Политички аналитичар из Београда Александар Павић у ексклузивном интервјуу за Полиграф говори зашто би Срби требало да се окрену Русима, а не Америци и Западу, које потезе би требало да повуку премијер Александар Вучић и руководство Србије и шта чека Републику Српску у наредном периоду…

Полиграф: Зашто би, по Вашем мишљењу, Срби с обје стране Дрине, у овом можда судбоносном и преломном периоду требало да се окрену Русима, а не Американцима? Наведите, молимо, конкретне разлоге за то.

Павић: Американци су већ пре доста времена учинили тај избор лаким, односно, да употребим њихову терминологију, безалтернативним. Какве нам „понуде“ то долазе не само из САД, већ са политичког Запада уопште? Оне се састоје искључиво од тога да се у недоглед одричемо основних народних и националних интереса.

А да, заузврат, колективно добијемо једно велико НИШТА. Нажалост, навикли смо их на то, јер је то оно што они који заступају српски народ скоро непрестано раде од тзв. демократских промена у Србији 5. октобра 2000. Или бар јесу, до пре десетак година у Републици Српској, кад се схватило да то води у пропаст, укидање државе и, у догледно време, претварање Срба у Курде или још горе. Током тог дугог једнополарног момента, који је трајао до пре неколико година, било је лако да се, помоћу медија, фактичког политичког монопола и добро плаћене и пласиране пропаганде, гласачима “топло препоручују” политичари „који неће да нас свађају са остатком света“. То „остатак света“ се односило на политички Запад, а „несвађање с њима“ значило је, у пракси, прављење свих уступака које су они тражили, уз личну односно политичко-каријерну корист тих “кооперативних” политичких магова међу нама. Па, ево, требало би да је сада јасно чак и најкооперативнијима (говорим о искреним људима, не професионалцима или трговцима) да то не функционише, да „незамерање“ није нека тајна алхемијска формула за стицање пријатеља на Западу, већ за систематски губитак тактичких и стратешких националних позиција.

С друге стране су Руси. Они не условљавају политички, не злоупотребљавају тзв. хуманистичке вредности у интервенционистичке сврхе, поштују међународно право, покушавају да врате свет у неке нормалније воде, где се све одлуке не доносе у једном политичком центру, него у више њих, и то на првом месту на основу основних начела суверености, поштовања узајамности интереса и одавно установљених и предвидивих међународних правила игре. Већ то би за нас требало да буде довољно. Још кад се види да је Русија фактички остала једини суверени бранилац онога што се олако назива „европским вредностима“ – хришћанске традиције, (источно)римске цивилизације, породичних вредности, духовности – плус да с њом делимо основне духовно-цивилизацијске матрице, да је вољна да нам помогне у ресуверенизацији, и на међународном и на унутрашњем и на безбедносном плану, а да нас не условљава одрицањем од нама битних ствари, онда је јасно да нам се избор сам нуди. И то стварно нуди, а не намеће, као што се непрекидно ради од стране политичког Запада.

Полиграф: У овим тешким данима за политичку будућност Србије, које потезе би требало да повуку премијер Вучић и руководство Србије?

Павић: Треба да се окрену тамо где су нам врата широм отворена – на Исток, а не да наставе упорно да куцају на чврсто забрављена врата политичког Запада, у складу са можда најбољом дефиницијом лудила: упорно инсистирање на једном те истом поступку, у очекивању неког другачијег исхода. Конкретно, процес ЕУ-интеграција треба замрзнути, јер је то главни извор непрестаног условљавања које нам угрожава основне националне интересе и саму, врло тешко и крваво повраћену државност. Развијање пуних економских односа са Русијом и Кином, у обиму који нам се нуди, без политичких условљавања – то стално треба понављати – је далеко перспективнији пут него „безалтернативно“ везивање за кризом захваћени, до гуше задужени, све нестабилнији, али и све непредвидљивији политички Запад.

То, наравно, не подразумева никакав прекид односа, већ јасно стављање до знања да онај ко жели Србију за озбиљног саговорника мора да буде спреман да је прихвати у њеном пуном државном, културном, економском, цивилизацијском капацитету, а не да перманентно тражи од нас да се „мењамо“ у складу са туђим матрицама и туђим интересима. Исто тако, потребно је јавно истицати политичко јединство српског народа с обе стране Дрине, у складу са важећим мировним споразумом, и не дозволити да нас споља деле по било ком битном националном питању, као што су покушали када је реч о референдуму, који је руководство Србије требало јавно и јасно да подржи. Најзад, потребно је прихватити одавно важеће руске понуде везане за обнову наше војске и одбрамбеног потенцијала. Да би сачували мир, морамо да поново постанемо, колективно, кључни фактор одвраћања сваке могучности агресије на било који део нашег националног простора. Свима ће у региону бити боље, јер ми немамо освајачких претензија, нити смо заговорници агресивног ширења НАТО савеза даље ка истоку, нити џихадиста у Европу.

Полиграф: Шта је најпаметније чинити Милораду Додику и његовој СНСД након велике побједе на нетом одржаним локалним изборима? Да ли да, осокољени изборном побједом, покушају ући у Савјет министара БиХ умјесто пораженог Савеза за промјене и тако ојачају своје позиције и на нивоу заједничких институција, или да са садашњих позиција чекају опште изборе 2018. и тек тада да планирају улазак у власт на нивоу БиХ?

Павић: И председник Додик и његова странка су показали да знају шта раде, да умеју да побеђују политички, и то на темељима програма заштите основних српских националних интереса – и у Републици Српској и шире. И за то заслужују све честитке и захвалност српског народа у целини. Надам се да ће успети да валоризују своје две велике победе – на референдуму и на локалним изборима – где год могу, на што ширем (националном) плану, и то сада, јер се гвожђе кује док је вруће. Имају јединствену прилику да се трајно профилишу као државотворна партија, оно што је СДС некада био (и што ће, ако не жели да нестане, морати поново да постане). Да ли је то улазак у Савјет министара – то је ствар процене која садржи много фактора и пажљивих процена о томе шта би се тачно сад тиме постигле.

Али сам сигуран да је неопходно да граде на основу резултата успешног референдума, да правно и политички легитимишу победу и израз народне воље, и да јасно, кроз политичке и законодавне акте, одбаце анти-дејтонско деловање Уставног суда БиХ и не признају ту врсту (анти-дејтонске) надлежности било које централне установе БиХ над Републиком Српском. Уставни суд није уопште имао право да поништава Дан РС, и било би добро да се, у складу с тим ставом, институције Републике Српске и поставе. Дакле, не би било добро ићи у компромисе типа „извршавања одлуке“ Уставног суда и сл., већ једноставно реафирмисати Дан РС у складу са његовом пред-дејтонском природом – јер као један од споменика пред-дејтонског постојања и суверенитета Републике Српске – и у складу са ентитетским правима дефинисаним у Дејтонском споразуму. Било би такође добро поново проблематизовати питање Суда и Тужилаштва БиХ – опет на основу (не)усклађености са Дејтонским споразумом и тражити брзо и конкретно решење. Наравно, у координацији са савезницима, на првом месту Руском Федерацијом, која се профилисала као најдоследнији и најпринципијелнији заштитник Дејтонског споразума.

Полиграф: Да ли је, по Вашем мишљењу, исправна теза, коју износе неки аналитичари, да су кључ мира у нашем региону добри односи између Срба и Бошњака, а под патронатом Русије и Турске?

Павић: То би био добар, односно најбољи исход српске ресуверенизације – добри односи српског и муслиманског фактора у БиХ и Србији. Међутим, уместо тражења „патрона“, можда би боље полазно становиште било оно старо гесло „Балкан балканским народима“. Другим речима, сигурно да постоје, са обе стране, истакнути појединци и организације који схватају да нас нико не може боље помирити и ускладити од нас самих, наравно, уз помоћ спољних сила или фактора који сами виде интерес у таквом нашем међусобном споразуму и договору. Немогуће је, међутим, не приметити да се политичка воља за сувереним деловањем ове врсте манифестује скоро искључиво међу Србима. И Хрвати и босанско-српско-црногорски муслимани су, политички, у сталној потрази за спољним „патронима“, тј. покровитељима, а у ствари само себе препоручују за инструменте туђих амбиција. Да ли тако треба да буде вечно? Наравно, има изузетака. Повратак Фикрета Абдића буди наду у том правцу. Да не говорим о храбром, самосвојном и државотворном иступању људи попут Џевада Галијашевића, који схватају и на делу показују како може изгледати наша међусобна сарадња, заснована на заједничкој тежњи ка суверености и независности, као и борби против тероризма и екстремизма на свим странама.
Што се тиче спољних фактора, Русија се ту нуди као логични „посредник у доброј вери“, јер нити има територијалних претензија, нити има амбицију да успостави режим ограничених суверенитета какве је Запад успоставио на тлу бивше СФРЈ. Уз то, Русија већ може да понуди успешан модел православно-муслиманске сарадње, и то на више нивоа – од политичког, до културног, безбедносног и државно-патриотског.

Турска је држава која је у кризи којој се тешко назире крај. Мешањем у сиријски конфликт, односно активним његовим потпиривањем у складу са првенствено америчким интересима, Турска је дестабилизовала не само своју јужну границу, већ и своје унутрашње прилике. Добар је и врло позитиван развој догађаја који је на сцени после неуспелог преврата од 15. јула, у смислу обнове односа са Русијом и враћање конструктивнијој улози у Сирији. Мада, стиче се утисак да Ердоган све што ради – ради више под принудом и у складу са прагматичним потребама тренутка. Односи са западним НАТО партнерима су дестабилизовани и међусобно поверење темељно пољуљано, а и са ЕУ су односи заоштрени. Било би сјајно када би Турска на делу показала конструктивност, и сложила се са Русијом да односе и на Блиском истоку и у нашем региону треба вратити у оквире међународног права, поштовања суверенитета и уважавања међусобних интереса. Када би Турска кренула руским путем на простору бивше СФРЈ и као императив видела не „ширење свог утицаја“ него повратак мирнијег и конструктивнијег суживота, прожетог узајамним уважавањем верских и културних традиција – то би био најоптималнији сценарио. Међутим, питање је да ли је Ердоганова дестабилизована Турска за тако нешто способна, у неком дугорочнијем, стратешком смислу.

Што се тиче западног фактора – с њим је, онаквим какав је данас, немогуће разматрати овај пожељни сценарио, јер се њихова политика на овим просторима, уназад 25 година, заснива на политици завади-па-владај, на фаворизовању не толико муслиманског колико исламистичког фактора – не из љубави према муслиманима већ само ради њиховог коришћења као анти-српске, односно анти-руске па и анти-православне полуге у западним рукама – и на амбицији перманентне реколонизације целог овог простора. Да ли је то та „привлачна“ перспектива коју нам нуде они који би и даље да извршиоци те политике, као што је садашње политичко Сарајево – перманентни конфликт и натезање са суседима, уз наставак осиромашења и губитка економских, социјалних и, на крају, свих преосталих слобода? У православно-српским редовима сигурно постоји таква воља – а још чекамо већу организовану муслиманску снагу која слично размишља.

Полиграф: Да ли је заиста Додиков СНСД „проруска сепаратистичка партија“, како су то, након референдума у Српској, оцијенили западни медији?

Павић: У страху су велике очи. Контролисани западни медији и политичари у сваком свом неуспеху, заснованом искључиво на њиховој катастрофалној политици – виде „руске прсте“. Где су били ти “зли” Руси свих ових година, када је искључива одговорност за ситуацију у региону била чврсто у рукама политичког Запада? Како то да наводно способни западњаци нису успели да направе ништа добро, позитивно, трајно на овим просторима док је Русија била ван игре? Како то да нису позитивно искористили екстремну кооперативност скоро свих српских политичких фактора, док су Руси углавном само аминовали западне рецепте? И, сад су им криви Руси, када неки народ, односно политичка снага попут Додика и СНСД, најзад каже – доста је било ове неоколонијалне западне тираније, ми само хоћемо оно што нам верификовано, потписано припада, ми само хоћемо изворни Дејтон – иначе чисту креатуру Запада. То су неозбиљне оптужбе, цинично пребацивање одговорности са себе, са политичког Запада као главног кривца за изузетно лоше стање – у сваком погледу – у ком се нашао цео регион. Криви су им Руси што су подржали изворни Дејтон? Ма, како да не…

Наравно, они ће наставити да лансирају бесмислице преко некад славних “слободних” западних медија, јер им се може, баш као што су лансирали бесмислице о Садамовом оружју за масовно уништење, Гадафијевој “тиранији”, итд. С тим што су западни медији, током последњих година, сами себе дискредитовали. Политички Запад није искористио једнополарни моменат на општу добробит – веч само на добробит оних сада већ чувених првих 1% по богатству – и сада су им други криви када им се та, на агресивној глобализацији заснована кула од карата – руши.

Полиграф: Које све опасности пријете Српској у наредним седмицима и мјесецима и могу ли се те опасности предуприједити и како?

Павић: Српској, традиционално, практично откако се осушило мастило на потписаном Дејтонском споразуму, прети притисак да се утопи у унитарну БиХ и самоукине или се претвори у љуштуру без садржаја. То није никаква флоскула, лично сам то имао прилике да доживим још у периоду 1996/97. И то неће стати, немојмо имати илузија. Политички Запад се никад не предаје – али исто тако уме да се прилагоди када налети на тврдо, односно на принципијелност и одлучност. Република Српска је већ отворила нова поглавља односа са Русијом и Кином, и ту треба да уради максимум – и на економском, и на безбедносном, и на културном плану, и то тако да се осети општа корист од тога у народу. Да обичан свет осети конкретне добити национално вођене политике.

Наравно, политика очувања односа са Србијом на највишем нивоу је нешто што се, уверили смо се током ових година, подразумева у руководствима Републике Српске – чак и када дође до неслагања. Профил Републике Српске је, током последних година, знатно повишен и појачан у самој Србији, што због постепеног израстања председника Додика у државника, што због одличног рада установа Републике Српске у самој Србији, као нпр. Представништва у Београду, које је знатно дигло видљивост Српске са друге стране Дрине. Република Српска је постала инспирација, својеврсна окосница српског државотворног деловања и бар делимичне ресуверенизације. Референдум је био прва већа општенационална победа у дуго времена, и тако је код многих у Србији и доживљен. Што значи да треба наставити тим путем – храброг и одлучног, али смиреног истицања и одбране (опште)националних интереса. Исто тако, није случајно председник Русије Владимир Путин примио председника Додика неколико дана пре референдум, у наглашено прихатељској атмосфери. То је врло снажна порука. Као и чињеница да је кинески амбасадор у Београду недавно присуствовао свечаном отварању Дана Српске у Србији у Сава центру – и био бурно поздрављен. То су путокази. Срећа прати храбре, вечито повлачење је гаранција вечитог губитништва, а онај ко је чврст наћи ће достојне савезнике.

Осим ових општих смерница, јасно је да се, током последњих месеци, и МУП Републике Српске квалитетно опремио за нове изазове, и не делује као да ће ту стати. Без те чврсте безбедносне компоненте – све друго је на крхким ногама. А то је, уједно, додатно охрабрење Србији да и она већ једном обнови своју часну војну традицију, која је неотуђиви део нашег националног идентитета.

poligraf.news/index.php/6782-aleksandar-pavic-okrenimo-se-rusima-a-ne-nepredvidivom-zapadu

8 гласовa