болест. Тај „заливски синдром“ изазива: леукемију, рак у различитим видовима, генетске поремећаје који се преносе на потомке, тако да да се генерацијама рађа велики број деце са израженим деформитетима.

Иначе, муниција са осиромашеним ураном је први пут употребљена у Заливском рату (Пустињској олуји), а потом у Босни, на Хаитију, Сомалији, СРЈ… Ради се о муницији кал-30 мм, која се испаљује из 7-цевног ротационог топа авиона А-10 (Тандерболт). И данас, снаге НАТО алијансе поседују преко 50.000.000 оваквих пројектила. Осиромашени уран је нус-продукт за нуклеарне реакторе и нуклеарно оружје.

Подаци који су доступни широј јавности говоре о огромној количини. У Заливском рату испаљено је више од 940.000 метака од ОУ калибра 30 мм, док је у Босни (према прценама) испаљено на десетине хиљада пројектила. Што се тиче података везаних за примену у агресији на нашу земљу, они нису прецизни. Подаци који су прикупљани директно са терена (за време и непосредно после агресије 1999. год.) говоре да је коришћена искључиво муниција калибра 30 мм (која има 298 грама ОУ) и то око 3.000 пројектила. Од око 11 т ОУ баченог на нашу земљу, једну до три тоне чини, муниција калибра 30 мм, а 8 т ОУ потиче од крстарећих ракета.

 

Шта је заправо „осиромашени уран“?

То је врло опасан радио-активан отпад, који преостаје након производње фисионог горива за нуклеарне електране или атомско оружје, хемотоксичан и опасан по здравље.  Поменута муниција има врло велику густоћу, иницијално пуњење, погонско пуњење и језгро од осиромашеног урана. Сва три уранова изотопа су радиоактивна и хемотоксична, као и њихови међупродукти, са различитим временом полураспада, различите средње енергије по распаду и активности присутних изотопа. Приликом дејства део урарне игле са осиромашеним ураном сагори, при чему настаје уран-диоскид и уран-триоксид а у ваздуху се стварају грубо и фино-дисперзни аеросоли који ношени ветром могу да пређу даљину до 40 км и више.

Муниција са осиромашеним ураном је пре свега оклопно-пробијајуће средство, чији пројектили садрже осиромашени уран, који поседује мањи удео изотопа урана 234У и 235У него природни уран. Услед велике густоће (18,95 г/цм3) и чврстоће уранових легура, његова муниција развијају велику пробојност оклопа приликом погодка у циљ.

У ратовима у БиХ, на Косову и Метохији, Авганистану, Ираку, Србији и Црној Гори употребљено је око 1,4 милиона метака ДУ, које одговара маси од 400.000 кг.
Уранска муниција састоји се највећим делом од урана, слитина с другим ковинама као титаниј или молибден. Будући је уран корозиван, муниција су обложена танким заштитним омотачем од других ковина.

Муниција ОУ најчешће су пенетратори, који кроз чисту кинетичку енергију пробијају оклопе. Уран је за оваке врсте намене својствен због густоће и због особине да се тако преформира приликом удара, а да шиљак при томе опстане. Због тог разлога ураново стрјељиво означава се и као “самооштравајућа”. Додатни ефект је и у томе што се приликом забијања метка у чврсти циљ може створити уранова прашина, која се у контакту са зраком спонтано запали. Овај ефект представља неку врсту оверкилла (вишеструко уништење).

Према тестовима војске САД-а око 18-70% миниције ОУ ДУ изгара и оксидира у ектремно мале честице. Око 120 мм граната ствара 900-3.400 г уранове оксидацијске прашине. Ови аеросоли састоје се од 50-96% удишних честица, а од којих опет 52-83% се не могу у плућима разградити, тј. остају у њима дуже време.

Та муниција има одређен степен радиоактивности и наставља да зрачи тамо где је пала. Које све последице изазива?

Радиоактивност је процес у коме долази до спонтане транформације језгра, при чему оно мења свој састав или енергетско стање. Зрачење које прати трансформацију потиче од тешких или лаких наелектрисаних честица, које са великом енергијом излећу из језгра (а, (3- зрачење) или је електромагнетне природе (↑↑y-зрачење).

То, наравно, утиче на људско тело. Неки делови тела су осетљивији од других, а одређена еквивалентна доза ће са већом вероватноћом изазвати рак у плућима него у штитној жлезди. Такође, репродуктивни органи су нарочито угрожени због опасности од генетског оштећења. Различити делови тела су рангирани по осетљивости, где еквивалентна доза постаје ефективна доза која се изражава у сивертима.

Када је у питању радиоактивно (јонизујуће) зрачење, свакако, највише су угрожени они који су близу извора зрачења тј. у овом случају то су места употребе “опасне” муниције (пилоти борбених авиона, војници-послужиоци муниције, нападнута јединица, становници контаминиране територије итд). Део контаминанта падне и наталожи се на земљиште и тиме долази до контаминације биљака, хране, воде и објеката. При томе јако су отежани и сложени услови проналажења и радиолошке детекције, а мерење тражи макисмалну опрезност, мукотрпан рад, савремена средства, опрему пре свега средства за гама-спектрометрију, квантометрију, али и примену осталих савремених електроаналитичких метода.

Треба подсетити, да радиоктивно (јонизујуће) зрачење има следеће ефекте:

– доводи до цепања нуклеотидног ланца ДНК и РНК,
– деформише ланац и инхибира синтезу ДНК,
– ремети процес митозе ћелија,
– доводи до хромозомских аберација и смрти ћелија,
– зауставља деобу ћелија,
– изазива пикнозу, кариолизу и некробиозу ћелија, итд.

Акутна радијациона оштећења настају у случају када релативно висока доза зрачења делује на живу материју у кратком периоду.

 

Да би се утврдио степен опасности неопходно је познавати интезитет зрачења којем је изложен организам, као и количину енергије коју је организам апсорбовао. Иза дозе од неколико стотина греја престаје било каква метаболичка активност, ћелија је моментално уништена. За низе дозе (неколико греја) ћелија престаје са деобом после неколико митоза и потомци се више не деле.

Један од ефеката зрачења је и стварање џиновских ћелија. Овај тип ћелија ствара се у току радијационе терапије тумора. Ове ћелије нису способне да се деле, али су очувале своје метаболичке активности, те због тога постају све веће и веће и после извесног времена изумиру. По реду опадања радиоосетљивости, ћелије се најчешће групису следећим редом: лимфоцити, гранулоцити, епителне ћелије, ендотелне ћелије, везивно-ткивне ћелије, костане ћелије, мисицне ћелије и нервне ћелије.

Спољашњи услови такође утичу на радиоосетљивост, која је директно пропорционална садржају кисеоника, температури и притиску, па уколико било који од ова три фактора расте, повећава се и радиоосетљивост и обрнуто.

По правилу, већа оштећења трпе ткива и органи који се интензивно умножавају, а то су: крв, коштана срж и лимфне жлезде. Већу осетљивост на радиоактивно зрачење показују млађи организми, одојчад и млађа деца у развоју. Ефекти зрачења уочавају се код реципицијената зрачења или код њихових потомака.

Биолошки ефекти зрачења испољавају се двојако: соматски и генетски ефекти:
Соматски ефекти могу бити: акутни (молекуларна смрт, синдром ЦНС-а, гастроинтестинални синдром, хематопоетски синдром, радијациона болест и акутни радиациони синдром), позни (канцерогени ефекат и скраћивање животног века) и тератогени ефекат – зрачење in utero не мора да буде видљиво по рођењу. Дуго полувреме распада уранијума (4,5 милијарди година) је повољно за садашњу и неколико наредних генерација. Повећање броја особа са приметним радиоактивним оштећењима, евентуално се могу испољити после седам – осам генерација.

Наставиће се …


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

 

www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/akademik-biochanin-intervju-tsrne-tajne-milosrdnog-an-ela-1/

8 гласовa