Антибалистичке ракете „Стандард 3“ 1Б су данас најнапреднији део ударно-борбене компоненте америчке ПРО. Способне су да пресретну све врсте крстарећих и балистичких ракета малог и средњег домета – на удаљеностима до 5.500 километара

Да ли су претње од стране америчке компоненте ПРО у Европи критичне за Русију? Очигледно је да у овом тренутку делимично јесу, због постојања комбиноване „чикашке тријаде“, која има ударно-офанзивну компоненту поткрепљену стратегијом задавања првог нуклеарног ударца

Америчка и NATO средства ПРО су од маја 2012. године оперативно обједињена заједно са нуклеарним и конвенционалним наоружањем у „чикашку тријаду“. А да је сама „тријада“ истурена према Русији

Пише: Владимир КОЗИН, главни саветник директора РИСИ, професор Руске академије војних наука

У РУМУНИЈИ је 12. маја одржана церемонија пуштања у рад копненог противракетног система „Aegis Ashore“ у војној ваздухопловној бази румунског Ратног ваздухопловства поред места Девеселу на југу те земље.

Тај догађај је изазвао велику пажњу како руског војно-политичког руководства, тако и лидера свих држава света.

Ствар је у томе што то тамо није неки безазлени одбрамбени објекат.

У складу са такозваним „етапним адаптивним приступом“ размештању глобалне инфраструктуре америчке ПРО, на територији ваздухопловне базе Девеселу су постављени амерички лансирни системи Mk-41 борбеног дигиталног система за управљање „Aegis“ са бродским антибалистичким ракетама „Стандард 3“, верзија 1Б, као и радарска станица AN/SPY-1 за њихово навођење на циљ.

Антибалистичке ракете „Стандард 3“ 1Б су данас најнапреднији део ударно-борбене компоненте америчке ПРО. По речима америчких стручњака, оне су способне да пресретну све врсте крстарећих и балистичких ракета малог и средњег домета, то јест на удаљеностима до 5.500 километара.

Русија такве ракете према Споразуму о уништавању ракета средњег и малог домета из 1987. године нема већ одавно.

Размештање модерних елемената система ПРО би, рекло би се, требало да повећа безбедност становника Јужне и Централне Европе. Али, да ли је то стварно тако?

Објављене техничке карактеристике антибалистичких ракета „Стандард 3“ омогућавају да постигне „безбедност“ хипотетичког ракетног напада у пречнику до 500 километара од места размештања по хоризонтали и око 250-300 километара по висини. Тако ће се у зони њиховог дејства налазити територија Румуније и низа околних држава, као и европски део територије Руске Федерације. То јест, те ракете ће моћи да пресрећу балистичке и крстареће ракете не само изнад територије Румуније, већ и изнад простора других држава, између осталог, изнад дела Русије.

Још сумњивије делују могућности базе ПРО у Румунији да се супротстави удару руских интерконтиненталних балистичких ракета и крстарећих ракета великог домета. Као прво, тешко је да је та земља, која је прилично слаба у војном смислу, нека посебна мета за руске нуклеарне пројектиле. А друго, ако буде потребно, тешко да ће таква база ПРО заштити и себе од руских интерконтиненталних балистичких ракета, које су опремљене најмодернијим техничким средствима за пробијање ПРО (што су више пута истицали како руски војни заповедници, тако и конструктори наших ракета).

Међутим, не може да се не узме у обзир да се пуштањем у рад базе ПРО у Румунији, а у будућности, 2018. године, и у Пољској ставља снажна дестабилизујућа мина у темеље руско-румунских и руско-пољских односе.

Дугме за лансирање ракета за пресретање с територије Румуније и Пољске имаће Вашингтон, а не Букурешт или Варшава. То произлази из споразума о размештању америчких оперативних противракетних система Девеселуу и Редзикову.

Какви закључци се намећу поводом свега тога?

Логично је претпоставити да размештањем копнено-поморског система ПРО у Европи, на Блиском Истоку и Азијско-пацифичком региону Американци желе да остваре потпуно другачије циљеве.

Једну од верзија, прилично убедљиву, изнео је на састанку са представницима Министарства одбране Русије и руске војне индустрије председник РФ Владимир Путин.

По његовим речима, „лансирни системи који ће бити размештени после пуштања у рад база у Румунији и Пољској лако могу бити искоришћени за размештање ракета средњег и малог домета“. И управо ће оне решавати задатке офанзивне природе.

Треба истаћи и присуство велике групације америчке Ратне морнарице са системима ПРО „Aegis“, која се од 2011. године за стално „настанила“ у морима и океанима који запљускују Европу. У њеном саставу је већ више од 30 борбених бродова опремљених таквим системом, при чему сваки брод може да има у просеку по 30-40 ракета-пресретача „Стандард 3“.

Такав избор САД много тога објашњава и поставља све на своје место.

Размештање универзалних бродских лансирних система Mk-41 у Румунији делује као логичан избор. Они без икакве дораде могу да лансирају широку лепезу различитих ракета, укључујући „земаљску“ варијанту фамозних крстарећих ракета „Томахавк“, које су забрањене совјетско-америчким Споразумом о уништавању ракета малог и средњег домета из 1987. године. При томе, у случају да у Румунији под маском антибалистичких ракета буду размештене ударне крстареће ракете које се лансирају са земље, у опасности може да се нађе практично цео европски део Русије.

Треба такође узети у обзир да су америчка и NATO средства ПРО од маја 2012. године оперативно обједињена заједно са нуклеарним и конвенционалним наоружањем у „чикашку тријаду“.

То се догодило на самиту Северноатлантског блока у Чикагу.

Постојање тријаде је потврђено на самиту NATO у Велсу у септембру 2014. године и веома вероватно ће поново бити потврђено током новог сусрета земаља-чланица NATO на највишем нивоу у Варшави у јулу ове године. Није тај „троугао“ случајно истурен према Русији.

Постало је, заправо, јасније зашто намеравају да „штите“ управо становнике Букурешта, а не Рима, Атине, Берлина или Лондона.

База америчке ПРО у Румунији је много ближе стратешким објектима Русије него територија, на пример, Италије, Немачке, а тиме пре Велике Британије.

Ма колико цинично звучало, могућ је још један разлог – у случају узвратних дејстава против нове америчке антиракетне базе, жртве у Румунији се могу, што се каже, просто „занемарити“.

Може се тврдити да су САД практично без икакве користи за себе потрошиле милијарде долара да би одржале на површини привреду не баш претерано развијене Румуније. Да ли ће се у свету наћи озбиљни политичари који могу у то да поверују, хипотетичко је питање. У сваком случају, руски политичари и стручњаци нису толико наивни.

Да ли су претње од стране америчке компоненте ПРО у Европи критичне за Русију? Очигледно је да у овом тренутку делимично јесу, због постојања комбиноване „чикашке тријаде“, која има ударно-офанзивну компоненту поткрепљену стратегијом задавања првог нуклеарног ударца. Тако се појављивање америчких средстава ПРО на европском континенту и око њега може оквалификовати као трећа по реду глобална провокација САД и NATO против регионалне и глобалне стабилности, ако се узме у обзир да је прву такву провокацију Вашингтон организовао 1962. године (Карипска криза), а другу 1979. године (доношењем „двоструке одлуке NATO“ о размештању нуклеарних балистичких и крстарећих ракета). Што се тиче претње размештања нуклеарних средстава у Румунији, ту треба истаћи одлучност руског руководства да предузме, по потреби, адекватне узвратне мере. Оне ће се несумњиво заснивати на свестраној процени равнотеже снага у Европи и свету. Као што је већ речено, наше интерконтиненталне балистичке ракете су способне да пробијају и много савршеније и напредније системе ПРО САД и NATO.

Одлично су се показале и нове руске ненуклеарне крстареће ракете великог домета за лансирање са земље и из (са) воде, искоришћене против терористичких организација у Сирији. Вероватно ће бити повећане и борбене могућности руске Ратне морнарице, као и средстава за електронску борбу. Кратко и јасно се о томе изјаснио председник Русије Владимир Путин: „Земље Источне Европе, у којима је размештено америчко ракетно оружје за први удар, постају легитимни циљеви за руски удар одмазде“. То није избор учињен на нашу иницијативу. То је изнуђени одговор који диктира растућа претња са стране САД.

Сасвим је вероватно да би могло да буде размотрено питање једностраног напуштања Споразума о уништавању ракета малог и средњег домета, па чак и споразума New START који је потписан у Прагу 2010. године. Такође, јасно је да не може бити ни говора о преговорима са Вашингтоном о могућности израде новог споразума о редуковању стратешког нуклеарног офанзивног наоружања или почетку преговора о редуковању тактичког нуклеарног оружја Русије. Али, перспективнији корак би био уклањање америчких ракета-пресретача из базе ПРО у Румунији и прекид изградње такве базе у Пољској, потпуно повлачење тактичког нуклеарног оружја САД из Европе и Турске, прекид операција Ратног ваздухопловства NATO изнад Балтика у којима учествују авиони-потенцијални носачи нуклеарног оружја, као и међусобно обавезивање Русије и САД да неће користити нуклеарно оружје у првом удару или да га неће користити уопште.

Истовремено, потребни су преговори о изради новог мултилатералног споразума о редуковању ударно-борбених средстава ПРО уз одређивање њиховог максималног лимита и увођење просторних ограничења на њихово размештање ван националних граница.

извор: fakti.org/oruzje/ruski-kalibar/americka-pro-stigla-u-rumuniju-da-bi-pentagon-imao-na-nisanu-rusiju-do-urala

Прочитај без интернета:
0 гласовa