Ненад Пиваш

Политика Вучића, коју је он кренуо да спроводи у дело након што је 2012. године преузео апсолутну власт у држави (иако је претходно убедљиво поражен на градским изборима?!) свакако није ништа ново. Одржавање курса на коме, за разлику од територијалног интегритета Србије, ЕУ нема алтернативу, а ММФ представља нашег пријатеља који нам дели добронамерне савете са циљем да нам економија буде снажна, свакако представља континуитет са претходним и Вучић ту заиста није измислио топлу воду. Међутим, ако идеологија напредњака (у оној мери у којој се то уопште може назвати идеологијом) није нешто ново, начин њеног спровођења, који између осталог подразумева и уцене, пребијања, па и покушаје изборне крађе, свакако јесте.

Раније смо имали јасну ситуацију где они који су анти-националистички настројени гласају за отворено проевропске и про-НАТО партије, а они који на прво место стављају сувереност за евроскептичне партије. Са Вучићевом влашћу смо добили режим који спроводи политику ових првих ослањајући се великим делом на гласаче који припадају овој другој опцији. Као врло битан чинилац ту се јављају и лажне патриоте и крипто-аналитичари који премијеру, бившем националисти, а садашњем еврофанатику, чувају „патриотски ореол“ у очима грађана Србије. Ту има различитих људи, од главног уредника Информера, који циља пре свега на оне са ниским IQ-ом, па до историчара који желе да оставе утисак „озбиљних“, као што су Бранко Радун и Драгомир Анђелковић. Међутим, посебно место и посебан значај припада Жељку Цвијановићу, главном уреднику Новог Стандарда. Док се Вучићевић обраћа онима који већ верују да Вучић може, попут Исуса, да хода преко воде и да са две рибе нахрани 5 хиљада људи, Цвијановић је суптилнији и циља на оне који, с времена на време и размисле.

„Ипак  је он добар, само читајте између редова, сачекајте још само мало и видећете“. То је отприлике порука коју главни уредник Новог Стандарда шири о Вучићу већ годинама. Сталну су ту неки тренуци „након којих више ништа неће бити исто“. Док је СНС још био у опозицији, а они мало рационалнији су већ почели да их сумњиче да су превара, Цвијановићева порука је била како се они ето претварају зато што морају, јер другачије се, забога, не може доћи на власт, а када дођу видећемо право и патриотско лице. Но након Курте је дошао Мурта а тог патриотског лица нешто није било што је објашњавано тиме, како у држави, иако је СНС дошао на власт, има много злих „жутих“ кадрова због којих не може да се спроведе политика која се жели. Онда се током јесени 2013. кренуло са причом да би права ствар били ванредни избори јер би након њих Вучић изашао ојачан што би му омогућило да пружи већи отпор Западу. Не знам само већим од чега јер, са којим год бројем да помножимо нула, она остаје нула. Но након избора у марту 2014. СНС је освојио ту натполовичну већину и никакве промене није било. Ту је и сам Цвијановић мало остао без материјала тако да био приморан на такву бесмислицу да стравичне поплаве из маја исте године прогласи за свој нови „тренутак након чега више ништа неће бити исто“ (1). После је актуелна била посета Путина Србији која је српску политику изменила таман колико и она 2011. за време Тадића и она из 2001. мање од годину дана након 5. октобра, дакле ништа. Затим је наступила серија текстова где су преломне тачке проналажене у Новој години, сукобу у Сирији, украјинском „Мајдану“… генерално, за разлику од Вучићеве политике, те тачке су се мењале – али не и Цвијановићева поента: „Добар је он, само се прави“.

Од истинског аутошовинизма до лажног патриотизма – Нова Вучићева „елита“

Међутим, насилна смена власти у Украјини дала је Цвијановићу нове идеје за залуђивање јавности. А то је прича о покушају насилне смене власти у Србији који само што није, наводно, Запад хоће да сруши Вучића. И зато све патриоте морају бити за Вучића, или ако не за њега онда макар не против њега. Иначе, испаћемо корисни идиоти Вашингтона у рушењу сопствене земље. А због чега би странци рушили онога који им испуњава све налоге? Зато што (још) није увео санкције Русији иако то од њега (још) није ни захтевано? Ово питање Жељко Цвијановић не поставља, нити на њега даје одговор, „српски мајдан“ је већ постао аксиом који се подразумева о коме се не расправља, бави се једино „јасним сигналима“ који указују да „само што није“. И тако је жута паткица на протестима против рушења Савамале јасан доказ да су Америка и сам Сорош против Вучића. Док то што је Соња Лихт, која је годинама била на челу Сорош фонда у Србији, након покушаја изборне крађе оптужила ДСС и Двери због њиховог протестовања да подижу тензије и стварају политичку климу која не одговара развоју демократије (2) то не значи ништа. Као што ништа не значе ни похвале које Вучићу изричу многи који су испекли занат на антисрпској политици од Мила Ђукановића (3) до Данијела Сервера (4). Не, много је јачи сигнал то што против Вучића говори Весна Пешић. Наравно, када је та иста Весна Пешић 2012. године позвала да се гласа за Николића у другом кругу председничких избора то никако за Цвијановића није био доказ да Американци руше Тадића, тада је то био доказ њеног поштења.

Посебно се острвио на Ђорђа Вукадиновића, кога назива и „једним од пророка револуције“. А зашто? Па зато што Цвијановићу смета сама помисао да би се опозиција, што лева што десна, могла бавити Вучићем а не међусобним препуцавањем, а Ђорђе Вукадиновић управо на то указује. „У окупацији не тражиш демократију, већ слободу“ поручује главни уредник Новог Стандарда. И у праву је, држава заиста претходи демократији, само Вучић ту није део решења већ део проблема. Тачно проблем није настао са њим, али је са њим повећан и он је тај који га тренутно персонификује.

Кроз Цвијановићеве текстове се провлачи нова фраза о Вучићу „као човеку две парадигме“ што би требало да буде одговор на то зашто га воле на Западу. У Србији, наводно, на власти не може бити неко ко није добар и са Русијом и са Америком. И ту такође настаје контрадикторност тврдњи у Цвијановићевим текстовима. Са једне стране премијер мора бити кооперативан јер би иначе сломили и њега и државу, а са друге стране, иако је кооперативан они ипак руше (?!). Ако се о Вучићу може говорити као о „човеку две парадигме“ онда је то првенствено зато што он има и своје атлантисте и своје патриоте. Но то никако не значи да је он нови Свети Сава који мири завађану браћу, нити да је представник златне средине, иако би он волео да га виде тако. Врло је јасно ко је са којим мотивима ту. Атлантисти су око њега јер препознају да је суштински прешао на њихову страну и да спроводи њихову политику, док су патриоте ту због својих личних интереса и да би му чували имиџ.Тако да су Вук Драшковић, Петар Луковић и Зорана Михајловић ту где јесу са поштенијим мотивима од Ненада Поповића,  Мирослава Лазанског и Владимира Ђукановића. Дакле, потпуно супротно тврдњама Жељка Цвијановића, није ни најмање битно колико ће у будућој влади бити „проруских“ а колико „прозападних“ министара јер је јасно да политика Србије није резултате неког исхода њихове борбе већ пре свега воље једног човека. Чак држим да би било боље да првих буде што мање а других што више јер би суштина ствари била огољенија.

Што се пак тиче обојене револуције као Дамокловом мачу који нам наводно виси над главом ту ваља рећи следеће. Заиста, њих свугде где су се дешавале тј. где су изазиване јесте пратио савез либерала и прозападних националиста. И као резултат тога, на улицама, где је других било више него првих, рушени су непослушни режими, а успостављана је власт где је првих било више него других. Тако је било у Србији 2000. где су против Милошевића устали и не само грађанисти већ и многи националисти који су га кривили што нас је „посвађао са традиционалним савезницима из светских ратова“. Тако је било и у Грузији 2003. и у Украјини 2005. и 2014. дакле у две земље где услед русофобије постоји снажно прозападно расположење у значајном делу народа. Са друге стране, ми данас не само што немамо суверенистичке лидере као што су били Милошевић и Јанукович већ, за разлику од 90их, немамо више ни прозападне националисте. Тако да је јасно да „украјинског сценарија“ неће бити у Србији.

Наравно, Цвијановић је у праву када каже да су странци већи проблем од Вучића и да се треба и њима бавити. Међутим, они који тако мисле превиђају једну чињеницу, а то је да странце нити смо бирали нити можемо променити, за разлику од власти у Србији. И друго, да је неискрена и лажна свака критика странаца која се не бори против њиховог експонента у Београду – а данас је то премијер. Самим тим, као саставни део антиглобализма у Србији и као његов лакмус папир стоји и раскринкавање вучићевских лажнопатриота. Да, раскринкавање  је права реч јер то нису просто „корисни идиоти“, како они воле да називају нас, већ људи који често ни сами не верују у оно што пишу и говоре и које ни једна Вучићева издаја не би могла освестити. Све и да се отворено заложи за улазак у НАТО Цвијановић би сматрао да га не смемо рушити јер ето „отпор постоји и у НАТО земљама и како је боље да нас тамо води „човек две парадигме“ него идеолошки атлантисти“. Можда ћемо то од Цвијановића видети и чути много пре него што се надамо.

(1) www.standard.rs/politika/29213-%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D0%B5-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B5,-%

D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%B0.html

(2) www.nspm.rs/hronika/sonja-liht-stranke-na-granici-cenzusa-podigle-tenziju-i-stvorile-politicku-klimu-koja-ne-odgovara-razvoju-demokratije.html

(3) www.nspm.rs/hronika/milo-djukanovic-od-kada-je-vucic-dosao-na-vlast-on-je-hrabro-otvorio-razna-pitanja-od-kosova-do-regionalne-saradnje-i-evrointegracija.html

(4) www.nspm.rs/politicki-zivot/nekome-ko-ide-u-pravom-smeru-poput-vlade-aleksandra-vucica-treba-pomoci-a-ne-otezavati-mu-taj-put.html

www.nspm.rs/politicki-zivot/anatomija-vucicevih-patriotskih-apologeta.html

14 гласa