Недавно преминули Џон Дјуи поздрављен је од стране америчке штампе као најрепрезентативнија особа америчке цивилизације. Ова оцена је сасвим исправна. Његове теорије у потпуности представљају визију човека и живота који је премиса американизма и његове „демократије“.

Суштина теорије је следећа: Свако може постати оно што он жели, у границама технолошких средстава које су му на располагању. Исто тако, особа није оно што је по својој правој природи, па стога не постоје стварне разлике међу људима, само разлике у њиховим квалификацијама. Према тој теорији свако може бити ко год пожели, само ако се за то обучи.

То је очигледан случај самоизграђеног човека, у друштву које је изгубило сваки смисао за традицију, идеја особног увећања се проширује у сваки аспект људске егзистенције јачајући егалитарну доктрину чисте демократије. Ако се темељи таквих идеја прихвате, тада сва природна разноликост мора бити напуштена. Свака особа може претпоставити да поседује потенцијал сваког другог и појмови „супериоран“ и „инфериоран“ губе своје значење, свака идеја дистанце и поштовања губе значење, сви животни стилови су отворени за све. Свим органским концептима живота Американци супротстављају механицистичку концепцију. У друштву које је кренуло од нуле, све има карактеристику да буде произведено. У америчком друштву наступи су маске а не лица. У исто време, заговорници америчког начина живота су непријатељски расположени према особности.

Америчка „отвореност“, која се понекад наводи у њихову корист, само је друга страна њихове унутрашње безобличности. Исто вреди и за њихов „индивидуализам“. Индивидуализам и особитност нису једно те исто, прво припада безобличном свету количине, а друго свету квалитете и хијерархије. Американци живе оповргавајући картезијански аксиом „Мислим, дакле постојим“. Американци не мисле, но ипак постоје. Амерички „ум“, детињаст и примитиван, нема карактеристичан облик, те је зато отворен за све врсте стандардизација. У супериорној цивилизацији, као што је на пример била Индо-Аријска, биће које је без карактеристичног облика или касте (у изворном смислу речи), чак да је и службеник или слуга, постао би изгнаник и луталица. У том смислу Америка је друштво изгнаника и луталица. Постоји улога за њих. А то је бити подвргнут бићима чији је облик и чији су унутрашњи закони прецизно дефинисани. Уместо тога модерни изгнаници настоје бити владајући себи и теже остварењу своје власти глобално.

Постоји популарно схваћање о Сједињеним Државама као „младој нацији“ с „великом будућношћу пред собом“. Очигледни амерички недостаци затим су описивани као „погрешке младости“ и „бол одрастања“. Није тешко запазити да мит о „прогресу“ игра велики део у тој пресуди. Према идеји да је све ново добро, Америка има повлашћену улогу међу цивилизованим нацијама. У Првом светском рату САД је интервенисао у улози „цивилизованог света“ par exellence. „Најнапреднија“ нација има не само право, него и обавезу да се меша у судбине других народа. Структура историје је међутим циклична, а не еволуционарна. Далеко од тога да је случај да су нове цивилизације нужно и „супериорне“. Оне могу заправо бити сенилне и декадентне. Постоји нужна подударност између најнапреднијих фаза историјског циклуса и најпримитивнијих. Америка је тек завршна фаза модерне Европе. Генон је називао САД „далеким западом“ у приповедачком смислу, да Сједињене Америчке Државе представљају reductio ad absurdum од негативних и најсенилнијих аспеката западне цивилизације. Оно што у Европи постоји у разређеном облику се велича и концентрише у Сједињеним Америчким Државама, при чему се то открива као симптом распада те културне и људске регресије.

Амерички менталитет може се једино тумачити као пример регресије, што се исказује у менталној атрофији према свим вишим интересима и неразумевању више сензуалности. Амерички ум има ограничене хоризонте, он се ограничи на оно што је непосредно и једноставно, уз неизбежну последицу да све учини баналним, основним и изравнаним до дна, док се не лиши сваког духовног живота. Живот по себи, у америчком смислу, јест потпуно механистички. Свест „Ја“ у Америци припада у потпуности физичком нивоу егзистенције. Типичан Американац нема духовних дилема нити компликација, он је „урођени“ прикључак и конформист.

Примитиван амерички ум може се само наоко упоредити са младим умом. Амерички ум је функција регресивног друштва, које сам већ споменуо.

Амерички морал

Много хваљен сексипил америчких жена потиче из филмова, разна мишљења и придодане похвале, пука су фикција. Најновија медицинска истраживања у САД-у показала су да је 75% младих жена без снажног сексуалног осећаја и уместо да задовољавају свој полни нагон, оне нарцисоидно траже задовољство у егзибиционизму, таштини те култу фитнеса и здравља у стерилном смислу. Американке су „лаке“ за мушкарца који види цели сексуални процес као нешто изоловано, тиме га оне чине досадним и сувопарним, на нивоу просека. Према томе, након што момак девојку одведе у биоскоп или на плес, у добром је америчком маниру да се девојка затим подаје да буде љубљена. Американке су карактеристично фригидне и материјалистичке. Човек који је кренуо на „свој животни пут“ с Американком, је под материјалном обавезом према њој. Жена је већ своју материјалну обвезу испунила. Услугу. У случају развода амерички закон надмоћно фаворизује жену. Американке ће се веома спремно развести када угледају повољну прилику. Често је случај да се у Америци жена удаје за једног мушкарца и већ се заручује за другог, будућег супруга, мушкарца с којим се планира венчати након профитабилног развода.

„Наши“ амерички медији

Американизација у Европи широко је распрострањена и очигледно. У Италији је то феномен који се брзо развија у послератним годинама, а узет је у обзир код већине људи, ако не и с ентузијазмом, барем као нешто природно. Недавно сам писао о двема великим опасностима које прете Европи – Американизам и Комунизам – ова прва је више подмукла. Комунизам не може бити проблем осим у бруталном и катастрофалном облику изравног узимања власти од стране комуниста. С друге стране Американизам напредује посредством поступне инфилтрације, изазивајући промене менталитета и обичаја што изгледа безопасно по себи, али завршава у суштинској изопачености и пропадању, против чега се немогуће борити, осим унутар себе. С поштовањем према унутрашњој опозицији, већина Италијана изгледа немоћна. Заборављајући властиту културну баштину, олако се окрећу Сједињеним Америчким Државама као да траже родитељско вођство у свету. Ко жели бити модеран мора се мерити према америчком стандарду. Жалосно је сведочити да европска држава саму себе тако понижава. Поштовање Америке нема никакве везе с културним интересима према којима други људи живе. Напротив, сервилност према САД-у води појединца да помисли да нема другог вредног начина живота за разматрање.

Наше радио услуге се американизују, без икаквих критеријума супериорности или инфериорности само следе модерне теме тренутка и тржишта, што се сматра „прихватљиво“ – прихватљиво, то значи, за американизовани део народа, који је уједно највише изрођен. Ми остали смо увучени у ту бразду. Чак је и стил извештавања на радију постао амерички. „Ко након слушања америчког радио програма може сузбити језу кад се говори да је једини бег од комунизма постати американизован?“ То нису речи нестручњака него америчког социолога Џејмса Бранхама, професора на факултету Принстон. Такво размишљање једног Американца требала би натерати италијанске радио станице да се зацрвене од срама.

Последица од „изградите властиту“ демократију је интоксикација већег дела популације који није способан сам расуђивати, када није вођен снагом и идеалима, превише лако губи осећај властитог идентитета.

Индустријски поредак у Америци

У свом класичном проучавању капитализма Вернер Зомбарт сажео је каснију фазу капитализма у изреку: „Fiat producto, pareat homo”. У својој екстремној форми капитализам је систем у којем је мушка вредност процењена искључиво у смислу производње робе и изума средстава за производњу. Социјалистичке доктрине су израсле из реакције на недовољну људску обзирност овог система.

Нова фаза је започела у САД-у где је дошло до пораста камата у тзв. радничким односима. Наизглед, чинило се да је то означило напредак, но у стварности је то штетан феномен. Предузетници и послодавци схватили су важност „људског фактора” у учинковитом привреди и да је грешка занемарити појединца који је укључен у индустрију: његове мотиве, његове осећаје, његов радни дан. Према томе цела школа проучавања међуљудских односа у индустрији је одрасла, утемељена на бихевиоризму. Студије као међуљудски односи у индустрији од Б. Гарднера и Г. Мура пружиле су ситну анализу понашања запослених и њихову мотивацију с прецизним циљем дефинисања најбољег начина отклањања свих фактора који могу спречити максимилизацију производње.

Неке студије свакако не долазе из производње него из менаџмента, подстицаног стручњацима различитих занимања. Социолошке истраге иду далеко до анализирања запосленовог друштвеног амбијента. Та врста студија има практичну сврху: одржавање психолошког задовољства запосленог важно је колико и физичког. У случајевима у којима је радник везан за монотон посао у којем рад не захтева много концентрације, студије ће скренути позорност према „опасности” да радников ум може одлутати у смеру који може евентуално лоше утицати на његов став према послу.

Приватни животи запослених нису заборављени, зато расте тзв. запосленичко саветовање. Стручњаци су позвани растеривати тескобу, психолошке поремећаје и неприлагођене комплексе, чак до мере давања савета у вези особних проблема.

Ни у којем погледу то се не тиче духовног побољшања људског бића или било каквих стварних људских проблема, онако како би то Европљанин схватио у овом „времену економије“. С друге стране гвоздена завеса човека третира као теглећу звер и његова покорност је очувана терором и глађу. У Сједињеним Америчким Државама човек је такође виђен само као чинилац рада и потрошње, његов унутрашњи живот је занемарен и сваки фактор његовог постојања је сведен на исти завршетак. У „Земљи слободних” кроз сваки медиј човеку се говори да мора досегнути степен среће до сада недосањане. Он заборави ко је, откуда долази и узмиче садашњости.

Америчка „демократија„ у индустрији

Постоји значајан пораст неподударности у Сједињеним Америчким Државама између преовладавајуће политичке идеологије и учинковите привредне структуре државе.

Велики део проучавне теме је представљен кроз „морфологију пословања”. Студије поткрепљују да је америчко пословање (business) далеко од организованости која се подудара с демократским идеалима америчке кампање. Америчко пословање има пирамидалну структуру. Они чине врх јасне хијерархије.

Крупним капиталом се води на исти начин као и владиним министарствима, а и организација иде по сличним линијама. Они имају усклађена и координирана тела која раздвајају пословне вође и масе запослених. Радије нека постане флексибилнија у социјалном смислу, управљачка елита постаје више аутократска него икад – нешто што није неповезано с америчком спољном политиком.

Ово је крај још једне америчке илузије. Америка „земља могућности“ где свака могућност постоји за особу која је може дохватити, земља где се свако из прња може дићи богатству. У почетку је била „отворена граница“ за све да пређу преко. Та граница је затворена и „нова граница“ је постало небо, неограничен потенцијал индустрије и трговине. Као што су Гарднер, Мур и многи остали показали, то такође више није неограничено и прилике се смањују. Обзиром на све већу специјализацију рада у производном процесу и већи нагласак на ‘квалификације ‘, чини се очигледним да Американци – да ће њихова деца ‘ићи даље’ него што су они ‒ то за многе људе више није уопште очигледно. Тако је то у такозваној политичкој демократији Сједињеним Америчким Државама, сила и снага у земљи, тј. индустрија и економија постају све недемократскије. Онда настаје проблем: треба ли стварност бити прикладна идеологији или обрнуто? Донедавно свеобухватна потражња била је некадашњи правац деловања, плач избија при повратку у праву Америку са слободним предузећима и слободним појединцима под контролом Централне владе. Међутим постоје такође и они који би преферирали ограничену демократију, да би прилагодили политичку теорију ка комерцијалној стварности. Кад би се уклонила маска америчке демократије, постало би јасно у којој је мери демократија у Америци (а и другде) само инструмент олигархије која следи метод „индиректне акције” јемчећи могућност злоупотребе и преваре навелико и то оних који прихватају тај хијерархијски систем јер га сматрају праведним. Та „дилема” демократије у Сједињеним Државама могла би једног дана покренути занимљив развој догађаја.

Јулијус Евола

(1945.)

www.vaseljenska.com/misljenja/americka-civilizacija/

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ