АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ

Резултат је да је Ђукановић активни (са)учесник у целом напредњачком пројекту гажења уставноправног поретка земље

„Када се крене од погрешне претпоставке, онда у старту све оде до ђавола.“
Владимир Ђукановић, Одговор А. Павићу или залудан поп

Народни посланик Српске напредне странке и полазник „нашег највишег генералштабног усавршавања“, као и недавног НАТО-курса у Бриселу, Владимир Ђукановић написао је „одговор“ на мој чланак Једно понирање у напредњачко срце таме, којег је са Фонда стратешке културе пренеоНови Стандард под нешто измењеним насловом Одговор В. Ђукановићу или понирање у срце таме. И та измена наслова, иначе уређивачка одлука самог Новог Стандарда, је оно што је изгледа збунило Ђукановића и одредило погрешни смер његовог „одговора“, односно да цео његов труд „оде дођавола“. Да ли се Ђукановић ослонио на наслов пренетог текста уместо на изворни наслов намерно, јер му је тако више одговарало, или из незнања, несналажења са савременим технологијама или неког другог разлога – уопште није важно, према НАТО-стандардима које нам је и сам топло препоручио у свом изворном тексту. Пише се само резултат. А „резултат“ је да је кренуо да „одговара“ на непостојећу ствар и да циља на непостојећу мету што, између осталог, показује да је уистину достојан „генералштабног усавршавања“ у садашњој НАТО-пријемчивој војсци.

Мој чланак, како су већ неки виспрени коментатори приметили, уопште није био одговор на Ђукановићев чланак, што је јасно и из изворног наслова, и из садржаја. Његов путопис из „бриселског срца НАТО“ био је само повод за бављење напредњачком појавом уопште. Тако да је његов „одговор“ на мој непостојећи „одговор“ само повод за нека додатна разматрања те појаве, чији је Ђукановић интегрални део. Узгред, његов чланак нисам стигао да прочитам до касно у ноћ јер сам, а ништа није случајно, баш тог дана кад је објављен, учествовао на трибини о медијској сатанизацији Срба и Руса коју је организовала странка из Ђукановићевог претходног живота – Српска радикална странка (али као нестраначка личност). Истог оног живота у ком ме је изврсно интервјуисао на Радио-Фокусуповодом моје књиге Забрањена истина о Сребреници, и то у време када се ретко ко на тако нешто усуђивао.

ЂУКАНОВИЋ 2.0.
С тим Ђукановићем се могло разговарати и врло радо водити „дијалог“ на који сад одједном позива Ђукановић 2.0. Са личностима се увек може разговарати. Са манифестацијама појаве, поготово оне која је пуки извршилац туђих непријатељских захтева, као што је напредњачка – тешко. Чак и не зато што ја или неко други можда не би хтео, већ зато што је управо та напредњачка појава-пошаст послужила као инструмент за укидање дијалога у Србији.

За дијалог је било и времена и воље нпр. у децембру 2012. Тих раних децембарских дана, више нас, укључујући и главног уредника Новог Стандарда, обратило се свим државним институцијама, све до председника Републике, писменим путем, са жељом да покренемо дијалог у вези са најављеним успостављањем границе између Косова и Метохије и остатка Србије, које је озваничено 10. децембра 2013. године, пошто је нова социјалистичко-напредњачка владајућа коалиција потписала оно што је Борко Стефановић тек парафирао.

Није помогао ни протест одржан тог дана – тек пошто никакав одговор нисмо добили – пред више хиљада људи, ни шетња од Саборне цркве поред Председништва, Народне скупштине, Владе и Уставног суда, све до Храма Светог Саве, на температури од минус 10, није помогло ни присуство и учешће истакнутих правника, високих официра и ратних ветерана, академика, професора, студената, политиколога, привредника, Срба са севера КиМ и из расејања, жена из више организација које се баве КиМ, забринутих људи свих узраста, нису помогли ни њихови говори испред забрављених врата свих поменутих установа. Никада нисмо удостојени одговора – ни тад, ни касније, иако је било још протеста и још писмених обраћања свим нивоима власти.

tragovi03Уместо тога, усвојен је тзв. Бриселски споразум, а онда годину и по дана ућуткан и Уставни суд, да би се на крају испоставило да се, на основу обичног „политичког акта“ укидају институције државе, људи на КиМ терају са посла или под огромним притисцима и претњама – где нису поштеђене ни труднице пред порођајем – утерују у лажну „државу“ Косово* мимо не само Устава већ и Резолуције 1244, па чак и Саветодавног мишљења Међународног суда правде. Постоји више назива за све ово – узурпација, државни удар, суспензија уставно-правног поретка, издаја… Само сигурно не и „дијалог“. И то се не види само на примеру КиМ већ се ових дана види и на примерима игнорисања стручне и заинтересоване јавности по питањима продаје Телекома и изградње „Београда на води“. Какав дијалог воде с другима, такав ће се водити и са њима.

МИСИОНАРСКА КОМПОНЕНТА
То је, дакле, део описа једне битне карактеристике напредњачке појаве, чији је Ђукановић интегрални део – њеног дрског безакоња. А други део се тиче те њене „мисионарске“, „просветитељске“, „морализаторске“ компоненте, којом обилују наступи председника владе, а којом је обиловао и Ђукановићев изворни текст, због чега је и послужио као добар, илустративан повод за мој чланак. Као што је и његов „одговор“ додатни повод за кратко додатно разматрање појаве која нам одређује свакодневни живот и будућност, а чија је он тек локална манифестација.

Дакле, осим већ наведених ствари, имамо нпр. напредњачку склоност избегавању одговора или замени теза. Ђукановић се пита „у чему се ми то не слажемо“ када и он сам сматра да натовци „не функционишу као емотивно људско биће. Они функционишу као роботи без емоција“, што је „из свих моралних аспеката за осуду“. Проблем је само у томе што је у свом изворном тексту Ђукановић управо препоручивао овакву врсту понашања и живљења: „емоције у политици доносе само штету оном ко одлучује. Хладна глава доноси резултат. То је оно што смо дефинитивно могли да научимо док смо слушали предавање у Бриселу“.

Имамо и неразумевање раздвојености политичког, страначког, државног и личног. Ђукановић ме „позивам да не доноси(м) преране закључке о некоме кога уопште не познаје(м)“. Затим ми упућује и следећи позив: „пробајте да странчарење избаците из ваших „одговора“. „То што сам члан, па и посланик владајуће Српске напредне странке, не значи да немам свој став, који се понекад коси и са самом странком“.

Проблем овде је јасан: Ђукановић не схвата да је он високи функционер владајуће странке и да је писао о догађају уско повезаним са државном политиком максималног приближавања НАТО који његова владајућа странка спроводи. И да је дошао у позицију да о томе пише управо захваљујући свом политичком положају, који је произишао из његове припадности владајућој странци. Ту више уопште није битно да ли га ја или било ко други познаје нити да ли има „свој став који се понекад коси и са самом странком“. То је оно што спада у рок службе: део си владајуће странке, спроводиш или си експонент државне политике, и то је једино што је битно за јавност. Није уопште битно да ли се ту ради о особи која у слободном времену пише поезију, помаже сиротињи, прави азил за напуштене животиње, чита Достојевског, откида главе инсектима или нешто слично.

ЈОШ ЈЕДНОМ: БИТАН ЈЕ РЕЗУЛТАТ
И није ни битно да ли Ђукановић има „свој став, који се понекад коси и са самом странком“. Битна је његова јавна делатност. Да је хтео да неки свој став који се коси са његовом странком операционализује – ето још једног згодног НАТО-израза – онда се то ради тако што се отворено иступи против страначког, односно државног става, и не учествује се у њему по цени оставке. Приватна мишљења, макар била и негативна, уопште нису битна. Односно, да поновим, пише се само резултат. А резултат је да је Ђукановић активни (са)учесник у целом напредњачком пројекту гажења уставноправног поретка земље, насилног гурања лојалних грађана Србије са КиМ у „правни поредак“ непризнате нарко-државе, максималног приближавања НАТО, тихом удаљавању од Русије, као и „протестантизације“ и општег покушаја „преумљивања“ Срба по страној, непријатељској и доказано деструктивној матрици.

tragovi04Све ове оцене не могу имати било какве везе с неким „странчарењем“. Оне се тичу државне политике коју владајућа странка и њени припадници спроводе, а такво занимање је ствар сваког грађанина ове земље, па и политичких аналитичара и коментатора. Лично се тиме бавим као колумниста Фонда стратешке културе, и „скрибоманишем“ по тим и сличним питањима не „по цео дан“, већ, прецизније, уторком на среду сваке седмице. С друге стране, чак понеки „залудан поп“ не би криво учинио када би покушао да крсти чак и разне јариће и осталу менажерију на српској политичкој сцени у слободном времену, јер би ипак бар покушавао да обави неки друштвено користан посао из свог домена. То би се, у складу са НАТО-стандардима, звало нешто попут перманентног професионалног усавршавања, “outreach-а“ према другим врстама сисара, или нпр. ширења опсега делатности и утицаја. Ваљало би се додатно консултовати са НАТО-канцеларијом за везу у Министарству одбране по том питању, осим ако то питање већ није покривено на бриселском курсу.

На крају, што се тиче Ђукановићевих дневница са пута у средиште срца НАТО, које нуди, прагматичност коју напредњачка класа продаје нацији наложила би сваком грађанину прихватање такве великодушне понуде, уз додатак да би било најефикасније ако би Ђукановић оставио поруку на овом или другом сајту или месту које изабере где тачно и када могу да се преузму.

www.standard.rs/politika/31282-%D1%98%D0%BE%D1%88-%D1%83%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%B1%D0%B5%D0%B7-%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D1%92%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D1%83

5 гласовa