Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

Недавно су САД идентификовале пет главних претњи својој националној безбедности: Ебола, Русија, међународни тероризам, сајбер-напади и глобално загревање. А са свима претњама планирају да се боре војском.

Како америчка војска може да се бори са климатским променама, изгледа – не знају ни они сами. Међутим, овде је, очигледно, процес важнији од резултата. Да, и о Еболи већ годину дана се практично ништа није чуло. Па, или је она на списак претњи упала случајно, или се испоставило да није толико опасна, како се претходно тврдило.

А пре неколико дана, председник Обама је у складу с тим говорио да и против Исламске државе САД не намеравају да користе копнене трупе.

„Ако широм Блиског Истока и широм Северне Африке све будемо обављали сопственим снагама, то може довести до многобројних непредвидивих последица, које ће нас учинити мање заштићеним“, – објаснио је он.

По мишљењу Вашингтона, овим проблемом треба да се баве искључиво блискоисточне земље.

Откуд сад то? Сједињене Државе ће постати слабије, ако се буду бавиле ликвидацијом једне од кључних претњи сопственој безбедности? Или је у питању нешто друго?

Основа војног развоја сваке земље је њена војна доктрина која описује како њено војно-политичко руководство види свет и како предвиђа тенденције његове промене у будућности. На пример, СССР је као своју главну претњу видео капиталистичке земље и спремао се, пре свега, за рат са њима. На сличан начин су размишљали у САД када су своју безбедност градили на основу совјетске војне претње. Једном речју, кључни геополитички играчи видели су свет и своју будућност у њему прилично јасно.

Данас у САД никаква јасност у погледу на будућност не постоји.

У новом оперативном концепту америчке војске „Победа у сложеном свету: 2020-2040“ о овој теми се управо тако и говори: „Неизвесно је какво ће бити окружење, у којем би војска требало да делује. Непријатељ је непознат, његова позиција непозната. Непознат је и састав активних војних коалиција“. Другим речима, претња за САД не потиче од било каквих објективних процеса.

Американци претњом могу назвати шта год пожеле.

Као у позантом класичном делу: твоја је кривица једино у томе што желиш да ме поједеш. А да „поједу“ Американци желе увек: њихов главни циљ је очување америчког лидерства у свету, које се огледа у стварању глобалног система тржишта и транснационалних корпорација са контролним центром у Сједињеним Државама.

Међутим, овакво нејасно дефинисање претњи доводи до ескалације страха као основног мотива. Ако су „окружени непријатељима“ и ако се непријатељима сматра цео остали свет, онда им као једини начин борбе преостаје превентивни рат, који подразумева уништење непријатеља, када његов напад још увек није неизбежан, или се чак ни не планира. Рат се третира као средство за уништење потенцијалних геополитичких и економских конкурената пре него што они стекну довољно снаге да блокирају америчку доминацију у свету.

Дакле, не ради се о тријумфу демократије или заштити било каквих универзалних вредности. Просто, САД сматрају себе јединим светским лидером и на тој основи желе да приграбе неспорну власт над целим светом. При том се знаком победе не сматра директна окупација пораженог непријатеља, већ насилна прерасподела улога и функција субјеката друштва (например државе) у корист јачег, која је способна да створи сопствени модел послератног управљања.

Саставни део стратегије је и коришћење стратешких ефеката своје победе.

Међутим, упркос лепоти оваквих фраза, реалност указује на принципијелне системске грешке америчке војне доктрине.

Претњом се може сматрати и оно што реално није претња, већ се само чини да је претња. Обавезност акција на њихвој превенцији доводи до умножавања неизбежних последица.

С обзиром да Америка не схвата дешавања у свету, везу између последица и својих поступака – такође не разуме. А управо у томе се и крије њихово основно убеђење у перманентну агресивност света, који једино сања да удари Америци с леђа.

Резултат америчких покушаја да се предухитри непријатељ, на крају је то да саме САД постају извор агресије.

И што је најважније, у својој изјави Барак Обама је јавно признао неспособност САД да имају толико војске да би доминирале против сваког противника и у свакој тачки земљине кугле.

У ствари, ово је први случај у америчкој историји, да су – „Хајде, идемо“ – Американци рекли не кад се рат завршио, већ пре него што је и почео. Ово није финални напад на Сајгон вијетнамских герилаца, ово је тек почетак великог рата за поновну расподелу територија блискоисточног региона. Стога би америчка војска морала да тамо стоји у првим редовима. Тим пре што је то директно прописано националном војном доктрином земље.

Али, САД поступају управо супротно, тврдећи – то није наш рат. Ако се умешамо овде, доћићемо у ситуацију да нећемо моћи да одговоримо на претњу негде другде.

Наравно, 490 хиљада људи, планираних америчким војним буџетом, за обезбеђење глобалне доминацију над светом од седам милијарди становника очигледно није довољно. Али, упркос свом богатству, Америка није у стању да себи приушти војску већих размера.

Системска грешка доктрине не дозвољава им да схвате да главни извори претњи по националну безбедност САД настају као последица њихове властите спољне политике.

Али, да одустану од доминације они не желе, зато кључном сматрају стратегију, која је пре свега усмерена на промену владајуће структуре у земљи-агресору (тачније, у земљи назначеној од стране Американаца као стварних агресора), после чега следи промена менталитета и начина живота њеног становништва у онај облик који априори прихвата безусловно право Америке на бесконачну светску доминацију.

Не обазирући се на последице по локално становништво.

 

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-menjaju-mentalitet-narodima-po-svetu-i-dresiraju-ih-da-obozavaju-njihovu-dominaciju

Прочитај без интернета:
1 глас