Вашингтон – Амерички политиколог Фил Батлер је за Њу Истерн Аутлук написао колумну у којој тврди да су разарање и распад Југославије били део ширег плана НАТО савеза, којим се хтело ослабити геополитичке противнике западног блока у регијама Трећег света и прогутати здраве економије народа ових простора, а сажетак његове анализе је пренео и италијански Глобалист.

Свако од нас има своје виђење ’90-их на овим просторима, али су она без сумње субјективна, колико год неко мислио да је управо његова верзија истине она неспорна и непобитна. Стога увек вреди чути и што други мисле о нама.

Фил Батлер: „Југославија је морала бити уништена, а шта би било да није…?“

Можете ли замислити Европу данас с Југославијом као кључним играчем међу народима? Ја могу. Југославија је у ствари била један од највећих културних и друштвених експеримената у историји. Основана на подручју сукоба некадашњег Аустро-угарског и Османског царства, Југославија је сјединила обе културе на начин који није виђен још од времена Александра Великог, који је након великих освајања асимилирао народе. Експеримент, ако га могу тако назвати, трајао је нешто више од пола века.

Идеалан из разлога што су у једној држави живели сви јужнословенски народи. Стварање Југославије је делимично био и геостратешки потез Британије и Француске, како би се успорила или блокирала Немачка. Одредбе тзв. „Крфске декларације“ су удариле темеље уставној монархији која се ни по чему није разликовала од Енглеске. Права и право гласа, те поштовање темељних принципа Илирског покрета су били обећавајући аспекти ране Југославије.

Но, тада је краљ Александар укинуо устав и изборе, али је заједнички живот етничких и културних група и даље давао наду за будућност. Рат, политичке сплетке, унутрашњи и спољни притисци су у то време тешко оптерећивали ову нову светску силу у настајању. Као што је то био случај у многим таквим огледима, напослетку је ауторитарна власт постала нужна, можда и пожељна.

За прекид „предавања из историје“, национални херој Јосип Броз Тито је постао тај „диктатор“, али је стекао светску славу и чврсто држао ствари под контролом, а Југославија је играла велику улогу на светској сцени. Међутим, када је његова моћ ослабила, супротне силе су нашле своје упориште. Нема научника или политичара који о томе данас не говори, али Титова улога у оснивању Покрета несврстаних националних држава је велика и изузетно значајна, поготово за људе који сада живе у Хрватској, Србији, Црној Гори и осталим бивших југословенским земљама.

Идеали Покрета несврстаних и његови темељи су ударени у Београду 1961. У стварању покрета су учествовали Тито, индијски премијер Џавахарлал Нехру, председник Индонезије Сукарно, египатски председник, Гамал Абдел Насер и председник Гане, Кваме Нкрумах. У најкраћим цртама идеју Покрета несврстаних објашњава лидер Кубе, Фидел Кастро, у говору у Хавани 1979.

„Покрет несврстаних постоји како би чувао националну независност, суверенитет, територијални интегритет и безбедност несврстаних земаља у њиховој борби против империјализма, колонијализма, неоколонијализма, расизма и свих облика стране агресије, окупације, доминације, мешања или хегемоније, као и против великих сила и блоковске политике“, рекао је тада Кастро.

Дакле, у суштини, Покрет несврстаних је тежио самосталном развоју народа између великих сила с идејом која негира Хладни рат. Наравно, велике силе које су се бавиле идеолошким ратовима имале су своје стратегије, које су укључивале апсорбовање сваке од тих сиромашних независних земаља.

Као што видимо данас, стратегија је била изазвати битке које воде ка фрагментирању, подели и стварању немоћних земаља и народа широм света.

Распад Југославије је најбољи пример, где данас ниједна земља не показује наклоност према Покрету несврстаних.

Уместо тога, ЕУ и НАТО су били гравитациона сила која је привукла Словенију, Хрватску и остале. Видимо остатке стратегије Хладног рата и у чињеници да су Белорусија и Азербејџан једине две преостале чланице покрета у Европи, а Фиџи се као најновији члан придружио 2011.

Међутим, 2012. је самит Покрет несврстаних видео већу посећеност од било које претходне године, што је можда и знак кризе Запада. Уз декларисану сврху „борбе за мир у свету“ и својих темељних догми, покрет је ипак, барем теоретски, вредан посреднички оквир. Но, допустите ми да се вратим на случај Југославије и каква би можда била да постоји данас.

Гледајући с дистанце на распад Југославије, приметно је да се ради о уоквиривању геостратегије Вашингтона која се спроводила свугде, па и тешким методама. Акције Клинтонове администрације су у то време биле тајновите за јавност, једнако као што су и данас.

Читајући Вашингтонов тинк танк пропагандни Институт Брукингс откривате ово. У текст „Одлука о интервенцији – Како завршити рат у Босни“ из 1998. године аутор Иво Х. Даалдер почиње:

„Док данас многи пишу речито и страствено да објасне неуспех Вашингтона и Запада да се зауставе етничко чишћење, концентрациони логори и масакри стотина хиљада цивила, мало ко је то питање поставио у лето 1995. године, када су САД напокон одлучиле преузети водећу улогу у окончању рата у Босни.“

Но, истина је пуно једноставнија од стварности. Никоме не треба тинк танк да открије зашто је председник Бил Клинтон оклевао да посредује у Босни. Клинтон је у ствари настављао политику свога претходника, Џорџа Буша старијег, којој је циљ био дестабилизовати југословенски социјалистички успех.

Сада знамо да су код нас тајно обучени побуњеници одиграли кључну улогу у фрагментирању регије преко организације познате као Атлантска бригада, која се борила у рату на Косову на страни Ослободилачке војске Косова (ОВК), а бројала је око 400 наоружаних бораца, као што пише Кришчиан Сајенс Монитор 1999.

Овај извештај открива да су САД под лажним изговором водиле посреднички рат у бившој Југославији (проxy wар).

Што се тиче Била Клинтона и његове невољности да се уплиће у регију некад познату као Југославија, то је прљава историја геноцида и бескрајних лажи.

Прича коју сам пронашао је прича о Французу који је тренирао Атлантску бригаду, што у свему подсећа касније на Украјину, Либију и Сирију. Видите „обрасце“ које нас воде до истине и више него довољно.

Стравична стратишта легитимне државе Југославије су служила за улагање у поделу преосталих комада земље, уз помоћ америчких председника, британских господара и немачких индустријалаца.

Атлантска бригада је деловала у разним посредничким ратовима на Балкану, а важни припадници су јој били смртоносне убице из иностранства. Амерички званичници у врху су их добро познавали и управљајући њима су вукли конце на Косову и широм Балкана. Југославија је постала прототип, предложак за деловање у Авганистану и Ираку, Арапском пролећу.

Имена Мадлен Олбрајт, Хавијера Солане, генерала Веслија Кларка и других се и даље спомињу. У бившој Југославији су пријатељи кључних играча у владама дословно планирали претворити народе и земље у кредиторе и инвестицијски „елдорадо“.

Прича о том геноциду у име демократије је престрашна. Већина народа ових простора је враћена 200 година натраг у неку врсту средњовековног постојања без наде. Једини трачак наде за већину бивших „Југословена“ је, сасвим природно, ЕУ и НАТО савез.

Док ово пишем амерички, британски и немачки планери већ уређују Сирију. Позната Ранд Корпорација израђује план поделе суверене државе. За оне који нису свесни, Ранд Корпорација је „Велики брат“ свих хегемонијских тинк танкова.

Ко је и зашто уништио Југославију?

Сигурно је било злочина и геноцида с обе стране у сукобима, од Косова до осталих ратова на Балкану. Али то није поента због чега сам се фокусирао на ову катастрофу.

Пре свега, ниједан народ бивше Југославије данас нема право гласа. Друго, подела међу тим народима је довела до смрти или пресељења милиона људи.

Али моја „фантазија“о Југославији би можда могла бити изненађење. Допустите ми да закључим.

Југославија је изграђена на идеји да у њој Јужни Словени неће остати слаби и подељени народи. Уједињени у Југославију не би били лак плен империјалним намерама, као што видимо да се догађа данас.

Чињеница је да је након Другог светског рата социјалистичка Југославија постала нека врста европске приче о успеху. Између 1960. и 1980. земља је имала једну од најважнијих стопа економског раста у свету, пристојан животни стандард, бесплатну медицинску негу и образовање, загарантовано право на посао, једномесечни плаћени годишњи одмор, стопу писмености од преко 90 посто, а очекивани животни век од 72 године. Колико ја знам, ниједна од држава Балкана данас не може сањати ни пола овог просперитета.

Био је то напредак који је међу западним силама изазвао жељу да униште Југославију.

Мултиетничко становништво земље је имало повољан јавни превоз, становање и комуналије. Непрофитна економија је углавном била у државном власништву, што није баш најочитији пример западне демократске љубави. У то време су од ресурса далеко били Немачка, Француска или Велика Британија, а банкари Лондона и Луксембурга нису могли извлачити милијарде из социјалистичког система.

Југославија је морала умрети, а Реган, Буш старији и млађи и Клинтон су помогли да се то догоди. Награђивани аутор, политиколог и гостујући сарадник у Институту политичке студије у Вашингтону, Мајкл Паренти, често је говорио о катастрофи у Југославији.

Према Парентиу, амерички циљ је био претворити југословенске народе у регију Трећег света, а то се могло остварити поделом земље која ће онда отворити своју економију корпоративној елити и западним банкарима. По распаду Југославије је земље требало учинити таквима да буду:

1. Неспособне да следе независтан курс личног развоја.

2. Разбијених економија и природних ресурса у потпуности доступних за мултинационалне корпорацијске експлоатације, укључујући и огромна минерална богатства на Косову.

3. Осиромашеног, али писменог и оспособљеног становништва које ће бити присиљено радити за минималне наднице, које ће представљати јефтин радни базен с којим ће се лакше снизити плате у западној Европи и другде.

4. Демонтираних индустрија аутомобила, нафте, тешких машина, рударства и петрохемије, те разних других индустрија које нису смеле бити конкуренција постојећим западним произвођачима.

Звучи ли вам ова стратегија познато? Сетите се плана Ранд Корпорације за Сирију. Јесу ли Украјина, Донбас и Крим разумели ово пре ЕвроМајдана? Који је на крају план за Русију?

Иако ово звучи претеће, жао ми је, то је свет у којем живимо данас. Снагом успаваних америчких грађана, дрогираних глупим безвредним трицама супер-капитализма, свет преузимају тирани.

Шта би било да је било?

Али шта да је Југославија преживела? Шта да је велики етничко-социјалистички експеримент и даље радио? Сигурно би наш свет био потпуно другачији од данас. Још једна ствар, Европска унија би уз Покрет несврстаних деловала у оквиру својих садашњих граница. Била би мање моћна и далеко мање геополитички утицајна.

Цела Европа би можда долазила у Београд, а сада се шест република боре за мрвице из Брисела. Подстакнут мојом фантазијом о томе како би Југославија могла изгледати, оставићу вас с проценама економске ситуације садашњих држава Балкана и Југославије чији је БДП пре рата био на 24. месту међу светским народима.

2015. године је Босна и Херцеговина економски била на 112. месту у свету, а услови се погоршавају. Ипак, сиромашни становници БиХ мисле да ће уласком у ЕУ решити све своје проблеме. Хрватска је економски тренутно на 76. у свету, али је Блумберг економију РХ сврстао у 10 најгорих у свету. Македонија се налази на 130. месту, а пољопривреда је једина права индустрија, док је незапосленост у земљи изнад 30%. Црна Гора је, упркос лепоти и малој површини, 149. економија међу светским народима.

Попут неких других бивших република, Црна Гора верује да ће уласком у ЕУ решити све. Србија је заузела 87. место по БДП-у, а Словенија је 81. Што се тиче Косова, Џонатан Маршал за Конзорциум Њуз пише да је тамо рођена „мафијашка држава са стопом незапослености од 35 посто, скрхана епидемијом тероризма, криминала и политичког насиља“.

Осим тога, НАТО полако гута све државе у регији, једну по једну. Црна Гора је тек започела преговоре о приступању, а српски законодавци су ратификовали дипломатски споразум о имунитету и логистичкој потпори за представнике НАТО савеза.

„И док пишем ове завршне редове, мислим на оно што би храбри и јаки народи из Југославије добили да није дошло до прекида њене судбине. Но, све што знам је да је 24. место међу светским економијама далеко, а што се тиче Југославије, тај је народ нестао заувек“, закључује амерички политиколог Фил Батлер.

Додуше, амерички политиколог Фил Батлер у својој колумни погрешно користи термин југословенске „нације“, уместо „југословенски народи“, што је иначе чест случај у иностранству. Но, упркос чињеници што се није посветио специфичностима сваке нације и тињајућим антагонизмима које је, како и сам признаје, Јосип Броз Тито „чврсто држао под контролом“, његов занимљив опис отвара питање колико смо добили, а колико изгубили и јесу ли се постојећи антагонизми распламсали и прерасли у ратове „сами по себи“ и зато што су „једног дана ипак морали експлодирати“ или су се вешто искористили на начин да се новцем, оружјем и пропагандом на крају оствари коначни циљ – уништити прилично здраве економије народа бивше федерације која је у време пре распада имала 24. економију на свету и уништити за Запад опасну идеју која је темељ Покрета несврстаних?

Алтермаинстреаминфо

Извор: Фил Батлер – А Yугославиан Фантасy

www.vaseljenska.com/vesti/americki-politikolog-otkriva-vreme-je-da-konacno-saznate-zasto-je-sfrj-morala-da-bude-unistena/

Прочитај без интернета:
1 глас