Вашингтон – Пре седамдесет година, почео је један од највећих покоља у историји, а финансирали су га Банка Енглеске, Федералне резерве и САД.

Недавна резолуција парламентарног заседања ОЕБС-а је прогласила да су Совјетски савез и нацистичка Немачка имали једнаке улоге у расплињавању Другог светског рата. Ова резолуција има просто прагматичан циљ да још више демонизује Русију као наследницу Совјетског савеза. Међутим, ако ћемо расправљати о томе ко је стварно крив за избијање рата, онда морамо да одговоримо на једно кључно питање: ко је омогућио нацистима да доспеју на власт и ко их је упутио ка глобалној катастрофи?

Кључне структуре западне послератне стратегије су биле централне финансијске институције САД и Велике Британије, тј. Банка Енглеске и Федералне резерве, заједно са финансијско-индустријским организацијама које су се постарале да успоставе потпуну контролу над финансијским системом у Немачкој ради управљања политиком централне Европе. Имплементација ове стратегије је укључивала следеће кораке:

Прво: 1919-1924. – Припремање за масовна америчка финансијска улагања у немачку економију.

Друго: 1924-1929. – Успостављање контроле над финансијским системом и финансирање национал-социјалистичког покрета.

Треће: 1929-1933. – Изазивање дубоке економске кризе која ће осигурати долазак нациста на власт.

Четврто: 1933-1939. – Финансијска сарадња са нацистичком владом и подршка њене експанзионистичке спољне политике с циљем припремања и изазивања новог светског рата.

У првом стадијуму, амерички капитал је доспео у Европу захваљујући ратним дуговима и немачким одштетама. Након што су САД званично ушле у Први светски рат, САД су својим савезницима (Енглеска и Француска) обезбедиле кредите од 8,8 милијарди долара. Укупна сума ратног дуга који је требало да се врати САД је на крају износила 11 милијарди долара. Како би решиле своје финансијске проблеме, дужничке државе су се обратиле Немачкој и тражиле да она исплати одштету.

Као резултат слања велике количине капитала у иностранство и одбијања компанија да плате порезе, у држави је настао такав дефицит да је влада могла само да штампа нове немачке марке без покрића. Као резултат тога, дошло је до распада немачке валуте. За време хиперинфлације 1923. године, стопа инфлације је достигла 578,512%, а један долар је вредео 4,2 трилиона немачких марака. Немачки индустријалисти су почели отворено да саботирају све покушаје да се исплати одштета, што је на крају покренуло чувену „Рурску кризу“ – француско-белгијску окупацију рурске области 1923. године.

Управо то су владајуће елите у Великој Британији и Америци чекале. Пошто је Француска увучена у ситуацију из које не може сама да се извуче, Велика Британија и САД су узели ствар у своје руке.

Нови пројекат је развијен у Ј.П. Морган-у на наређење Монтага Нормана, шефа Банке Енглеске. У самом срцу пројекта налазили су се предлози Хјалмара Шахта из Дресднер Банк, који су формулисани у марту 1922. године на захтев Џона Фостера Далса, будућег секретара државе у влади Ајзенхауера и правног саветника председника Вудроа Вилсона на Париској мировној конференцији.

Далс је проследио предлоге главном поверенику Ј.П. Морган-а, који је затим дао препоруке Шахту, Норману и званичницима Вајмара. У децембру 1923. године, Шахт је постао директор Реицхбанк, након чега је одиграо главну улогу у приближавању англоамеричких и немачких финансијских кругова.

На лето 1924. године, пројекат познат као „Досов план“ (по Чарлсу Г. Досу, америчком директору једне од Морганових банака, који је председавао комитетом стручњака за припремање предлога), усвојен је на Конференцији у Лондону. Тај пројекат је преполовио одштету Немачке и дефинисао услове за њену отплату. Међутим, примарни циљ је био да се обезбеде погодни услови за улагања САД, који су могли настати само уз стабилизацију немачке марке.

Тако је Немачка добила 200 милиона долара кредита, од чега пола из Морганових банака, а англоамеричке банке су успоставиле контролу над исплатама Немачке, али и над буџетом, монетарним и кредитним системом. До августа 1924. године, стара немачка марка је обновљена, финансијска ситуација у Немачкој је стабилизована, а Вајмар република је била спремна за највећу економску помоћ у историји.

Последице тога су се убрзо могле приметити.

Прво, пошто су годишње исплате одштете требало да покрију дугове савезника, развијен је такозвани „апсурдни Вајмар циклус“. Злато које је Немачка користила да плати ратне одштете се слало у САД, где је нестајало. Према плану, злато је долазило из САД у Немачку у виду „помоћи“ за исплату Енглеској и Француској, а затим се слало назад у САД како би те две државе отплатиле своје ратне дугове. САД су затим подизале каматну стопу и слале злато назад у Немачку. На крају, Немачка је живела од тог дуга и било је јасно да би се држава потпуно распала уколико би Вол Стрит повукао кредит.

Друго, иако су кредити Немачкој званично давани како би се осигурала исплата одштете, они су заправо били тако осмишљени да ова држава успе поново да поврати свој војно-индустријски потенцијал. Заправо, Немци су отплаћивали кредите деоницама немачких компанија, омогућавајући америчком капиталу да се интегрише у немачку економију.

Укупна количина страних инвестиција у немачкој индустрији од 1924. до 1929. године је износила скоро 63 милијарде марака, док је одштета износила 10 милијарди марака. Амерички банкари, примарно Ј.П. Морган, обезбедили су 70% немачког финансијског прихода. Тако је немачка индустрија већ 1929. године постала друга у свету, иако је већином била у рукама америчких водећих финансијско-индустријалних група.

Тако је И.Г. Фарбен, компанија која је постала кључна компонента немачке ратне машине, била под контролом Рокфелерове компаније Стандард Оил у време када је финансирала 45% Хитлерове кампање 1930. године. Ј.П. Морган је кроз Генерал Електрик контролисао немачки радио и електричну индустрију у виду АЕГ и Сименс-а. Он је кроз телефонску компанију ИТТ контролисао 40% немачке телефонске мреже и 30% компаније за производњу авиона Фоке-Вулф. Опел је преузео Дупонтов Генерал Моторс. Хенри Форд је имао 100% власништва над Волксваген-ом итд.

Америчка сарадња са немачким војно-индустријским комплексом је постала толико јака да је 1933. године амерички капитал достигао кључне секторе немачке индустрије, па чак и веће банке попут Дојч Банк, Дресднер Банк, Донат Банк итд.

Немачка је представљала одличну прилику за улагања. Било је то добро образовано, мотивисано становништво на кључној географској локацији и доступно за мале паре.

Истовремо је створена политичка сила која ће касније играти кључну улогу у англоамеричким плановима – нацистичка партија на челу са Адолфом Хитлером.

Немачки канцелар Брининг је у својим мемоарима написао да је почетком 1923. године Хитлер добио огромну суму новца из иностранства, која је прошла кроз швајцарске и шведске банке. Такође је познато да се Хитлер 1922. године у Минхену срео са америчким војним аташеом, капетаном Труманом Смитом, који је касније извештај о сусрету проследио Вашингтону.

Кроз Смитов круг познаника је Хитлер доспео у контакт са „Пуцијем“ (Ернест Франц Сеџвик Ханфштенгл), дипломцем са Харварда који је обликовао Хитлера у успешног политичара, дајући му финансијску подршку и повезујући га са важним личностима у Великој Британији.

Познато је да је Пуци имао двојно држављанство САД и Немачке и да је познавао Теодора Рузвелта лично. Надимак су му наденули нацисти, а Пуци на немачком значи „детињасто“ или „забавно“.

Сматра се да је књига „Меин Кампф“ у ствари збирка теза овог немачког шпијуна, које је његов „ученик“ Хитлер научио напамет.

Пуци је Немачку напустио у марту 1937. године, пошто се сукобио са неким из Хитлеровог ужег круга и пошто му је живот био угрожен. За време Другог светског рата, радио је као саветник председника Рузвелта.

Хитлер се спремао за својих 5 минута у политици, али док год је у Немачкој владао просперитет, његова партија се налазила на периферији. Ситуација се драматично променила када је започела криза.

Након што су Федералне резерве САД изрежирале пад берзе на јесен 1929. године, почела је трећа фаза англоамеричке стратегије.

Федералне резерве и Ј.П. Морган су престали да позајмљују новац Немачкој, покрећући економску кризу и депресију у централној Европи. У септембру 1931. године, Енглеска је напустила стандард злата, намерно уништавајући међународни платни систем и финансијски уништавајући Вајмарску републику.

Међутим, управо тада се нацистичка партија прославила: она је у септембру 1930. године захваљујући донацијама Тхyсен-а, И.Г. Фарбен-а и Кирдоф-а скупила 6,4 милиона гласова, поставши друга по величини партија у Рајху. Убрзо након тога, стигао је новац из иностранства. Хјалмар Шахт је постао кључна веза између већих немачких индустријалиста и страних финансијера.

На састанку 4. јануара 1932. године, коме су присуствовали Адолф Хитлер, немачки канцелар Франц вон Папен и Монтаг Норман, постигнут је тајни споразум који је осигурао финансије за нацистичку партију. Амерички политичар Далс је такође присуствовао овом састанку, али многи његови биографи то не помињу. Хитлер је 14. јануара 1933. године одржао састанак са Куртом вон Шредером, банкаром који је уједно био симпатизер нацистичке партије, затим вон Папеом и Кеплером, на ком је Хитлеров програм у потпуности одобрен. Ту је постављен камен темељац нацистичког успона, а Хитлер је 30. јануара постао канцелар.

Тада је започео четврти стадијум стратегије.

Однос између нове власти и англоамеричке владајуће класе је постао веома пријатељски. Када је Хитлер одбио да настави са плаћањем одштете, ни Велика Британија ни Француска нису инсистирале на томе да он исплати дуг. Штавише, када је Хјалмар Шахт отпутовао у САД у мају 1933. године да би се састао са председником и банкарима Вол Стрита, Америка је обезбедила Немачкој нове кредите у износу од једне милијарде долара. Затим је у јуну посетио Лондон, где је затражио додатних 2 милијарде долара кредита и смањење или отписивање старих кредита. Тако су нацисти дошли до нечега до чега претходна власт није могла.

На лето 1934. године, Велика Британија је потписала Англоамерички споразум о трансферу, који је постао један од основа британске политике према Трећем Рајху, а до краја тридесетих година, Немачка је постала главни трговински партнер Велике Британије. Шредерова банка је постала главни агент Немачке и Велике Британије, спојивши се 1936. године са браншом у Њујорку и Рокфелером, након чега је постала „Сцхроедер, Роцкфеллер анд Цо.“, нешто што је Њујорк Тајмс описао као „економско-пропагандну осу Берлина и Рима“. Хитлер је на овај страни кредит гледао као на финансијску основу свог четворогодишњег плана, тако да се није много узбуђивао око свега.

У августу 1934. године, амерички нафтни гигант Стандард Оил је купио скоро 3.000 километара квадратних земље у Немачкој и саградио велике нафтне рафинерије које су снабдевале нацисте нафтом. Истовремено, САД су тајно снабдевале Немачку најмодернијом опремом за фабрике авиона, како би Немци ускоро почели да производе авионе.

Немачка је добила бројне патенте од америчких компанија, а бомбардер Јункер-87 је направљен помоћу америчке технологије. До 1941. године, када је Други светски рат већ био у пуном полету, америчка улагања у немачку економију су износила 475 милиона долара, при чему је Стандард Оил уложио 120 милиона долара, Генерал Моторс 35 милиона долара, ИТТ 30 милиона долара, а Форд 17,5 милиона долара.

Финансијски и економски споразуми између англоамеричких и нацистичких предузетника су били оно што је директно довело до Другог светског рата.

Николај Стариков (Оријентал Ривју)

Вебтрибуне.рс

www.vaseljenska.com/svet/amerikanci-su-finansirali-hitlera-naciste-nemacku-ekonomiju-i-drugi-svetski-rat/

Прочитај без интернета:
3 гласa