Свој најновији пројекат назвали су CODE, а своди се на ово – „рој“ беспилотних летелица, које активно размењују информације међу собом, као и са заједничком командним центром, „пробија“ се у такозване зоне anti-access/area-denial (A2/AD), и неутралише приоритетне циљеве, као што су системи за електронску борбу и зетнитно-ракетни системи

Добар пример такве зоне је руска база Хмејмим у Сирији, коју истовремено покривају зенитно-ракетни системи великог домета С-400, зенитни ракетно-топовски системи „Панцир-С1“ и најновији системи за електронску борбу „Красуха-4“. Таква комбинација омогућава да се створи зона пречника 200 километара (ракета С-400 која може да обара циљеве на растојању до 400 километара још није уведена у наоружање), у којој је противничка авијација практично немоћна

Американци имају амбицију да једним „ројем“ управља само један човек у командном центру. Настоје да то постигну повећањем аутономности дронова у „роју“. Намера им је да они саме откривају и распознају противничке мете, као и да их разликују по приоритету, одмах шаљући те информације осталим летелицама и командном центру. Такође, да се мете нападају на оптималан начин – после обраде добијених информација

Узимајући у обзир чак и повећану аутономност рада тих летелица, велико је питање – како ће оне моћи да воде ефикасна борбена дејства у условима активног коришћења система за електронску борбу. Други, још озбиљнији проблем за коришћење CODE ће бити оружје које генерише снажан електромагнетни импулс (ЕМИ) који потпуно „гуши“ везу, а такође уништава незаштићене компоненте електронике

CODE ће бити одличан за ратовање против већина земаља света, али не и против војних сила као што је Русија, која већ има, или ће у перспективи створити савремена средства за електронску борбу, а и ЕМИ оружје

Пише: Леонид НЕРСИСЈАН

АМЕРИЧКА Агенција за напредне војне истраживачке пројекте (DARPA) потписала је уговоре са гигантима војне индустрије САД Lockheed Martin и Raytheon о испитивању новог „супероружја“ – пројекта под називом CODE (Collaborative Operations in Denied Environment – заједничке операције у местима са забрањеним приступом).

Концепција CODE је у овоме – „рој“ беспилотних летелица, које активно размењују информације међу собом, као и са заједничком командним центром, „пробија“ се у такозване зоне anti-access/area-denial (A2/AD), и неутралише приоритетне циљеве, као што су системи за електронску борбу и зетнитно-ракетни системи.

То је приказално на видео-снимку с компјутерским моделима.

Што се тиче појма A2/AD – он се често користи на Западу, и означава територију на којој се спречава пробијање снага противника и, истовремено, ограничава ефикасност коришћења наоружања снага које су се пробиле (ако такве постоје).

Добар пример такве зоне је руска база Хмејмим у Сирији, коју истовремено покривају зенитно-ракетни системи великог домета С-400, зенитни ракетно-топовски системи „Панцир-С1“ и најновији системи за електронску борбу „Красуха-4“.

Таква комбинација омогућава да се створи зона пречника 200 километара (ракета С-400 која може да обара циљеве на растојању до 400 километара још није уведена у наоружање), у којој је противничка авијација практично немоћна.

Последњих година америчка војна лица, као и њихове колеге из NATO, стално говоре о томе да су Кина, а нарочито Русија, научиле да стварају веома моћне зоне A2/AD, и ту чињеницу сматрају једним од главних постојећих војних изазова.

Зато је стварање наоружања и концепција који омогућавају пробијање тих „забрањених“ зона, а да притом не изгубе, на пример, већи део летачког винга носача авиона, један од приоритетних задатака Американаца.

У оквиру CODE, целом групом беспилотних летелица, од којих свака може да има различиту намену (извиђачке, ударне, „камиказе“ и сл.), требало би да управља само један човек у командном центру. Конструктори хоће то да постигну помоћу повећања аутономности рада беспилотних летелица у „роју“.

Намера је да оне саме откривају и распознају противничке мете, као и да их разликују по приоритету, одмах шаљући те информације осталим беспилотним летелицама и командном центру. Такође, потребно је да се мете нападају на оптималан начин – после обраде добијених информација.

Саме идеје распознавања противника према информацијама у меморији носача и аутоматско одређивање приоритета циљева биле су реализоване још у совјетским противбродским ракетама П-700 „Гранит“, чије је конструисање започето 1969. године. Та ракета је уврштена у наоружање 1983. године. Њен максимални домет је 600 километара. При томе, ако се „Гранитима“ истовремено гађа цела ударна група носача, ракете, које лете суперсоничном брзином, помоћу својих радара откривају бродове противника, упоређују добијене информације са подацима у својој бази података, одређују која је врста брода у питању, размењују између себе добијене информације, одређују најприоритетније циљеве и оптимално их деле између себе.

На исти начин делује у друга руска тешка противбродска ракета П-1000 „Вулкан“.

Ово потврђује да коришћење елемената вештачке интелигенције у сфери наоружања није нова концепција. Међутим, огроман напредак у области микроелектронике, у комбинацији са појавом дигиталних видео-камера високе резолуције, омогућава досезање нових висина у тој области. Док су раније задаци попут оних у пројекту CODE били технички неизводљиви, данас су већ оствариви.

Међутим, када је у питању пројекат CODE, у облику у којем га је презентовала DARPA, поставља се низ озбиљних питања.

Ако се ради о пробијању зона A2/AD, њихов најважнији елемент су, као што смо већ говорили, системи за електронску борбу. Модерна средства за електронску борбу су способна да се боре против беспилотних летелица, ометајући помоћу сметњи канале радио-везе преко којих се управља из командног центра, а сигнале истовремено могу да ометају и сателити за навигацију (или, што је још интересантније, сигнале могу да замењују лажни подаци GPS).

У случају „роја“ беспилотних летелица, канали за везу постоје како између беспилотних летелица, тако и са командним центром. Узимајући у обзир чак и повећану аутономност рада тих летелица, велико је питање – како ће оне моћи да воде ефикасна борбена дејства у условима активног коришћења система за електронску борбу. Тим пре што ће истовремено по беспилотним летелицама дејствовати зенитни ракетни системи и зенитно-топовски ракетни системи малог домета.

Други, још озбиљнији проблем за коришћење CODE ће бити оружје које генерише снажан електромагнетни импулс (ЕМИ). Снажно колебање електромагнетног поља потпуно „гуши“ везу, а такође уништава незаштићене компоненте електронике. Исти ефекат има и нуклеарна експлозија.

Према постојећим информацијама, у Русији се конструише неколико видова ЕМИ оружја.

На крају, као што видимо, „панацеја“ од свих недаћа ипак неће моћи да буде створена – CODE ће бити одличан за ратовање против већина земаља света, али не и против водећих играча у свету наоружања, као што је Русија, који већ имају, или ће у перспективи створити савремена средства за електронску борбу, а тим пре ЕМИ оружје.

извор: fakti.org/oruzje/us-standard/amerikanci-se-spremaju-da-rusiju-i-kinu-napadaju-rojevima-bespilotnih-letelica

Прочитај без интернета:
2 гласa