НИЈЕ СЛУЧАЈНО ШТО ЈЕ БЕРЛИН ОБЈАВИО ДА МУ РУСИЈА НИЈЕ ЧАК НИ ПАРТНЕР

Ангела Меркел и Владимир Путин

  • Русија и Немачка заједно представљају силу, политичку и економску, која потпуно може да конкурише англосаксонском утицају на европске, наравно, и на светске процесе
  • Кад је Меркелова први пут била у Москви, након њеног говора, представници немачког бизниса – хватајући своје руске партнере за дугмад – шапатом су молили да не обраћамо нарочиту пажњу на мишљења која је изнео тада још млад политичар. Тобоже, биће све по старом, као у време Шредера. Међутим, време је показало да се ситуација само погоршала: сада је руској страни отказано партнерство
  • Тада се чула и фраза: „Чим Немачка и Русија почну да гаје пријатељске односе – опоненти започињу следећи светски рат“. Наравно, треба знати историјске лекције и стога се надам да је данашње непријатељство немачког естаблишмента у односу на Русију – усиљено. Сасвим је вероватно да смо се ми привидно поставили као опоненти, чак и конкуренти, да би избегли следећи круг напетости и отпочињања новог глобалног светског оружаног конфликта.

Пише: Алексеј МУХИН, генерални директор Центра за политичко информисање

       „БЕЛА књига“ министарства одбране СР Немачке предлаже да се Русија не сматра за партнера, него као конкурента.

        Са једне стране то је – непријатно, али с друге, ако се мало проучи историја узајамних односа Немачке и Русије, једно постаје сасвим јасно: чим обе те земље почну глобално зближавање, наговештавање њиховог блиског савеза, англосаксонски свет то доводи до крајње раздражљивости.

        Естаблишмент Велике Британије и САД схвата да им у савезу са Русијом Немачка неће дозволити да „кормиларе“ Европом. Заједно, те земље представљају силу, политичку и економску, која потпуно може да конкурише англосаксонском утицају на европске, наравно, и на светске процесе.

        Управо због тога су Велика Британија и САД тако ревносно и пажљиво пратиле „експлозивно“ зближавање Русије и Немачке почетком 2000-их, управо због тога им се толико није допадао Герхард Шредер који је водио национално оријентисану политику. И управо због тога је фрау Меркел, „мајка змајева“ Европске уније, била тако хитно постављена на дужност канцелара на којој се тако дуго налази.

        Тек што је села у ту фотељу, на свом првом пријему у Кремљу заједно са импресивном делегацијом немачког бизниса, Меркел је дала прилично директне оцене руској страни. Учесници сусрета са руске стране били су у недоумици – изгледало је да не говори, тада Русији пријатељски канцелар, већ нека Кондолиза Рајс…

        Узгред, тада су, након говора А. Меркел, представници немачког бизниса хватајући своје руске партнере за дугмад, шапатом молили да не обраћамо нарочиту пажњу на мишљења која је изнео тада још млад политичар. Тобоже, биће све по старом, као у време Шредера. Међутим, време је показало да се ситуација само погоршала: сада је руској страни отказано партнерство, а такозване антируске санкције уз непосредно учешће Немачке – садашња су стварност.

        Тада се у једном од разговора са представницима немачке политике сцене чула фраза: „Чим Немачка и Русија почну да гаје пријатељске односе опоненти започињу следећи светски рат“. Наравно, треба знати историјске лекције и стога се надам да је данашње непријатељство немачког естаблишмента у односу на Русију – усиљено. Сасвим је вероватно да смо се ми привидно поставили као опоненти, чак и конкуренти, да би избегли следећи круг напетости и отпочињања новог глобалног светског оружаног конфликта.

        Судећи по расположењу натовских генерала, посебно америчког дела – до тога није више ни тако далеко. Са високих места чују се отворено агресивне изјаве упућене Русији, које се не могу другачије интерпретирати, сем као „директна и непосредна претња“.

        Својевољно-превентивно појачавање NATO присуства поред граница Русије праћено мантром о некаквој њеној посебној „агресивности“ и уз сагласност знатног дела политичког естаблишмента Пољске, Прибалтика и Украјине и што је главно, снага Пентагона, односно, САД, подсећа на крај 30-их година ХХ века.

        Само, тада се ескалација конфликта изводила рукама хитлеровске Немачке, а сада ће, вероватно, Пољаци, балтичке земље и Украјинци вадити кестење из ватре уз пажљиве инструкције америчких инструктора.

        Европа „заслепљена“ у Бриселу и под снажним утицајем Сједињених Америчких Држава, које су корумпирале европске елите и слабиле европске националне институције током последњих тридесетак година, као и 30-их прошлог века неће „ништа видети, ништа чути и ништа говорити“.

        Наравно, циљ Сједињених Држава је подизање новог „берлинског зида“ на трговинским европским путевима Русије, и што је битно, Кине, која преко неколико земаља провлачи нити свог новог Великог Пута Свиле, односно, потпуна преоријентација европског тржишта „за себе“ помоћу чувеног такозваног Трансатлантског партнерства, којем се противи низ европских земаља.

        Спасавање идентитетске Европе „за Европљане“ налази се искључиво у њеним сопственим рукама. Међутим, веома је мало наде да су европске елите толико довитљиве да „само намерно“ подлежу притиску Велике Британије и САД и да ће у потребном моменту извести нагли заокрет и променити правац.

        За такве обрте потребни су политичари типа де Гола, Жака Ширака, Хелмута Кола. Данашњи европски политички контингент, како признају сами Европљани, ослабљен је и поводљив. Делом заплашен, делом поткупљен, а делом пасиван и нада се у срећан исход.

        Произлази да обичан европски човек почиње с надом да погледује у страну руског председника Владимира Путина сећајући се историјског искуства ослобођења Европе „од ње саме“. Те наде постале су још јаче после операције руских ВКС у Сирији када је све постало потпуно јасно.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-i-britanci-znaju-da-im-nemacka-u-savezu-sa-rusijom-ne-bi-dala-da-drmaju

Прочитај без интернета:
5 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ