РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ СУ ЗАПИСИ О СТРАДАЊУ СРБСКОГ НАРОДА И ЈОШ ЈЕДАН ДОПРИНОС РАСВЕТЉАВАЊУ ИСТИНЕ – ОНО О ЧЕМУ СЕ ЋУТИ ГОВОРИМО НА САВ ГЛАС – ОВОГ ПУТА САГОВОРНИК У СЕРИЈАЛУ КОЈИ СМО ПРИПРЕМИЛИ ЈЕ АЛЕКСАНДЕР ДОРИН, ШВАЈЦАРАЦ СРБСКОГ ПОРЕКЛА КОЈИ СЕ У ШВАЈЦАРСКОЈ И ШИРОМ СВЕТА И ДАНАС БОРИ СА НЕИСТИНАМА КОЈЕ ГОВОРЕ И ПИШУ О СРБИМА… 

ЛИНКОВИ НА ДРУГЕ ДЕЛОВЕ:

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (9)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (8)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (7)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (6)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (5)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ(4)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ(3)

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ(2)

02.  јануар 2012.  23:55

ФБР Биљана Диковић: Господине Дорин, реците на почетку овог разговора нешто о Вама. Одакле потичете, где сада живите и како сте дошли на идеју да се овако озбиљно бавите истином о Сребреници?

Alexander Dorin: Родио сам се у Швајцарској, где сам и одрастао, тако да имам и швајцарско држављанство.Alexander Dorin (1)

Моји покојни родитељи потичу из Босне, отац из околине Санског Моста, а мајка из околине Новог Града. Мојим родитељима је у такозваној Независној Држави Хрватској у току Другог светског рата побијено око 90% фамилије. Од ближе родбине остали су живи само једна тетка и једна баба, баба је умрла пре почетка последњег рата у Босни. Покојна мајка је 2004. године од Немачке владе добила 7.800 евра одштете, зато што су јој под немачком контролом побили фамилију, од које је део завршио у Јасеновцу, док су њу као мало дете код Козаре заробили и депортовали у један логор у Немачкој. Враћена је тек после завршетка рата у Босну. Одрасла је у разним домовима за избеглице, а касније је, као и мој отац, отишла на школовање у Београд. Ја, значи, врло добро знам шта је геноцид и шта није. Геноцид је ако вам непријатељ у вашем народу побије жене, старце, децу и војно способне мушкараце у великом броју, а не ако крене у војни обрачун са регуларном армијом, али о томе ћемо мало касније.

У сваком случају родитељи су 1966. године, због тадашње тешке економске ситуације у Србији, отишли за Швајцарску, где им је један познаник нашао посао. После тога сам се ја родио и водили смо један нормалан живот, све до 1991. године када је почео рат у бившој Југославији. Од те године се живот за нас тотално променио. Одједном су нас комшије, колеге са посла и југословенски познаници, који нису православне вере, редовно вербално нападали зато што смо Срби. Dorinova majkaМајка је на послу скоро добила нервни слом због напада бивших колега. И доста хрватских и муслиманских пријатеља су нам одједном окренули леђа. Нисмо могли да верујемо шта свакодневно гледамо и читамо у западним медијама. Морате да знате да у Швајцарској не постоји независна штампа. Они све преузимају из америчких и немачких извора. Представили су све Србе као да су људождери и монструми. Писали су да су Срби националисти – фашисти, који су нападали све друге народе бивше Југославије – да би кроз агресију, насиље и протеривања несрпског становинштва – основали неку „велику Србију“. За све и свашта су им одједном Срби били криви. Измишљали су многе ствари да би тако продали публици причу о „српским агресорима“. А истовремено су ћутали о српским жртвама у току тих ратова, тако да западна публика већим делом до данас мислила, да уопште није било страдалих Срба и злочина са неспрпске стране, над Србима. Може се без претеривања рећи да су њихови медији изокренули целу причу 99% наопако.

Често смо се свађали са људима у нашем граду, где су нас непрекидно нападали са свих страна. Западни медији су њихову публику тако жестоко дезинформисали, да је људима мржња према српском народу већ почела да „цури кроз нос“. Напали су мене и мајку чак локална ТВ-станица и локалне новине, зато што смо им једном послали протестно писмо у којем смо захтевали да престану да сатанизују цели српски народ на такав начин. Окренули су целу причу и тврдили су јавно да смо ми у ствари расисти. Једном приликом су, у току једне дискусије о рату у Југославији, неки људи напали мога оца у једном ресторану, прво вербално, зато што је Србин. Dorinov otacПробао је да се брани тако што је објашњавао другу страну ратова у бившој Југославији. Ти људи су после пратили мога оца и пребили су га пред нашом кућом тако жестоко, да је човек завршио на интензивној станици локалне болнице. После се причало по граду да су то били неки Хрвати из Херцеговине.

Ја сам био тада млад па сам некако имао још енергије да то све издржим и да се борим. Али ми је било јако тешко гледати како моји родитељи пате под тим расизмом против њих и нашег народа. Управо моји родитељи су били жртве фашизма и расизма. А где су касније баш њих нашли и да им пребацују да су фашисти и расисти? Дошао сам тада у ситуацију да сам пожелео да почнем да браним моје родитеље и цели српски народ, који је био изложен тешким нападима западних медији и мржње оних људи коју су све веровали шта медији пишу. Ступио сам у контакт са новинарима и активистима у целом свету, који су много објективније писали о тим ратовима. Скупљао сам њихове анализе, извештаје и књиге. После неколико година сам већ прикупио много тога.

Mesecni magazin izdavaca Ahriman

Једног дана ми је један швајцарски познаник предложио да искористим тај материјал за једну књигу. Сео сам за компјутер и писао сам око годину дана непрекидно. Паралелно сам апсолвирао курс публицистике у слободној гимназији у Цириху. Готов рукопис сам послао немачкој издавачкој кући „Ahriman“ у Фрајбургу, која је била позната да пише истину о ратовима у бившој Југославији. Одмах су ме прихватили и тако сам могао 1999. године да објавим први тираж моје књиге „In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott“ (Небесима крстари туђи бог) на немачком језику. У тој књизи смо открили и осветлили највеће случајеве антисрпске пропаганде западних медија у вези ратова у бившој Југославији. Додатно се у књизи објашњава како су се Америка и Немачка припремале и организовале југословенске ратове, већ годинама пре него што је и испаљен први метак. Тренутно припремамо трећи тираж те књиге.

Међутим, већ је 1999. било јасно, да ће од свих тих медијских лажи „Сребреница“ да постане врхунац антисрпске пропаганде. Од „Сребренице“ су направили „највећи мит двадесетог столећа“, како је то установио хрватски политичар јеврејског порекла Емил Влајки из Босне. Професор Edward S. Herman из Америке пише о „Сребреници“ као „највећем случају пропаганде за време ратова у бившој Југославији“. А немачки публициста и психоаналитичар Dr. Peter Priskil чак каже за Сребреницу, да је она „лажни Аушвиц НАТО-пакта“. Сви су они апсолутно у праву. Тадашња влада Алије Изетбеговића и западни медији су од „Сребренице“ направили нову врсту холокауста. Кажу да је „Сребреница“ највећи у Европи почињен злочин после Другог светског рата. Због таквих тврдњих један део западне јавности стварно верује, да су Срби потомци Хитлерове идеологије. Хитлер је хтео да истерби јеврејски народ, а Срби су – тако тврди велики део западних медија – то исто хтели учинити са Муслиманима у Босни и Албанцима на Косову.

Али само болестан ум може да упореди убијање милиона Јевреја у Европи, од којих је велики део бачен у концентрационе логоре и гасне коморе, са дешавањима у Сребреници. „Сребреница“ се не би чак ни тада могла упоређивати са злочинима над Јеврејима ако би војска Републике Српске стварно негде убила 7.000 до 8.000 муслиманских заробљених бораца и мушкараца. Ако се такво нешто заиста и десило, а видећемо у току ове анализе да није, онда би се радило о великом ратном злочину, а не о некој врсти новог холокауста или геноцида. Јер немачки нацисти су поред мушкараца убијали жене, старце и децу, док је српска војска после пада Сребренице евакуисала око 25.000 муслиманских цивила и склонила их на сигурно место. Исто то су учинили са цивилима у граду Жепа, који је пао мало после Сребренице. Поред тога Јевреји нису убијали бројне немачке нацисте, док је муслиманска војска у Босни убила неколико десетина хиљада Срба. И како би се могло 7.000 до 8.000 наводно у Сребреници убијених мушкараца класификовати као жртве геноцида, док до данас није нико на свету класификовао неколико стотина хиљада српских, ромских и јеврејских жртава усташког терора за време Другог светског рата као жртве геноцида? А шта је са Првим светским ратом? Знамо да је побијено више од милион Срба. Како то нису биле жртве геноцида?

Мене је веома занимало шта стоји иза те апсурдне приче о Сребреници. Хтео сам да знам да ли је „Сребреница“ заиста једини случај за време ратова у бившој Југославији, о којем западни медији нису лагали. Јер, о свим другим аспектима тих ратова су лагали. Вуковар, Сарајево, „масовно силовање у Босни“, „250.000 мртвих Муслимана у Босни“, „масакри у Рачку и Ругову“, „уништени Дубровник“, „протеривање милион Албанаца са Косова“, Милошевићев „великосрпски говор“ на Косову 1989. године итд., о свему су лагали и цртали једнострану слику.

Истраживао сам Сребреницу пуних четрнаест година. Хтео сам што је више могуће да сазнам о сваком аспекту тадашњих дешавања. Већ од почетка је било сасвим јасно да се ради о једној огромној манипулацији и да се „Сребреница“ у званичној верзији уклапа у оне остале манипулације западних медија. Путовао сам много пута за Босну, а да бих пронашао, на лицу места, чињенице које цртају једну сасвим другу слику о Сребреници. Био сам и годинама у конаткту са разним људима широм света, који  су такође водили независне истраге и који су дошли до истих или сличних резултата као и ја.

Једног дана ми је једна немачка познаница, која ради за алтернативни немачки лист „Junge Welt“ у Берлину, предложила, да од мојих сазнања напишем књигу о истини о Сребреници. Поново сам сео за компјутер и почео да пишем. Издавачка кућа „Kai Homilius“ из Берлина, која је позната по критичним књигама које издаје, показала је интересовање. Издавач је прочитао шта сам све пронашао и тренутно сам добио уговор да потпишем. Тако смо почетком 2010. године штампали моју прву књигу о Сребреници која има наслов

Srebrenica - istorija jednog salonskog rasizma

„Srebrenica – die Geschichte eines salonfähigen Rassismus“ (Сребреница – историја једног салонског расизма). Књига се добро продавала, тако да тренутно припремао други тираж, у који ћемо убацити додатних слика и докумената.

Био ми је циљ да ту књигу преведемо на српски и енглески језик, тако да би што већи број људи дошао до важних чињеница. Такође сам хтео да направим интернет-презентацију са документима и коментарима на три језика. Али нисам могао то све сам да финансирам, треба и од нечега живети. Зато сам се обратио бројним српским организацијама, српској цркви и српским политичарима у Босни и у Србији. Објаснио сам свима моје пројекте, али нико није хтео или могао да помогне. Једни нису сами имали нешто пара да уложе, док се они други, који су већ пуни пара, не интересују за пројекте који не доносе паре. Постоје људи који се богате на томе да се Србија уништава и распродаје. Њихови спонзори седе у Вашингтону, Берлину и у Бриселу. Њима наравно није у интересу да се лажи открију и истина шири. А они други не поседују финансијску и политичку моћ. Поред тога се један део од њих много плаши да дира ту „врућу тему“. Боје се напада и репресија са стране такозване међународне заједнице и садашњег режима у Србији. Можда и имају разлога да се плаше ако се узму у обзир напади на људе као на пример на госпођу Љиљану Булатовић Медић, која је писала искрене књиге о Ратку Младићу и Сребреници.

У току 2010. године је издавачка кућа „Ahriman“, која је издала већ моју књигу „Небесима крстари туђи бог“, ступила поново са мном у контакт. Издавачи су видели, да је моја књига о Сребреници, коју сам издао код „Kai Homilius“, имала доста реакција. Из тих разлога су ме преставници издавачке куће „Ahriman“ питали, дали би ја код њих такође нешто о Сребреници објавио. Рекао сам да може, и тако смо се одлучили поново о Сребреници да пишемо. Овога пута сам се концентрисао на страдање Срба у околини Сребренице између 1992. и 1995. године. Подлога те књиге су већим делом слике које сам добио од Зорана Јовановића из Власенице. Он је у току рата у Босни био шеф информативне службе Дринског Корпуса. Провео је све године на ратишту.

REKLAMA U VESTIMA

Тој књизи смо додали један ДВД који се зове „Досије Сребреница“. Тај филм су уредили бивши логораши Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић из Бања Луке. Филм је на српском и енглеском језику, док смо коментаре у књизи овога пута писали на три језика: српски, енглески и немачки.
Прво смо штампали један тираж у Немачкој, а после тога смо у Зворнику штампали један тираж за Босну. Истовремено је један издавач од нас откупио право да преведе књигу на италијански језик.
У међувремену је немачки тираж књиге већ распродат. Радимо на новом тиражу, у којем ћемо додати још докумената.

Sajam knjiga u Laipcigu

Овога пута је било још жешћих реакција него код прве књиге. Године 2011. смо били и на познатом сајму књига у Laipcigu, где смо представили књигу. Једна немачка организација под именом „Gesellschaft für bedrohte Völker“ (друштво за угрожене народе), коју води познати србомрзац Tilman Zülch, пробала је да саботира наш наступ. Прво су прелепили наше плакате, на којима смо најавили предавање, са њиховим плакатима. Мој издавач је звао полицију, тако та је та организација морала да доведе све у исправно стање и да уклони њихове плакате са наших. Ефекат њиховог покушаја саботаже је у њиховом смислу био негативан, зато што су са њиховом акцијом дигли прашину, тако да је дошло око 200 људи на наше предавање. После предавања су чланови те организације покушали вербално да провоцирају, али смо их могли аргументима савладати.

Поред тога су швајцарске новине „Tagesanzeiger“ пробале да нам нашкоде у томе што су писали да ми негирамо геноцид. Али и тај покушај за њих није био успешан, зато што је мало касније први тираж наше књиге већ био распродат. Послао сам тим новинама захвалницу што су нам направили гратис рекламу. А претње са муслиманске стране ми иначе стижу редовно. Неки ми псују све по реду док ми други прете да ће да ме муче пре убиства. Неки Кенан Ковачевић из Немачке ми је претио да ће преко СИПЕ у Босни да ми направи проблеме итд.

Аустријски писац Петер Хандке је чуо за моје књиге о Сребреници. Добио сам од једне познанице његову адресу, па сам му послао те две књиге. После тога сам га звао да чујем шта мисли о свему. Био је веома позитивно изненађен. Рекао је да многе ствари није знао.

Peter Handke u Parizu

Договорили смо се да се нађемо у Паризу уз чашу белог вина да се испричамо мало. Главни уредник издавачке куће „Ahriman“, Dr. Peter Priskil, и ја смо сели у кола и отишли да посетимо Хандкеа. Нашли смо се у једном удобном бару који господин Хандке често обилази. Као прво сам му поклонио један ручни рад госпође Раденке Јунгић из Бања Луке. Она везе и у својој галерији излаже старе српске мустре, радила је вез и за Емира Кустурицу. Тај вез се Хандкеу свидео и рекао ми је касније, да га је окачио у својој радној соби. Разговор са Хандкеом је трајао неколико сати и био је за све нас веома интересантан.
Хандке је између осталог рекао, да је табу јавно говорити критично о Сребреници, зато што иначе прети опасност да човек буде представљен као неко ко негира геноцид. Одговорио сам му да већ имамо искуства са тим, али да ипак неко мора да пише и говори истину.

Peter Priskil Alexander Dorin i Zoran Jovanovic u Laipcigu

По повратку у Швајцарску послао сам му још једно дуже писмо са додатним информацијама о Сребреници. Dr. Peter Priskil је снимио цели разговор са Хандкеом. Исечке разговора, као и моје писмо, Dr. Peter Priskil је објавио у месечном магазину “Ketzerbriefe“ (јеретичка писма) издавачке куће „Ahriman“. Тако да сам све у свему изненађен како је тема „Сребреница“ у задње време одједном постала актуелна, када се узме у обзир да су Срби годинама ћутали о истини и да је прошло већ више од шеснаест година од пада тог града.

У задње време сам такође почео да ширим информације преко Фејсбука, на којем су ми се придружили већ неколико хиљада људи.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

facebookreporter.org/2015/06/14/%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8-%D0%BE-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B8-1-alexander-dorin-%D1%98%D0%B0-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%B8-%D0%B2%D1%80%D0%BB%D0%BE-%D0%B4-2/

4 гласa