Милијана Павков

Др Андреј Фајгељ о дневној политици, националном интересу, светској политичкој сцени и идеологији суверенизма.

Једном сте рекли да је јако важно да се одлучи да ли ћемо Србију да разбијамо или да развијамо. Како ја могу могу да развијам своју земљу, а како могу да спречим да је разноразни разбију?

Ми се мало правимо луди. Рецимо људи знају да треба да развијају своју каријеру, знају како треба да развијају своју везу, знају како да развијају своје тело – вежбом, радом, трудом. Али из неког разлога се праве луди и мисле да ће Србија да постоји сама од себе, мимо нас. А неће. Јер Србија смо ми. Значи сви резултати Србије су у ствари наши резултати, Србија нема ништа сама по себи. Она нема руке, нема ноге, она има само наше руке. И Србију треба развијати као што се све друго развија, као што девојке пуштају косу. Значи мораш чувати, неговати, улагати…

Ово питање о спречавању разбијања је теже питање, јер је тачно да многи разбијају Србију у задњих 20 година, кад се гледа како се све наша држава смањивала, и ти процеси нису завршени. Како се од њих бранити? Не знам. Под један, држава своје границе брани војском и мислим да је највећи проблем што је нама одузет прави начин како се то брани, неком врстом окупације и капитулације. А онда кад немамо прави начин, шта да радимо? Мислим и људе који су то уништили – код нас су велеиздајници на власти, као и цела елита. То је као сад ви мени да запушите уста и онда ме питате што не говориш, нама су прави начини за суочавање са тим проблемом одузети и сад морамо – парола снађи се – да смислимо нешто.

Који је Ваш даљи план за борбу? Да ли ћете наставити да се борите или ћете мало да се повучете?

Знате како, знате који ми је план? Остаћу до краја. Борићу се до краја. Немам други план. То је у складу са мојим уверењима и мојим духом. Као Спартанци на Термопилу, ја немам где да се повучем. Где ја да идем? Да идем у туђу земљу? Зашто? Ово је моја земља. Да постајем као моји непријатељи? Да ми они кажу ћути и ја да ћутим? Ја не говорим ништа претерано, ништа што није истина. Видите ову хајку по медијима, никад нико није забележио нешто што ја радим недозвољено. Они чак нападају ствари којима се ја поносим.

Једино ме је одушевило – пар пута у животу сам се ослонио на народ и народ ме је спасао. Верујем у Бога и верујем у народ. Народ је добар.

Рецимо то кад је Трећа Србија била у кризи, па су издали, продали странку Вучићу, мене избацили, фалсификовали саопштења; али кад сам изашао пред председништво, и кад људи гласају, гласају по правди Божијој. Људи ипак имају нешто још увек у себи. Да ли се плаше можда?

Исто и на суђењу. Тужилац је довео своје сведоке који су исто имали облигационе односе са њима. И дођу људи, сведоче, и сведоче по правди. Након таквих тренутака ја летим. То ми враћа веру у све, и у људе и у будућност.

И трећи пут је било кад сам у очају, тражио сам људима да ми помогну, када сам остао без рачунара, без имовине, и мислим да кад се то сведе, добио сам неких 8.000 еура. За тај новац сам најпре купио рачунар, исти какав ми је полиција одузела и тиме се наставио мој активизам. Можда боље да га нисам наставио, немам појма.. То је можда нека шанса – народ. Људи заборављају, мисле да је народ ништа. А није народ ништа. Народ је све.

Што се тиче народа и народне воље, сада настаје јако много нових странака, и ове старе се цепају. Дошли смо до тога да имамо 15-20 десних, националних, можда проруских странака које народ подржава, али да се тако цело њихово бирачко тело цепа. Да ли је могуће да је неко са стране умешан у то?

То је рецепт свих демократија. Начин је да уситниш опозицију тако да не пређе цензус, а тај Донтов изборни систем је суштински неправедан, јер ти гласаш за некога а твој глас оде неком другом. И онда се то злоупотребљава за те у суштини махинације.

Ја сам позивао десницу да се уједини. То тешко иде. Тренутно у Скупштини немамо у суштини ни једну десну странку, немамо ни једну евроскептичну или проруску странку. Већи део грађана није уопште заступљен у Народној скупштини, што је апсурд и потпуни нонсенс у друштву које претендује да буде демократско.

Зашто се десница не уједини? По мени, они су себични. Превише брину о буџетима и фотељама. Ја сад учествујем у томе, то је још један разлог због ког сте ме ухватили разочараног. Они само о томе размишљају, ко ће добити колико места, ко ће бити носилац листе, ко ће добити колико наступа на телевизији, одборничких и директорских места. Ја им кажем, људи моји, делите ништа на 100 ништа. Нећете ући, неће нико гласати за вас. Једини начин да поврате поверење народа је уједињење, тиме ће показати жртву и скромност. Народ не верује странака, а сад се полако буди и жели да верује опет. Али неће га одушевити нико.

Људи су 100 пута разочарани. И раније је било луме на коју су се одушевљавали. Него људи хоће да виде да су нормални. Да и они пролази кроз исте проблеме као народ. Потребно је да људи код политичара виде нормалност, а нормалност је да кажеш ”фотеље и буџети су мање важни, хајде да ми будемо људи”. Ја верујем у Бога и мислим да ће Бог дати власт бољим људима кад будемо бољи људи.

Да ли су ти бољи људи неки нови, или ови стари могу да постану бољи?

Било ко. Ако неко хоће да се покаје, ако је то искрено, зашто му то не омогућити. Промена долази преумљењем. Чак и Путин је био либерал и долази из те либералске екипе, Русија је била пронато док Примаков није направио заокрет изнад Атлантика. Све нас чека заокрет изнад Атлантика, били млади или стари и просто ко год направи тај заокрет треба га подржати.

Рекли сте једном да је прошла власт била као Тито, да су после њих – опет они. Шта мислите о садашњој власти?

Да, после мене – ја. То је привилегија нових тирана, стари апсолутисти су говорили ”после мене – потоп”. Нови апсолутисти говоре ”после мене – ја”. Зато што иза њих почива несмењиви апсолутистички систем, који се зове либерал-прогресивизам.

Ми знамо да ће, ако се не измене правила игре, после Вучића доћи Вучић. Ми имамо непрестан континуитет од 5. октобра, сада помирењем ДС-а, СНС-а и СПС-а ми смо добили једнопартијски систем, нама се вратила 1945. Имамо једноумље либерал-прогресивизма и имамо једнопартијски систем. И ротирајућа врата између ДС-а и СНС-а не можемо избројати. Од кад је Тома дошао на власт рекао је да је Тадићева политика добра само је он није добро спроводио, па до данас, када имамо ДС који обећава да ће Вучићеву политику спороводити боље од Вучића. И сва та даља идеолошка решења, либерализам, Европа нема алтернативу, предавање државног суверенитета, споразуми са НАТО, то је све иста странка. И читав парламент је у ствари једностраначки, с тим што постоје номинално другачија имена, али идеологија, програми и кадровска решења су заједничка.

Који је сад начин да се то мења? Шта ће бити после?

Суверенизмом. После Вучића или долази Вучић или долази суверенизам. Под један, Вучић није Вучић. Он док је био Вучић није био ни занимљив, ни ово што је данас. Вучић је пројекат, Вучић је тренутно идеални представник једне политике пузања. Пре њега је најбољи могући представник био Тадић. Пре њега остали петооктобарци.

После њега могуће је да ће доћи други идеални, можда чак идеалнији представник те политике пузања, мада ја не верујем. Мислим да смо ми дотакли дно, и да у следећих 100-150 година нећемо имати бољег представника политике пузања. Прошли пут су напредњаци у Србији били од 1881-1886. и тадашњи Вучић се звао Чедомиљ Мијатовић. Недавно смо обележавали неку годишицу од дана када је краљ Милан добио краљевство. Он је тад тајно потписао бланко споразум где је Србија мирнодопском капитулацијом предала суверенизам Аустро-Угарској империји. Исто што данашњи напредњаци раде. И све остало је било исто.

Како се изашло из тога? Повратком суверениста. То је уједно био и први период политичког гоњења и политичких избеглиштва. Из земље је бежао Никола Пашић, који је био осуђен на смртну казну. Након напредњака долазе суверенисти, тадашњи радикали и либерали – Јован Ристић и Никола Пашић. И они полако враћају суверенизам, релативизују те споразуме који су представљали капитулацију, да би на крају изнервирана Аустрија била испровоцирана и нама објавила Царински рат. Погледајте историју – опоравак Србије почиње Царинским ратом, јер ми се одвајамо од монопола сарадње са Аустријом, проналазимо партнере широм света и српска привреда доживљава скок. То ће се исто догодити оног момента кад одустанемо од политике пузања и пређемо на суверенизам.

Суверенизам је једини начин, у супротном ћемо имати после њих опет њих, и остаје нам ова радикална једнопартијска левица.

Да ли ми пре те смене, кад и ако буде дошла, можемо да развијамо неки паралелни систем? Спомињали сте да може локални ниво да се побољша независно од државе. Како можемо да радимо на томе?

Паралелни систем јесте једно од решења.
По мени има три главна решења – једно је смена на изборима, што је тешко уз овај медијски мрак и тоталну контролу политичког спектра и система. Друго решење је револуција. Ја то кажем с времена на време па ми кажу да сам радикалан. Ја нисам радикалан, ја сам образован. Свако ко је читао историју зна да када се на путу слободе нађе сила, да пут ка слободи води преко силе. Увек је боло у историји тако. Ти кад не даш одређеним заједницама да остваре своје интересе милом, заједнице их остваре силом. Врло је једноставно. То је друштвена математика. У то не верујем јер нама фали више предуслова за револуцију. Храброст, међународна подршка, демографска пирамида. Револуције спроводе млади, ја већ нисам револуционар јер сам чика од скоро 40 година који има четворо деце, иначе бих ја давно можда био негде другде.

Трећа ствар у коју искрену верујем је грађење паралелног система али ту морамо нешто да научимо, а то је да треба да дамо динар за слободу. Требају нам кампови дечији, као неке комуне, заједнице, независни медији (којих већ има неколико), нешто што ће као печурке ницати, ”као из земље трава” што каже Филип Вишњић. Локалне иницијативне, привредне, да људи купују директно од пољопривредника, а то све има неку народносну компоненту, суверенистичку идеју. Купуј своје, немој хрватског тајкуна Тодорића, него дај нашег домаћег пољопривредника, купуј свињски бут од нашег свињара.

А када би се десила револуција, на који начин мислите да би се развијала?

Не, не видим сада револуцију, то само кажем као једну од три теоретске могућности.

Мени је то питање први поставио тужилац, и ја сам имао лисице на рукама због Фејсбука. Рекао сам му да је ово први тренутак да сумњам да смо и слободни. Ако су нам руке везане, онда револуција, ако нису – брате изађи на изборе, немој ми уништавати државу.

Ако нешто пукне, а једна од важних ствари које бих ја као мислилац и конзервативац рекао је – да долази зима у либералном свету. Ми смо у слободном паду и све је кул. А приземљење? Долази зима. Мигранти. Безбедносне претње. Исламска држава. Финансијска криза.

Нас од пропасти дели дебљина папира, било шта да се догоди са монетарним системом, нас не брани ништа. Читав свет, планету. Како ће се догодити промена? Великом кризом, демографска зима. Први пут од кад знамо, становништво читаве планете се смањује. Једна од директних последица – раскид генерацијске солидарности и прекид исплаћивања пензија, вратиће се убијање стараца. Ти и ја нећемо добијати пензију. Кад је пензиони систем расправљан, било је 7 радника на једног пензиоера. Кад је уведен у СФРЈ било је 3. Сада је рецимо 1 радник на 3 пензионера. Уз фертилитет испод 2 који има читава Европа, ми немамо шанси да одржимо пензиони систем. Људи ће дочекивати старост без заштитне мреже. Било који од тих процеса може да активира сукобе у којима ће неко, нека нова сила, или неко ко је већ ту, постати нешто што је постајао Карађорђе у своје време, или чича Дража, Калабић…

Да ли је могуће да се цео тај либерални Европски систем сруши, и да се свуда смени власт, рецимо да дођу разни десничари?

Суверенисти, не десничари. Суверенисти је права реч, десница је термин рецимо једног дела Европе. Католичка Шпанија кад прави револуцију нагиње улево, католичка Француска нагиње удесно. Не знам како то да објасним, али није суштина деснице и левице. Целу Јужну Америку су ослободили левичари. Причао сам са амбасадорком Венецуеле и она ми каже: ”Ја сам од младости убеђени комуниста”. Ја јој кажем: ”Ја сам од младости убеђени антикомуниста”. Следећа моја реченица је да су ми велики животни узори суверенисти Кастро и Чавез. Ја се дивим тим људима, иако су комуњаре. Кастро, брате мили, камо лепе среће…

Има сцена из оног филма са Шоном Конеријем, Куба се зове, ту он долази да ради за Батисту против Кастра, и они њима силују жене, одсецају уши, ваде очи, и тако, и они долазе на власт. И цела та елита, тај богати издајнички шљам који служи туђину а мучи и убија свој народ, сви се сјате на аеродром и покушавају да беже али нема довољно авиона да их однесе. И долази Кастро у униформи са џиповима, и они сви дрхте, а он дође овако и маше им уз широки осмех и каже ”Гудбај”. Да Бог да да одгледам ту сцену.

Зашто с

Зашто се по Вама у Србији још увек дешавају лоше ствари и лоша власт, и када ће да стане?

Неће да стане. Милошевић кад се видео са Холбруком рекао му је, ево ти папир, напиши ми све што треба да урадимо да нас пустите на миру. А он каже, а не, не функциониште то тако, него ви треба да испуните све у сваком тренутку шта год ми тражимо. Неће стати никада, него је питање када ћемо ми повући црвену линију.

Зашто баш ми и зашто баш нас?

Зато што је наша судбина искључиво у нашим рукама. Како зашто ми? Па ко ће други? То јесте суштина суверенизма, значи шта је наше. То је наша одговорност, наша држава. И зато ја говорим и зато нећу да ћутим. Жена каже – ћути, ти угрожаваш нашу породицу. А ја кажем – чекај, јел ја хоћу себе да убијем или ми они раде о глави? Душмани, неправедни, зли људи. Она каже – да али ти говориш. Па ја говорим, да, имам језик, шта треба, да се штројим? Шта треба да урадим? Нећу, то је нека последња линија одбране. Ја се не гурам, не идем некоме у кућу да говорим, не идем чак ни испред владе да демонстрирам, него говорим у својој соби, на свом Фејсбуку. И због тога ме хапсе, упадају ми у кућу. То је сада питање да ли ми постојимо. Јер ти ако немаш границу свог тела, свог интегритета, ти не постојиш.

Ја лично верујем да је могућа суверенистичка револуција на нивоу света. Револуција под знацима навода, просто да се поништи читав тај систем океанистичке империје коју војно представља НАТО, Европска Унија у смислу наднационалног и над-демократског апарата којем се предаје суверенитет, и онда људи просто кажу довиђења. Сад се слажу сви, слажу се комунисти, фашисти. Замислите кад фашисти и комунисти имају исти став по томе у Европи. Ми немамо у Србији ни једне ни друге, али земље које имају исто мисле по том питању. Елите, стари племићи, крупни привредници – њима је у интересу да извозе у Русију, ови им дођу и кажу – не смеш, и губе људи стотине милиона евра. Народ, сви се слажу око тога, и мислим да је то могућност да се неке крупне ствари прекомбинују. А можда и не.

Ако се слажемо сви, зашто до сад нисмо ништа урадили?

Не знам, можда треба да сазре време. Постоји димензија времена. За неке ствари треба време, друштвени процеси су као воз на композицији, неће одједном ни да крене ни да стане, напротив, јако је тешко покренути и зауставити возну композицију. То један човек не може, може да гура колико хоће, гребаће ногама у земљу, али воз неће одгурати. Него ти треба локомотива и треба време. Ово се све јако убрзано дешава. Шта је 30 година наспрам вечности? Пао је Берлински зод 89., па је Крим био 2014., ко зна шта ће бити 2017. са изборима у Француској, и на референдуму у Енглеској за ЕУ. Свашта ту може да се издешава. Исто један од преломних тренутака је Сирија. Да је неко пре три године рећи да ће Руси бомбардовати америчке савезнике исламске терористе у Сирији, ја бих му рекао да није нормалан и да узме лек.

Да ли је то најава рата?

Не знам, рат је друга ствар. значи једно је прекомбиновање, друго је рат. Ја некако не предосећам светски рат, мислим да је рано. Мислим да светски ратови избијају кад је неком у интересу, и кад сазри време, а мислим да то сад није. Кина се није подигла, Америка пада, али је још увек на врху, њена елита се бори да уопште призна да пада, а други део се труди да достојанствено падне. Није им циљ да разнесу све, да упале читав циљ, бар за сад. Тако да не видим светски рат.

А ислам ће нас убити ***цем, да простите. Они могу да сачекају 30 година и Европа ће бити њихова. Њима рат није у интересу, они могусамо да наставе са садашњим демографским трендом и да изађу на изборе 2040.

Где је сада нама место у свету? Сви видимо како су у претходних 15-20 година гледали на Србе као на злочинце најгоре врсте, писали су разни светски аутори како нас треба сравнити са земљом, и како нисмо људи као сви остали, нисмо способни да се бринемо сами о себи, тако да нас треба ставити под туторство. Да ли се то мењало уопште у последњих 20 година или мислите да нас странци још увек гледају као звери?

Са Србима се догодило оно из Јеванђеља – последњи ће бити први, а први ће бити последњи. Ми смо 90-их били светска жгадија зато што смо се супротставили и исламизму, повампиреном фашизму, борили се за суверенизам против империјалног атлантизма, и тако даље. А сад се испоставило да смо на неки начин били претече за остатак света. Сада проблеме које су Срби имали, имају сви. Сад рецимо отворено француска десница пореди Сен Сан Дени, департман изнад Париза који је колевка Француске јер им се тамо налази Сан Дени где су Француски краљеви храњивани, тамо им је национални стадион на коме сад рецимо кад играју Алжир и Француска пола стадиона звижди Марсељези зато што су све то емигранти са севера Африке. И онда отворено пореде то са Косовом, значи ево, Срби су већ били тамо, мултикултурализам, братство и јединство, људска права, демократија… И шта се догодило? Замена популације. И одузимање колевке нације.

Онда нас пореде са ЕУ, кажу ми смо имали Европску Унију, звала се Југославија и погледајте како је завршила. И онда борба против ислама, све ово што сада ради и Америка и читав свет, ми смо то радили први. Цела та екипа, сви ови који су наводно рушили близнакиње су били у Босни, та босанска веза, Ал Каида, Бин Ладен, одсецали су главе Србима у Босни, играли фудбал са њима и тако даље. Онда такође наш рат 99. са НАТО-ом, то је нешто са чим се сад идентификује цела Европа због овог споразума са Америком.

Простим речима – велике старе европске нације су на поверење, на дођем ти -дођеш ми, свој суверенитет који су стицале хиљаду година дале новотарији која се звала Европска Унија. А ЕУ је онда тај суверенитет узела и фљас – послала преко Атлантика Вашингтону. И то је сад овај нови трговински споразум који у ствари дословно поништава сва демократска правила и ставља читаву Европу под туторство Америке. За све то Срби су лакмус папир, предводник, као увек што смо били.

Као на Косову што смо били 1389., као пре тога. Чим је ислам кренуо да гази, одмах је Византија населила Србе у оном Гордо Севрену у 7-8. веку. Тако да ми играмо своју стару улогу народа који је на бранику европске цивилизације. И само је питање како ћемо ту улогу да искористимо, да ли ћемо да будемо лидери или жртве, народ који ће највише страдати и највише изгубити ни због чега и нико га се неће сећати нити рећи хвала.

Нама треба тотемска животиња вук, неко ко гризе а не неко ко цвили.

Нама требају суверенисти.

 facebookreporter.org/2016/04/04/%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%84%D0%B0%D1%98%D0%B3%D0%B5%D1%99-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%BC/

3 гласa