Живећи између Истока и Запада, Срби често бирали између два зла. Није се на Козари јуришало за марксизам, још мање за титоизам, већ за српску слободу.

ОВЕ године Србија обележава 70 година победе над фашизмом и 70 година од победе комунизма. Хоћемо ли знати да разликујемо ове две победе?

Трипут мери једном сеци, каже народна мудрост. Ми никако да пресечемо, не зато што је тешко измерити, већ зато што смо негде затурили основно мерило: српско становиште. То је разлог што нас комунизам увек изнова збуни и изненади, као снег у децембру, ево већ читав век.

Довољно је да видимо петокраку на руској шапки да опет почнемо да се предомишљамо да ли је комунизам добар или лош. Руска петокрака је ослободила Аушвиц, а наша није ослободила Јасеновац. Руским комунистима главни непријатељ је био немачки нацизам, нашим српска монархија. Зато су у Априлском рату саботирали краљевску војску, зато су стајали по страни док је Дража Михајловић подизао први устанак у окупираној Европи.

Са својим прогонима, логорима, јамама и антисрбизмом, комунизам је нешто најсличније фашизму у чему је српски народ учествовао – додуше не својом одлуком.

Можда су царске традиције Русије и Кине успеле да заврте ову тоталитарну идеологију на своју страну, можда је неким комшијама одлично послужила као пресвлака за нацистичке униформе, али за Србе је комунизам био лош.

Ствари стоје сасвим другачије са годишњицом победе над фашизмом. Срби су највише страдали од фашизма и највише се борили против њега. Нападнути су као Срби и бранили се као Срби, а пушку су прихватили од оног који ју је дао. Није се на Козари јуришало за марксизам, још мање за титоизам, већ за српску слободу.

Нема разлога да будемо збуњени док знамо шта је жито а шта кукољ. Са српског становишта, победа комунизма је српски пораз, а победа над фашизмом је српска победа.

Четврт века од када је комунизам завршио на сметлишту историје крајње је време да будемо начисто: слободу хоћемо, комунизам нећемо.

Стаљин је двадесетих година прошлог века учио Коминтерну да све противнике зове фашистима. Крајње је време да поручимо наследницима комуниста који и данас користе стаљинистичке методе: антифашизам хоћемо, комунизам нећемо.

Наследници комуниста су до те мере задржали ауторитет да Срби и данас радије заузимају њихово становиште него своје. Нарочито су активни у Војводини, за коју тврде да је настала вољом народа 1945. године (тада је ваљда и свет настао), а ми ћутимо да смо је створили век раније. Чак смо почели да избегавамо и саму реч Војводина, препуштајући им своје наслеђе, само зато што га они својатају.

Шта је следеће? Хоћемо ли одбацити гусларске песме као комунистичке, зато што је „Смрт фашизму, слобода народу“ епски десетерац?

Девети мај је српски празник и нема разлога да га препуштамо комунистима. Они нама дугују победу, а ми њима ако смо нешто и дуговали, вишеструко смо исплатили.

Комунизма више нема, а Срби су и даље ту. На нама је да чувамо антифашизам као део слободарских традиција и славимо Дан победе међу осталим победама наших ослободилачких борби.

Живећи између Истока и Запада, Срби су често бивали приморани да бирају између два зла. Зато је владика Николај рекао: „Најгоре је бити између, слава је бити изнад“.

Заиста, има ли горег избора него између две окупације, два тоталитаризма? И има ли веће славе од слободе? Слободе да будеш и антифашиста и антикомуниста, да осудиш оно што је лоше и славиш оно што је добро, ни по бабу ни по стричевима.

Победа над фашизмом је најбоље што нам се тих мучних година догодило. Нека 9. мај буде варница која је одскочила између наковња нацизма и чекића комунизма, нулти дан између одласка једних и доласка других. Дан када ћемо славити све борце за слободу, јер они то заслужују.

Слава им!

Андреј Фајгељ, Културни центар Новог Сада

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:548005-Andrej-Fajgelj-Sloboda-a-ne-komunizam

Прочитај без интернета:
0 гласовa