Злата Нуманагић (64) имала је само 14 година када је ушла у свет глуме. Данас, иако у пензији, и даље, како каже, мора да ради, јер не може да преживи од глумачке пензије.

- Тренутно играм у позоришној представи „Легија части“ Братислава Петковића о Милунки Савић. Гостујемо по Србији, а жеља нам је да нас виде и људи у дијаспори. Преговарамо нешто с Канадом, па ћемо видети шта ће бити од тога. У представи играју и Миленко Павлов и млади Зоран Дубовац, познатији као Малиша из серије „Мој рођак са села“. Надам се да ће ова представа бар мало исправити неправду нанету овој храброј жени – каже Злата Нуманагић.

Како видите данас српску филмску уметност?

- Па довољно говори то што су Авала филм продали једном таксисти за две банке. Заиста је тужно како се опходе према тако нечем вредном. То би требало да се чува на државном нивоу. Сви филмски радници и глумци оставили су своју душу у Авала филму. То је доказ да смо као нација постојали у светском филму. Сви ти играни и документарни филмови су отишли, што је велики културни геноцид.

Како је данас глумцима у Србији?

- Никад теже. Ми глумци пензионери, али и пензионери уопште, живимо на рубу егзистенције. Боље сам живела као студенткиња него сад. Стварно сам увређена. Треба да се задигне сукња и напумпају неки делови тела па да будете примећени и поштовани. Кажу – народ воли. Глупости. Народ гледа оно што му се сервира. Забава се изједначила с културом. Тренутно се последице не осећају, али ће за 10-20 година бити катастрофалне. Уместо да идемо напред, ми константно идемо уназад. Страшно.

Да ли вас зову да снимате серије и филмове?

- Стари редитељи су ме сами позивали, док ме данас млади заборављају. И не знају да постојим. Посла је све мање, а не идем ка младости. А питање је колико ћу моћи да радим, јер кад човек ради привилегован је. Ово што се данас снима све је лобирано – каже Злата.

Шта вам даје снагу?

- Трудим се да будем оптимиста, али тешко је. Мој 16-месечни унук Вук, кога ми је подарио син Федор, најзначајнија ми је тачка у животу. Много је сладак. Брбља, а ништа га не разумеш и зна само да каже не. Он ми је највећа мотивација. Планирам да с њим, сином и снахом одем у септембру на море јер је осетљив, с обзиром на то да је кренуо у јаслице. Иначе, лето ћу провести у Београду, јер не волим да се излажем сунцу.

Како се осећате као уметник?

- Тешко. То је једно велико игнорисање мог доприноса култури. Ако једна земља нема културу, здравство и просвету, онда имате некултурну, болесну и необразовану нацију. То је велики минус било коме ко је на власти. Смањују пензије. Па не смеју да ми смање пензију, јер сам је зарадила својим дугогодишњим радом. Нема ко да нас заштити. Та нека удружења за која се не зна шта раде не могу да нас штите. Ако системски не заштите положај уметника, прави се културни геноцид. Шта да радим, да се чупам за косу. Они се играју са својим народом и доста је више вређања интелигенције. Младе глумце држе у заблуди да ће направити каријеру. Па кад ће да је направи ако се на позоришне даске попне са 30 година, а уз то има много глумачких школа и Академија.

Шта мислите да ли ће и када бити боље?

- Бојим се да од овог не може горе и мислим да неће бити боље. Нема поштовања према позоришту и уметности. У омраженом социјализму сте имали велико поштовање као глумац и уметник. Мислим да сам заслужила да ми пензија служи да преживим. Мој друштвени допринос је недовољан да једем.

www.vesti-online.com/Scena/Kultura/498113/Kulturni-genocid-u-Srbiji

Прочитај без интернета:
2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ