Ја знам, и сви знамо, да има Срба који би душу своју дали да Србија добије своју звездицу на америчкој застави. Та њихова страст, та дубока и силовита снага којом покрећу своје расуђивање, вољу и свој дух, води их ка томе да америчко сејање уранијума по Србији гледају као добро дело; да америчко бацање на хиљаде тона најразорнијег експлозива по мостовима, болницама, школама, фабрикама, градовима… схватају као племениту помоћ Србима да уклоне свог окрутног и од народа бираног тирана Слободана Милошевића; да америчко несебично сипање уранијума по Републици српској доживљавају као обогаћивање пашњака и ораница; да америчко прецизно разарање топлана и рафинерија уважавају као ослобађање од загађивача животне средине; да америчку издашну помоћ Хрватима при изгону Срба из Крајине виде као најцелисходнији начин за прекид рата руралних Срба против мирољубивих и урбаних неофаштиста Хрватске; да америчко убијање Милице Ракић виде као колатералну штету при крчењу пута Србије ка евроатлантским интеграцијама и Европској заједници; да америчко војно гнездо Бондстил на Косову и Метохији уважавају као највишег гаранта мира у Србији; да америчко јатаковање шиптарских лопова српских виталних органа бране као обезбеђење посебаног медицинског третмана над кратковеким Србима…

Да је незаобилазно присуство његове екселенције амбасадора Америке на отварању мостова, сађењу платана, отварању школа, предавањима омладини, седницама српске владе, сликањима у свим приликама, хуманитарним делатностима од одржавања чистоће на сто одабраних метара десне обале Дунава до одваљивања жбуке у кућама које су страдале у поплавама, да његов учинак у реформисању војске и здравства и школства и правосуђа у Србији прихватимо као највише цивилизацијске тековина, да педерастији се поклонимо као модерном прилогу умножавања нације, да пљачка пензија у његовој режији само је знак његове велике бриге зарад опстанка Србије, да прст на окидачу пушке у рукама војника највиши је ниво борбене готовости по Нато стандардима… да присуство његове екселенције амбасадора Америке свуда и у свему нужно је као небо и земља Србије, а као његов узорни заступник је Александар Вучић као анђео чувар Срба и Србије. Док му не истекне век.

Ово метанисање пред Америком једино се може објаснити силом љубави у тих наших Срба: јер једино љубав је у стању да у зликовцу гледа свеца, у наказности лепоту, у изопачењу врлину, у издаји победу, у одрицању од себе остварење сопствене личности…

Ако ко мисли да претерујем у овом свом мнењу, са овим малецним списком америчких доброчинстава, нека пита Владу Дивца, Ивана Вејводу, Чкаљиног Сина, Горана Марковића, Верана Матића, Жанку Стојановић, Наташу Кандић, Соњу Бисерко, Соњу Лихт, Филипа Давида, Горана Свилановића, Вука Драшковића, Божидра Ђелића, Весну Пешић, Млађана Динкића, Бориса Тадића, Томислава Николића, Александра Вучића, Зорану Михајловић, Добитника Нинове Награде Арсенијевића, Михајла Пантића, Божу Копривицу, Кори Удовички, Бранислава Лечића, Теофила Панчића, Борку Павичевић… (има оних које не можемо питати – променили су свет, а најзаслужнији су за распиривање жеље Срба да постану звездица у америчкој застави), нека их пита, слободно, па ће се видети да ли претерујем, лажем или сам се примакао оном што, новинарском и политичарском делатношћу, још увек није изгубило смисао у српском језику, а ословљава се у речи истина.

И без тог обраћања овим ватреним сведоцима америчког барјака без српске звездице, нама преостаје питање: да ли је та њихова љубав према Америци само израз љубави према себи, свом повлашћеном положају у друштву, у Србији, или је то из љубави према Србији и Србима?

Јер живот је бесмислен, незамислив и пуст без љубави (у шта ће вас уверити све и један педер, или лезбијка, па би зато да се умноже по свету, али без семене течности); јер љубав је суштински извор живота и само се силом љубави живот може наставити.

А пре но што се отиснемо на вратоломни пут проницања те љубави Срба према Америци, суочимо се са још неким чињеницама, чињеницама које су саме по себи сликовите, и без историографског бављења са датумима, личностима и догађајима.

Као најизразитије и најтемељније устоличење новије љубави Срба према Америци имамо на камену Голог отока. Ако поједноставимо идеолошку базу тог логора за мењање свести (можда Александар Вучић то има као узор, када пишти о нужности промене српске свести), онда ћемо у тој Брозовој неуропсихијатријској установи видети истеривање љубави Срба према Русима. Тада помињани и жигосани Јосиф Висарионовић Џугашвили Стаљин био је светло отеловљење нараштајима негованог српског односа са Русима, а нипошто знак идеолошке усмерености, што је послужило као оправдање за оснивања голоточког логора. То је ваљада јасно само по себи. Броз, као велики љубитељ своје личности и беле униформе, по узору на хер Геринга, у Русима гледаше велику опасност по своју власт. Иако окружен љубављу Срба, да би опстао пред оном јачом љубави установио је Голи оток, као олтар своје неприкоснове власти, где је страдала љубав Срба према Русима и Русији.

Тада су у српској души на силу затворени капије и прозори према Русији и Русима а отворени према Западу, тојест према Америци. Они мало старији памте Унрине локомотиве из Америке, млазне великобританске авионе марке сајбер, труманова јаја, жути сир, биљну маст… кент, малборо, жваке и хипици и рок музика дошли су нешто касније, пошто су стихијски прегазили Сан Ремо – јер као свака војска све је долазило са музиком. И сви су навијали за култивисане и пијане каубоје који су геноцидно таманили дивље Апаче, Сијуксе, Чирокезе, Навахое… А онај лепши део Срба, са најлонкама на ногама, и високим штиклама, узидисао је за Клерком Геблом, Џемс Дином, Кирком Дагласом, Тони Кертисом, Дин Мартином, Френк Синатром… Пол Енка, Еливис Присли, Чаби Чекер долазе нешто касније. Већ тада српској души која не може да зна себе ако се затвара према свету, на располагању стајао је само Запад, а уврх њега, као необориви бастион слободе, Сједињене америчке државе. И све што је ваљало, што је вредело, што је било најбоље на свету, стизало је са Запада и Америке.

И ко би тада и помислио на Русе, кад њихово ништа не ваља, ни аутомобили, ни авиони, ни млинови за кафу, ни усисивачи, ни средства за хигијену, ни филмови – све је чиста пропаганда, и штампа се штампа на примитивном писму… а паковања робе су им таква као да је то донесено са сметилишта. Све од Русије тако је немарно, грубо, неуглађено, просто, вулгарно, од безнађа сви се опијају… јер тамо је тиранија, а на Западу је слобода мишљења, кретања, слобода у размени идеја и политичких покрета, уљудност, учтивост и обзири, пословност… тамо је демократија. Тамо сија Сунце пуног живота. Иако је то запад.

У српској души Руси и Русија постали су даљи но икад.

Али хајде да се суочимо још са неким чињеницама, да видимо да ли су Руси и Русија заиста и данас толико далеко од нас Срба и свих српских земаља, како год да се сада зову.

Ставимо те чињенице на кантар љубави.

Док је Русија заратила да би стала на страну Србије, Америка је погазивши све међународне уговоре, свих међународних инстанција, у рат против Србије повела сав западни свет.

Док су Руси у свим ратовима, у целом ХХ веку давали животе за Србе и Србију, Американци су Србе и Србију убијали.

Док су Руси подизали највелепније зграде у Београду (за необавештене, између два светска рата), Американци су рушили те исте и још многе друге зграде.

Док су Руси давали техничку, војну и инжињеријску помоћ у обнови Србије (после победе над Хитлером), Американци су Србима бацали бомбе и уранијум, и уништавали фабрике, насеља, мостове, путеве… а са посебним рушилачким сладострашћем, с неба, брисантним експлозивом честитали су Србима многе српске православне празнике.

Док су Срби од Руса добијали блиставе духовне висове у књижевности, филмовима и идејама, од Американаца су добијали наркоманију (1962. године у Београду је било 13 /тринаест/ регистрованих наркомана, а данас им се не зна броја, како су почели да се умножавају на крилима велике Брозове љубави према Америци и Западу), ликовне правце који су негирали ликовне уметности, књижевност ни о чему, позориште у коме нема драме, архитектуру која не уважава ни зидове ни прозоре ни врата… а уз наркоманију Срби су, усред темељних вредности друштва, добили још покрете који су канцерогено језгро друштва, као што су хипици, битници, панкери, сатанисти, сајентолози…

Док су код Руса Срби гледали веома изражену љубав према традицији и поштовање према прецима, од Америке стизала им је мржња према традицији и прецима (да л ко зна, сад кад нема комунитичке забране, колико се по основним и средњим школама у Србији учи српска јуначка епика, на пример).

Док Руси нису никада имали никаквих захтева у односу на српску историју, већ су према њој изражавали најдубље поштовање, уваживши и српске свеце и заслужне Србе у грађењу руске државе, Американци (и Запад) изричито наглашавју нужност заборава код Срба, како у односу на најновије догађаје, тако и у односу на оне из давнијих времена (питајте Наташу Кандић, шефа тима за обарање истине о ратовима од 1991. до 1999.).

Док Руси јавно и по својим кућма певају песме у славу Срба и Србије, Американци се из петиних жила упињу да Срби постану што и они, а нарочито у педерастији, самољубљу, саможивости и култу смрти (што се код нас трапаво и злонамерно ословљава као постмодернизам и либерални капитализам).

Док су Руси с најдубљим поштовањем уважавали и уважавају сва настојања Срба да очувају и себе и своју државу, Американци су српске државе (Југославију, која је творевина Срба, и Србију) растурали, прекрајали и узимали под своју управу, а своје амбасадоре именовали за неприкосновне владаре Србије.

Док један руски амбасадор панично постављао питање има ли Срба на једном скупу (што се симболично односи на целу Србију), и чиме се изражава његов велики бол над Србима, дотле амерички амбасадор обмањује Србе причама о поштовању суверенитета државе Србије, иако је на тлу Србије ушанчено преко 6000 америчке војске, на пример.

Док се Руси уопште нису петљали у то шта и како казују српски медији, са претпоставком слободе говора, дотле су Американци (и Запад) исте медије преузели под своје, да трубе оно што им канцеларија његове екселенције америчког амбасадора издиктира…

И тако даље.

Овако нешто од Америке и Запада волети, и у томе налазити своје најприродније окриље, у најблажем виду знак је шизофреније. Како, међутим, нико од напред побројаних Срба не показује знаке патолошких стања, већ, напротив, један неуспаничен и веома доследан и постојан став, јасно је да је њихово животно стање као бубрегу у лоју. А то значи: да су подмирени у сваком стању живота, на јави и у сну. Види се да су задригли од јела и пића, и новца, подмирени у свим жељама, пуни себе од похвала којима су обасипани са свих страна, да су заштићени, да су жељени и тражени у свим друштвеним срединама, да су звезде на сцени јавног живота у Србији. И њихова је реч светиња. Заштићена светиња.

Дакле, у њима нема ни трага од болести душе. Њихова љубав, у досегнутој пуноћи живота, изданак је неозлеђене свести о себи, несметане циркулације хемије и наклоности знакова зодијака, наклоњених тарот карата и свега осталог што тврди и не омањује у љубави према Америци (и Западу). Стога следи да је уврх свега њихова љубав према себи, што је за њих исто што и љубав према Србима и Србији, у чему савест и сазнање света никакву улогу немају. За ту љубав они не траже потврду Срба, јер већ је имају најпре од веома моћне његове екселенције америчког амбасадора, а ако је, по екселенцијској препоруци, затраже од Срба, онда ће је изманипулисати, на проверен англосаксонски начин, који се зове демократија.

Дакле, ови жреци љубави према Америци и Западу живе и трају од животних сокова Срба и Србије, иначе би их та љубав одвела тамо куда је усмерена. Као што љубавник трчи својој драгани, или она њему, са жељом да се споје. Али зато, оставши у Србији, имају веома снажну замисао о оној звездици у америчкој застави. Јер та замисао је тапија њиховог трајања међу Србима.

Са Копаоника се види да та њихова љубав није знак болести, али оно што их спаја са Србима није љубав – а није ни мржња, мржња сопственог рода, рецимо, нити је обележје нарочитог нихилизма. Оно што је очевидно у свем том њиховом односу са Србијом и Србима своди се на изостајање узајамности, те најпотпуније свезе коју рађа љубав, будући да се нису толико намножили, да би изостајала цензура медија, на пример, или што професори гимназија и средњих школа одлазе на курсеве понашања у школи, по рецептури запада, или што се у фиокама председника владе још увек киселе фасцикле са законима по мерама Америке (и Запада)… Јер да има узајамности између ових наших жреца Америке (и Запада) и Србије и Срба, ово сада побројано, и оно изостављено, било би крајње бесмислено. То би значило да је међу Србима превагнула љубав према Америци (и Западу).

Будући лишени оне љубавне везе која казује о узајамности, ови наши жреци звездице у америчкој застави представљају само један паразитски организам. Паразитски јер на грбачи Срба и Србије несметано трају а да Србима и Србији ништа не дају. (Док је Србија грцала од најцрњих западних санкција Веран Матић је отрчао у Америку да прими награду за ширење њихове демократије у Србији. У месецима када су Хрвати под усташким, илити фашистичким знамењима, залетали се на Србе у Крајини, Борка Павичевић је у Немачкој држала предавања о српском фашизму… итд.) Они представљају Србе и Србију само као фикција, као саможиво уображење, самољубиво и безобзирно тело, што су највиталније ознаке паразитског организма. Онда и није чудо што потврду свог постајања траже између себе, онако као што не допуштају у својој средини ма какво другачије опхођење. Ако се нешто провуче до њих, онда се безобзирно острвљују на то, са најцрњим приписивањима. (Лично сам доживео да ме јавно оптуже за фашизам када сам питао зашто једна књига није штампана ћирилицом; у другој прилици на интернету сам оптужен исто за фашизам и антисемитизам јер сам оспорио прекрајање српских народних приповедака…) То је отприлике као са канцером. Ћелије канцера се све више умножавају што год се јачом храном сузбијају.

Овим нашим жрецима америчког барјака Срби и Србија су домаћин од кога они добијају храну, па се онда и лакше одржавају и шире. Један од мени познатијих паразита, имела, има чак и своје плодове – али отровне. Иако постоји уверење да у тим плодовима има и лековитих супстанци, они су увек и безусловно отровни. А то значи смрт.

Од свега реченог нек одавде свако пронађе свој закључак. Долепотписани је рекао шта је имао да каже.

Срђан Воларевић

www.vaseljenska.com/misljenja/amerika-san-ili-java/

1 глас