Власт је одлучна да по сваку цену реализује свој пројекат Београд на води. Заинтересованост јавности за тај пројекат показује и бројност критичких анализа и текстова, које потписују пре свега архитекте и урбанисти, али и економисти и правници, који тај пројекат анализирају из свог угла. Али, постоји и игноранција с којом се власт односи према тој критици и према њеним – треба ли да кажем: више него убедљивим – аргументима

Докле је власт спремна да иде у својој одлучности да усред Београда подигне тај свој Абу Даби, показује и оно ноћно рушење у Савамали. А Савамала… Савамала је парадигма стања у нашој земљи

Био бих задовољан ако би се у 2017. ова наша ибијевска драма завршила онако како се завршава бајка „Царево ново одело“

Не могу а да не приметим да у српској политици никада није било толико демагогије, толико конфузије, и тако мало или нимало осећања за реалност. Ово је реченица из књиге „Жабе у реду пред поткивачницом“ Љубомира – Љубе Симовића („Танеси“), објављене за овогодишњи Сајам књига, која је побудила огромну пажњу.

Реч је о књизи интервјуа, казивања, бележака академика Симовића. Попут „Галопа на пужевима“, „Обећане земље“, „Титаника у акваријуму“, и да не набрајамо, реч је о књизи која је заправо својеврсна и хроника и вивисекција савременог тренутка, горућих питања, болних тачака живота нашег насушног. У осврту на 2016., наш чувени књижевник каже да су је, нажалост, обележиле терористичке акције у којима се људи, ни криви ни дужни, убијају насумице, у што већем броју:

– Не знам да ли је могуће замислити нешто нечовечније и апсурдније. Што је најгоре, не знам како се борити против терориста који су спремни да, опасани експлозивом, ушетају у кафану, у биоскоп, на фудбалски стадион и да се дигну у ваздух заједно са десетинама људи који им нису нанели никакво зло. За моје комшије и мене ова година је обележена и једном хаваријом најмањих димензија, хаваријом маргиналном и, такорећи, баналном.

    Каквом хаваријом?

– У једном од локала наше зграде покварио се радијатор. Кроз њега се излила вода која је уништила известан број просторија, али се излила и у ормар са струјомерима. За трен ока цела зграда је утонула у хладноћу и мрак. Све је, одједном, било мртво и неупотребљиво: фрижидери, замрзивачи, бојлери, шпорети, компјутери, клима-уређаји, веш-машине, телевизори. Цела зграда је, једним јединим потезом, враћена у зиму и мрак 19. века. Било је довољно да у том деветнаестом веку проведемо двадесетак часова па да схватимо колико је наша цивилизација крхка и рањива. А ради се само о изливању воде у ормар са струјомерима. Баналан квар, али велика опомена.

       По многима је јавну сцену снажно обележило ваше излагање на обележавању јубилеја 90 година од оснивања Српског ПЕН-а?

– Ја у том излагању нисам рекао ништа што не виде и не знају и други наши суграђани. И ништа ново у односу на оно што сам и раније говорио у сличним приликама.

         У САНУ је крајем новембра одржан скуп „Култура – основа државног и националног идентитета“. Какав је Ваш однос према том питању?

– Мислим да је тема тог скупа добро постављена. И да је стављена на дневни ред у правом тренутку. Кажем: у правом тренутку, а не бих погрешио ни да сам рекао: у пет до дванаест. Том скупу нисам могао да присуствујем управо због обавеза према поменутом јубилеју ПЕН- центра. Али сам сигуран да је оно што сам говорио у ПЕН-у могло бити прочитано и на том скупу у Академији. Бавио сам се истим питањем и проблемом

      Сакупљали сте документацију о свему што се пише о пројекту Београд на води.

Шта сте све сакупили?

– Ваљда све, или скоро све, што је о том пројекту написано. Кад је тај пројекат у питању, у очи падају три ствари: прво, власт је одлучна да га реализује по сваку цену; друго, заинтересованост јавности за тај пројекат, бројност критичких анализа и текстова, које потписују пре свега архитекте и урбанисти, али и економисти и правници, који тај пројекат анализирају из свог угла; и треће, игноранција с којом се власт односи према тој критици и према њеним – треба ли да кажем: више него убедљивим – аргументима. Докле је власт спремна да иде у својој одлучности да усред Београда подигне тај свој Абу Даби, показује и оно ноћно рушење у Савамали. А Савамала… Савамала је парадигма стања у нашој земљи.

         Радите на својој новој књизи?

– Реч је о књизи песама којој сам дао наслов „Риба са два репа“. Један циклус из те књиге објавио сам прошле године у крагујевачком часопису „Кораци“, а неколико песама сам штампао у часопису „Наш траг2, који излази у Великој Плани. И по самом наслову се може закључити да се у тој књизи на неки начин наставља песничка триологија „Планета Дунав“. Поред тога, имам и нових есеја о сликарима и вајарима, тако да ћу ускоро моћи да помишљам и на треће издање књиге „Читање слика“.

        Књиге које сте објавили за Сајам књига, „До Оба и Хуангпуа“ (о путовањима у Русију и Кину) и „Жабе у реду пред поткивачницом“, побудиле су велику читалачку пажњу. Када је о првој реч, шта путовање доноси појединцу?

– Упознајући друге земље, путник на нов начин види и открива своју.

     Шта на друштвеном плану очекујете у 2017. години?

– Био бих задовољан ако би се ова наша ибијевска драма завршила онако како се завршава бајка „Царево ново одело“.

Блиц

fakti.org/serbian-point/sta-to-pisu/akademik-simovic-vlast-je-krajnje-odlucna-da-usred-beograda-podigne-svoj-abu-dabi

1 глас