СРЂА ТРИФКОВИЋ

Напуштање јалове наде у договор Москве са тим изазовом алфа је и омега руског, па и српског опстанка у овом веку

Од завршнице Мајдана фебруара 2014. наступиле су радикалне промене у глобалним политичким, трговинским и безбедносним аранжманима. Премда су потези Москве били претежно реактивни, исход је засад у супротности са америчком стратегијом, која се заснива на контроли над срцем Евроазије: држати Русију раздвојеном од Кине, изоловати Иран, спречити деполаризацију света.

Шангајски и БРИКС оквири сарадње отварају нове хоризонте мултиполаризације, испрва више економске него безбедносне. Једном установљени токови новца, роба и услуга неминовно воде и ка тежњи да се спречи њихово ремећење интервенцијом трећих сила. Главна трећа сила није ни најмање спремна да прихвати мултиполаризацију као чињеницу. Тежња за глобалном доминацијом комплетног спектра још је алфа и омега америчке геостратегије.

У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом, условљена не само тренутном констелацијом снага дуж њених граница већ пре свега неумољивим чињеницама геополитичке некомпатибилности између САД и Русије била она царска, бољшевичка, или демократска… савршено свеједно.

ОБЛИЦИ РУСОФОБНЕ ПАРАДИГМЕ
Хладни рат никада није престао, као што се видело после две рунде проширења пакта и две украјинске кризе у периоду од само десет година. Амерички изазови нису плод руских потеза. Они су вазда присутни и постојаће без обзира на политику Кремља. Они одражавају дубоки анимозитет западне елите према Русији као таквој. Тај се анимозитет већ појављује у време Кримског рата пре 160 година, а сада има потпуно зрелу форму.

rusijarat02Западна (а пре свега англо-америчка) русофобија почива на два камена темељца:

1. Геополитички поморске силе теже да опкољавају, спутавају, стежу и контролишу евроазијскиhartland (срце копна) оличен у Русији. Ово је била окосница британске политике пре 1914. и хладноратовске политике САД током пола века после 1945.

2. Културолошки антипатија према Русији и однос према њој као другом од стране западне политичке, академско-аналитичке и медијске елите патолошка је појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим.

Сходно русофобној парадигми, крајњи циљ западних елита није промена овог или оног аспекта руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета. У овом контексту гледано, нови западни Drang nach Osten, овог пута под америчким вођством, има своју логику и смисао.

Са становишта вашингтонског неолиберално-неоконзервативног дуопола, од продора у Украјину и стварања тензије са Русијом нема бољег начина да се обезбеди дугорочна америчка доминација у Европи: ЕУ се поново безбедносно везује за НАТО (тј. САД) и ставља се тачка на некакву независну, европску спољнополитичку стратегију. Што је најважније, спречава се приближавање двеју континенталних и међусобно компатибилних сила Русије и Немачке.

РЂАВИ ИЗНУЂЕНИ ПОТЕЗИ СРБИЈЕ
Евентуална осовина Берлин-Москва већ век и по је најгора ноћна мора англосаксонских стратега. У Украјини та је америчка стратегија суочила Русију са највећим изазовом од 22. јуна 1941.

rusijarat03После свега шта се десило у протеклих годину дана, јасно је да Русија не жели контролу над Украјином нити јој је она потребна. Русима је на југоисточној граници потребан један стабилан, предвидив и неутралан партнер који је спреман на договоре и способан да те договоре испоштује. Иако Новоросија (области Доњецк и Луганск) жели потпуну независност, Путин и његови саветници очигледно не подржавају ту опцију. Они се залажу за висок степен аутономије те две области у федерализованој Украјини и за дугорочни споразум Москве и Кијева о битним питањима војне неутралности, енергетских проблема и политичког modus vivendi.

Такав исход није могућ без промене режима у Кијеву, што ће САД свим средствима покушати да спрече и без економске стабилизације Украјине, што би изискивало десетине милијарди долара или евра, које засигурно неће доћи са Запада. Русија несумњиво неће бити спремна да та средства обезбеди све док је на власти у Кијеву режим који слепо следи налоге Вашингтона и Брисела и који почива на морбидним русофобним премисама галицијских унијата.

Решење је, можда, у изнуђеном компромису са прстом на гасном обарачу, нипошто не у уступцима. У периоду још присутне глобалне доминације САД видљиво је да и сам опстанак Запада постаје неизвестан (у Европи пре свега), што указују неумољиве демографске и имиграционе статистике. Напуштање јалове наде у договор Москве са тим изазовом алфа је и омега руског, па и српског опстанка у овом веку и свим вековима који му следе.

Изнуђени потези Србије на штету односа са Русијом би у овом часу били не само неморални и вољи огромне већине народа супротни, већ пре свега непродуктивни.

Новости

www.standard.rs/politika/31448-%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B5-%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%81%D1%83-%D0%B8%D0%B7%D0%BD%D1%83%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BC-%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%87%D1%83,-%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D1%83-%D1%83%D1%81%D1%82%D1%83%D0%BF%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0

Прочитај без интернета:
6 гласовa