Андрија Мандић је данас поднио оставку на мјесто посланика у Скупштини, па је згодна прилика да видимо ко је то напустио посланичку клупу у којој је, осим што је зарађивао одличну плату, зарађивао новце и тезгарењем приликом продаје српских националних интереса у Црној Гори. Ово је само један дио његове „личне карте“:

Андрија Мандић, политичко смеће

Ко је у ствари Андрија Мандић, човјек који се упорно представља као „заштитник српских интереса“ у Црној Гори, и какве су биле његове породичне и пословне везе с државним врхом? Како је оснивач „Демократског фронта“ прешао пут од активисте Савеза реформских снага Анте Марковића, преко Ђукановићевог кума и крчмара, до четничког војводе, шверцујући алуминијум и водећи мутни бизнис?

Криминал у овом или оном облику постоји у Црној Гори, ни више ни мање него у цијелом региону, посебно у политици, партијама и полицији. У тим водама се још од 2003. године налази Андрија Мандић, за кога се прије неколико година открило да је био у кумовској вези с предсједником црногорске владе – Милом Ђукановићем!

Породично кумство се дуго прикривало, а политичка и лична биографија Андрије Мандића остаје препуна контрадикторности и прекривена велом тајни.

Андрија Мандић је своју политичку каријеру започео 1990. године као активиста Савеза реформских снага Анте Марковића. С обзиром на то да је пројекат брзо пропао због рата на подручју бивше Југославије, Мандић је за извјесно вријеме престао да се бави политиком и окренуо ситном бизнису потраживши помоћ од свога кума Мила Ђукановића, који је у то вријеме имао значајну функцију у Савезу комуниста Црне Горе.

У периоду од 1990. године бавио се ситним шверцом и разним препродајама, да би, након Ђукановићева избора за премијера Црне Горе, у Подгорици с једним полицајцем отворио ноћни бар „Сцена“.

Комшије и посјетиоци Мандићевог ноћног бара кажу да је у то вријеме стални гост био и Мило Ђукановић. Ђукановић је имао обичај да неколико година, негдје иза поноћи, долази код свога кума у ноћни бар„Сцена“, а са собом би водио пријатеље, тјелохранитеље и возаче.

Ђукановићеви рачуни су пунили кућни буџет породице Мандић. Након више година, ноћни бар „Сцена“ је затворен, а недуго потом је отворена Мандићева приватна ливница алуминијума. Мандићева ливница се налазила на Биочу, на улазу у Подгорицу. Само једна трансакција коју је компанија „Вектра“ у то вријеме уплатила Мандићу износила је око 30.000 марака, о чему се својевремено водила расправа и у црногорској скупштини.

Пошто је након неколико година рада приватне ливнице стечено енормно богатство које је постајало превише упадљиво за Мандићеве комшије, рођаке, пријатеље и братственике, ливница је продата.

Мандић се као политички анонимус у то вријеме учланио у Народну странку. Мандић се у вријеме раскола у Народној странци приклонио Бојовићевоме крилу и годинама био његов послушник. Бојовић је за њега тада, на питање првобораца чланова Народне странке ко је млади вриједни младић, говорио да је „момак који га добро слуша“.

Мандић је био и замјеник савезног министра трговине Милана Бека у Савезној влади Момира Булатовића. У то вријеме је величао Слободана Милошевића, а о трошку грађана Србије је убирао невиђене привилегије по београдским хотелима, ноћним баровима и сплавовима. Новица Станић, потпредседник Српске народне странке, неколицини чланова странке говорио је да је, као освједочени противник Милошевићевог режима, био запањен Мандићевом навијачком изјавом пред септембарске изборе 2000. године да ће „Милошевић Коштуницу прегазити као плитак поток“. Изненађење је било још веће када је сазнао да је Мандић одмах након 5. октобра 2000. отрчао у Коштуничин штаб да му честита побједу над „тиранином“?!

Мандић се, након свргавања Слободана Милошевића и пада владе Мире Марковић и Момира Булатовића, вратио у Црну Гору и на волшебан начин постао предсједник Извршнога одбора Српске народне странке. За непуне три године је, према јавним оптужбама председника те странке проф. др Божидара Бојовића, проневјерио преко 400.000 евра новца који је странка добијала од бројних Срба донатора из земље и дијаспоре, као и од савезне администрације. Мандић никада није тужио Бојовића за клевету и увреду, што само по себи говори да је Бојовић имао доказе и документа за тврдње које јавно више пута изнио на Мандићев рачун.

Временом се Мандићево богатство увећавало. Пошто би вођење приватне фирме од њега лично било јако упадљиво, примијењен је стари мафијашко-тајкунски рецепт. На његову супругу Сању су регистроване фирме од којих је најпознатија „Paneli golda“. Интересантно је да је Мандићева супруга, како се види из централнога регистра Привредног суда у Подгорици, прву фирму регистровала тек 2001. године, тј. послије пада Милошевића и Мандићевога повратка из Београда. Фирма Мандићеве супруге се бави бојама и лаковима, а непотребно је наводити да је од 2000. године главни посао мафијашких кумова и тајкуна грађевинарство.

Године 2007, четрдесет дана послије смрти Мила Ракочевића, последњег војводе равногорскога покрета Драже Михаиловића, проглашено је 15 четничких војвода, по пет из Црне Горе и Србије, према његовој жељи, међу којима је и Андрија Мандић. Он није положио војводску заклетву с осталим постављеним војводама, али је кријући од јавности примио војводску грамату у кући војводе Милана Добрашиновића у Горњем Заостру код Берана.

извор: www.princip.me/retrovizor-andrija-mandic-od-milovog-kuma-preko-svercera-aluminijuma-do-cetnickog-vojvode/01/07/2016/

Прочитај без интернета:
1 глас