Ранко Гојковић

У четвртак 22. октобра 2015. године у хотелу „Президент“ у Москви одржана је Трећа Међународно-практична конференција „Светско искуство у области регулисања међуетничких и међуконфенсоналних односа“.

Организатор конференције била је влада града Москве. На конференцији су учествовали стручњаци за међуетничка и међурелигиозна питања из Русије, САД, Србије, Сирије, Белгије, Француске, Немачке, Финске, Летоније. На пленарном заседању конференције учествовао је и генерал Леонид Ивашов, који је у Србији познат по наређењу за заузимање аеродрома у Приштини од стране руских војника. Наши читаоци имају прилику да се упознају са рефератом јединог учесника из Србије, православног публицисте Ранка Гојковића (узгред, на конференцији је учествовао још један Србин, професор др Божидар Митровић, који живи и ради у Москви).

2---1-otkritie

Почетна, чини ми се кључна теза мог излагања садржана је у наслову реферата. Питање које је данас веома актуелно у Русији – национална разградња у експериментима са политичким нацијама – темељно је разрађивана током читавог ХХ века на разградњи српског националног корпуса на Балкану. Срби имају такво искуство које може и треба да буде истински уџбеник за руске патриотски орјентисане социологе. Покушаћу да у три тачке сажмем срж српског искуства из кога се могу извући изузетно корисни закључци – јер руски и српски народ вековима имају истог непријатеља који матрицу “похода на Русију” по правилу увежбава на Србима.

1.  Романтични панславизам и примарно југословенство, у суштини је радило у корист ширења хрватског културног утицаја међу Словенима, бившим Србима, који су примили римокатолицизам.

2.  Безидејна политика и “партијашење” Београда (говоримо о “југословенском” периоду државности, тако погубном за српски етнос) у Македонији окренуло је македонске Словене од српског пројекта и корена.

3.    Идеја интегралног југословенства према замисли Краља Александра је требала да укине напетости, али је та идеја у суштини само олакшала посао Титу који је започео даље разлагање српског националног корпуса – стварање политичке нације Бошњака и сварање етно-културне базе за формирање антисрпске политичке нације Црногораца.

3---1-Gojkovic-3Из ове три тачке српског искуства по питању решавања националног питања у ХХ веку, није тешко видети аналог са стањем на простору историјске Русије. Зар ситуација на истоку данашње Украјине, некадашње Новорусије, где је рускојезичном становништву наметано позиционирање као Украјинаца, није аналогна са пројектом стварања црногорске нације? Украјинизација руске Новорусије и црногоризација “Српске Спарте” како су некада звали Црну Гору, су два пројекта слична као јаје јајету, где се у окриљу руског и српског националног корпуса деценијама ради на стварању нових политичких нација.

Дакле, Срби и Руси се нису суочили само са тим да њихови геополитички противници теже да истргну из државног тела инородне (са цивилизацијске тачке гледишта) области, него и да раздробе и раслабе некада јединствени национално културни корпус. И ако је савез Срба са Хрватима од старта био осуђен на пропаст, то је одвајање Македоније, доброг дела Босне и Херцеговине и Црне Горе, представљало резултат активности наших непрјатеља. Међутим, њихову активност су пратиле наше грешке. Неопростиве грешке. Реформа српског језика Вука Караџића направила је од српског језика истинског Тројанског коња. Наши непријатељи су уз помоћ недалековидих Срба наметнули Хрватима српски језик и латинску графику уместо њихове аутентичне глагољичке традиције. Тако је срушена језичка баријера, а следећи корак је била акција са паролом “Словен-римокатолик може бити само Хрват!” И Србија није само изгубила пространи регион између Саве и Дунава, него је добила и жестоке србофобе, јер најжешће усташе клеронацисти у НДХ нису били природни Хрвати него управо потомци “бивших Срба”…У југословенској држави се национално питање третирало као неки досадни остатак из епохе Средњег века, па је зарад избегавања проблема са Хрватима југословенска држава форсирала такозвано “интегрално југословенство”, што значи да се становништво није требало осећати Србима или Хрватима него некаквим “Југословенима”. Ни Хрвати ни Македонци нису желели да буду “Југословени” – Хрвати због формираног римокатоличког религиозно-културног типа, а Македонци из разлога што је нерелигиозно-културни тип “Југословен” био за њих неприхватљив.

И Македонци су се нашли пред проблемом избора идентитета. Не између општесрпског и регоналног македонског, него између регионалног македонског и… западно-бугарског. На крају читавог процеса православно становништво словенског дела Македоније (у великој већини српског корена, у мањој мери бугарског) је себе почело звати Македонцима што је изазвало гњев Грка-Македонаца.

Незадовољство “југословенским пројектом” је одбацило и босанске муслимане српског порекла од Србије. За време Другог светског рата у клерикално-нацистичкој НДХ они су се кратко идентификовали као “Хрвати-муслимани”, да би данас постали “бошњаци”.

Дакле, одсуство привлачног цивилизацијског пројекта чинило је српске регионе на Балкану који су стекли одређене етно-културне особености, потенцијално изгубљеним за матицу. И то се догодило како залагањем наших непријатеља, тако и нашим грешкама.

Руско-језичка источна Украјина је можда изабрала Мајдан уместо општеруског јединства такође из одсуства привлачног цивилизацијског пројекта матице практично у читавом периоду ХХ века после Октобарске револуције.

Догађаји у Украјини су делимично успорили преоцесе изградње антируског идентитета Белоруса, али ти процеси нису потпуно заустављени. Ако су се пре десет година Белоруси идентификовали као “Руси са знаком квалитета”, сада се многи Белоруси идентификују као “Литвини” – наследници Западноруско-Литовског кнежевства које је касније ушло у састав Речи Посполите – Пољске.

Верујем да се не треба лакомислено односити према том питању. Још сасвим недавно, ми Срби не би могли поверовати да ће се “Српска Спарта” – Црна Гора – претворити у још један антисрпски регион. Али то се десило. И То је још једна поука из српског искуства, за руске патриотске социологе.

*           *           *

Истинско схватање као и озбиљно и дугорочно решавање међуетничких и међуконфенсионалних сукоба у данашњем свету препуном противуречности, није могуће без темељног проучавања историје одређеног региона са једне стране и без узимања у обзир геополитичких интереса политичких и религиозних центара моћи. У овом реферату ћемо се у најкраћим цртама дотаћи историјског контекста, туђих интереса и паралела које су до фрапантности сличне када је у питању рад на комадању српског и руског националног корпуса и покушај промене њиховог идентитета.

Треба рећи да све до друге трећине ХVIII века регион Балкана није имао посебно јак геополитички значај. Међутим, са појавом Источног питања, Балкан улази у сам епицентар геополитичких трвења великих сила. Почетком века уследио је распад вишенационалних империја, а крајем века распад вишенационалних држава. Етничке промене на Балкану током читавог ХХ века носиле су посебан карактер. Пре свега треба истаћи да западни појам грађанске нације који је тесно везан са државом није заживео на Балкану где преовлађује појам етничке нације у коме је најважнији елемент етно-културолошка блискост. Због тога је и тенденција моноетничности на Балкану била много јача него на Западу. Међутим, иако процес националног разграничења на Балкану прилично дуго траје, он, упркос силним етничким ратовима, ни данас није довршен. Али оно што је важно истаћи и истицати, јесте следећа чињеница – непрекидно мешање великих држава имало је кључну улогу у стварању међуетничких напрегнутости на Балкану. О мирном суживоту Срба са римокатоличким мађарским етносом постоје вековна сведочанства. Вековни суживот са муслиманским фактором на просторима Босне и Херцеговине, рашке области и Косова и Метохије сведочи да је на Балкану могућ миран суживот хришћанске православне и исламске конфесије. Чак и у ратним временима, српска историја познаје величанствене примере разумевања исламских правака за српска страдања. Овде наводимо пример албанског правака Есад Паше који се витешки понео према армији малене Србије која се у зиму 1915/1916 преко Албаније повлачила пред здруженим армијама две Царевине (Аустро-Угарске и Немачке) и Краљевине Бугарске. Националистичке реакције јачале су како у време и после Наполеонових ратова, тако и након анексије Аустро-Угарске, Првог и Друго светског рата… Данашња ситуација са таласом миграната показује изеутну трпељивост српског народа и нема земље у Европи која је показала такву дозу самилости према мигрантима као што је Србија. То још једном разобличава западну антисрпску пропаганду и показује право лице лицемерне политике “западног фактора”. То још једном показује да су сви етноконфенсионални сукоби на Балкану пре свега плод прљавог специјалног рата геополитичких и религиозних центара моћи са Запада.

Када се пише о етноконфенсионалним односима на Балкану, не може се не истаћи чињеница да у последњих двадесетак година у Европи долази до ревизије резултата Другог светског рата. Пре свега се ради о националистичким снагама “младих демократија” на Балкану и Источној Европи. Геополитичке контуре које се оцртавају под патронатом САД подсећају на својеврстан неонацистички пројект, јер се отворено протежирају све снаге које су предано служиле нацистима у Другом светском рату. Римокатолички елемент у Хрватској, Пољској, Украјини и прибалтичким државама отворено се користи против српског и руског православног етноса. Под патронатом САД ствара се својеврсна нова русофобна “Реч Посполита”. О томе је отворено говорио и Збигњев Бжежински:“Русија је наш главни непријатељ, па треба учинити тако да она никада не омета САД да контролишу цео свет”. Ми смо сломили Југославију. Сада је на реду Русија.” [1]

На Балкану, као и у целој Источној Европи, нису заживели ни такозвани “сложени етноси” (Југословени, Чехословаци, Совјети). Балкан је подвргаван фашизацији, потом совјетизацији и на крају натоизацији. Карактеристично је да је отпор српског етноса спровођењу сваког од тих процеса био неупоредиво јачи него отпор било ког другог етноса на Балкану. То што су били тврд орах за све небалканске силе, Срби су платили милионским жртвама у србоцидном ХХ веку. Током читавог ХХ века “западни фактор” је радио на сламању српског народа као главног “реметилачког фактора” који је стајао на путу потпуне домианције Балканом од стране политичких и религиозних центара моћи. У том деценијском процесу на удару врло софистицарних манипулативних технологија нашла се пре свега национална самобитност, национални и верски идентитет. (О матрици и методама примене најразличитијих облика ове врсте “специјалног рата” против српског етноса могао би се написати читав научни рад и многа искуства у том специјалном рату која су коришћена против Срба, данас се понављају у “специјалном рату” против руског етноса. О томе ћемо укратко навести најкарактеристичније примере у додатку на крају реферата). Тако су на просторима бивше Југославије створена три вештачка етноса, три политичке нације настале дробљењем српског националног корпуса – македонска, босанска и црногорска. Методе “специјалног рата” су временом усавршаване, али је матрица лежала у индоктринацији религиозних екстремиста од стране политичких и религиозних центара моћи. Оно што је карактеристично, јесте чињеница да се ту радило у ствари о рушењу традиционалних религија, а да је у резултату долазило не до јачања одређеног етнорелигиозног субјекта, него до потпуне предаје суверенитета иностраном фактору. Принцип “глобализација кроз регионализацију” је показао велику ефикасност јер се рушењем традиционалне религије као темеља те цивилизације, врло брзо предаје и суверенитет у руке глобалиста.

Тај процес рушења традиционалне државности имао је два основна усмерења. Прво усмерење је било сепаратистичко, које је сужавало многонационални државни идентитет на ниво етничког идентитета. Те ноформиране националне државе у стварности су постале квазидржаве под потпуном контролом глобалних глобалистичких снага са Запада. Ма колико то парадоксално изгледало, други правац је ишао у потпуно супротном смеру – претварању државничког идентитета у транснационални. У том процесу су дакле националне државе које су се до изнемоглости бориле за излазак из многоционалног државног оквира, свој државни суверенитет предавале у руке глобалиста уласком у регионалну квази државност (ЕУ). Дакле, путем дезинтеграције у име “националне и верске самосталности” долази се до нове интеграције у којој се губи свака самосталност, јер су регионалне квази државе под потпуном контролом глобалистичких снага. Описана стратегија рушења традиционалне државности пресликана је и у сфери рушења традиционалне религиозности. Матрица је иста. Путем цепања, одвајања, раскола, долази се до сужавања традиционалног религиозног идентитета (често на смену традиционалне религиозности долази и паганизам па чак и отворени сатанизам). Основни циљ тако трансформисане традиционалне религиозности јесте у суштини подривање темељних начела која су формирала једну националну заједницу, подривање начела на којима почива морал, култура, историја, патриотизам и све друге битне одлике једног народа. Овде није сувишно цитираати Френсиса Фукујаму: “Нажалост, базни конфликт пред којим ми стојимо је много шири и дотиче не само мање терористичке групе, него и свеукупност радикалних исламиста и муслимана за које је религиозни идентитет важнији од свих других политичких вредности”.  [2] Није тешко извући закључак из ових процеса – народ који изгуби идентитет, народ који нема осмишљену прошлост, народ кога је захватила историјска анамнеза, нема ни будућности.

Када је западна “етика безусловног оптуживања Србије за све” кулминирала злочиначким бомбардовањем Србије од стране НАТО пакта 1999. године и када је на крилима НАТО бомбардера после тога изведена прва “обојена револуција” и у Србији на власт доведени западни послушници, Балкански регион је завршно постао објект, а не субјект међународних односа. (Последњих година свакако радује покушај повратка традиционалној државности наших комшија Мађара, који показују знаке противљења свевлашћу глобалистичких центара моћи, које су током ХХ века озбиљно показивали само Срби). Међутим, рушење “Милошевићевог режима” није било довољно Западу, који због противљења планетарном злу (а добрим делом и због “вечног савезништва” са Русима, јер Запад Србе доживљава као “мале Русе на Балкану”), кажњава читав српски народ одузимањем његове духовне и националне колевке – Косова и Метохије и чини све како би дезинтегрисао Републику Српску.

Дакле, та “глобалистичка секта” на чијем челу данас стоје таква удружења попут Трилатерале, Биледрберг групе или Савета за националну безбедност, води рат како против традиционалне државности, тако и против традиционалног хришћанства и традиционалног ислама. Пошто су те глобалистичке силе преузеле контролу над владама тих прво дезинтегрисаних па онда интегрисаних некада традиционалних држава, оне су у тим државама успоставиле неколико центара управљања. Ти центри моћи су као први задатак добили да избаце државу из привреде. Дезинтегрисане па потом интегрисане државе су толико ослабиле своју армију да су практично лишене могућности заштите државе. Из тих центара креће даље уништавање традиционалне, како хришћанске тако и исламске, породице и морала.

Но, “човек снује Господ пресуђује”. Као да је бомбардовање Србије у Русији изазвало паљење “црвених лампица” и полагано али сигурно, престаје снисходљива удворничка политика према Западу. Безобразност и агресивност Запада се једноставно морала пресећи, јер је имала тенденције непрекидног раста.

*           *           *

Наравно да се у свим периодима како наше, српске и руске историје, тако и светске уопште, могу пронаћи и тамне стране, али хиљадугодишња историја Руса и Срба као хришћанских народа обележена је високом просвећеношћу духа, па тако и на плану етноконфенсионалних односа. Када говоримо о Русији, у њеној државотворној историји није било никаквих “резервата за индијанце”, него су стотине народа сачувале свој језик, свој религиозни и културни идентитет. Од југа ка северу, и од истока ка западу огромне Руске империје, руски сељаци и козаци градили су пријатељске узајамне односе засноване на поверењу са Киргизима, Калмицима, Бурјатима, Монголима,… и многим другим народима. Сви ти народи са руским народом као носиоцем државотворности, градили су породицу звану Руска империја. У време Татара у Русији је очувано православље, у време православне државности у Русији је очуван ислам. Две религије вековима су егзистирале једна поред друге и представљале су главне чиниоце изградње историјске руске империјске државности. Руска царска државност није знала за националну или верску мржњу, у Руској Империји није било етничких ратова. Данашњи пример Крима и Кавказа показују да и савремена Русија има и вољу и могућност да очува традиционално добре етноконфенсионалне односе са исламским народима. Зашто не рећи, Руси и Срби заиста као народ имају империјски, а не империјалистички,тлачитељскименталитет, тако карактеристичан за западне народе и државе. Ратови су Русима и Србима наметани, али оно што је битно истаћи, то су били ратови у којима су се наши народи противили злу.

Уз непрекидни “врући или хладни” рат против Православља, оличен пре свега у рату против српске и руске државности, глобалистима традиционални ислам представља посебно важну препреку у пројекту захватања глобалне светске власти. Уочи напада на Ирак, један од мондијалистичких гуруа Пол Вулфовиц (који је у том тренутку био заменик министра одбране САД), изјавио је: “Ми морамо реформисати ислам!” И број нових “вероучитеља ислама” (читај – модернизованог ислама по вољи геополитичких интереса глобалиста) почео је да ниче као печурке после кише. Да цитирамо једног од њих, Јусуфа Естеса: “Толерантност је део ислама, ислам је део света, а свет не може бити потпун ако се муслимани не буду потчињавали, покоравали и повиновали”.Објашњење није потребно – речи потчињавање, покоравање и повиновање говоре саме за себе.

Управо ових дана, непосредно уочи ове конференције, регион Балкана посетио је један истински представних и врхунски зналац традиционалног ислама, познати исламски филозоф и теолог шејх Имран Назар Хосеин. То је веома значајна радна посета овог познатог исламског теолога, која можда означава нови почетак квалитетнијег односа и дијалога православних и муслимана на брдовитом Балкану, али без “демократских” зачина из НАТО кухиње глобалистичких кувара! Цитирамо Имран Назара Хосеина, из интервјуа датог порталу “Фонд Стратешке Културе” [3] : “…Не знам зашто је Русија овако поступила. Али Либије више нема. Да је Русија уложила вето на резолуцију, либијске оружане снаге би данас и даље постојале, и бориле би се против овог лажног џихада. Тек када је НАТО био у могућности да до бесвести избомбардује Либију, као што су раније до бесвести избомбардовали Београд – а надам се да српски народ то никад неће заборавити – тада су могли да узму Либију. Али је велика награда Сирија. И са Сиријом су радили исто што и са Либијом. Оружана побуна – а не спонтани устанак, не. То је била планирана оружана побуна, коју су они наоружали и финансирали, ради заузимања земље. Они то називају „обојеним револуцијама“. Ви, дакле, преузимате једну земљу, на начин који је недостојан људи који себе зову хришћанима. Да, они кажу да су хришћани. Ја кажем да они нису хришћани, они су варвари. Када желим да нађем хришћанина, ја се окренем православном хришћанству. Ви сте варвари, зар не, кад тако преузимате једну земљу, плаћањем људи и плаћеника да дођу и боре се, снабдевајући их оружјем док демантујете да у томе учествујете.” Овако говоре представници традиционалног ислама, овако размишља сваки трезвени муслиман.

Дакле, свиђало се то некоме или не, али ствари треба називати својим именом – савремени процеси који се одигравају пред нашим очима последњих година представљају ескалацију глобалистичког фашизма. Можда се још пре само двадесетак година када је српски народ черечен и бесправно бомбардован од стране савремених НАТО нацифашиста, оваква прича могла сврстати у ред “теорија завере”, али низ који је потом настављен, од Ирака, Авганистана, Либије, Украјине и Сирије – несумњиво потврђује реално постоајње глобалног фашизма. Главне одлике тог глобалистичког фашизма су пре свега бескурпулозна и крволочна борба против идентитета као стожера сваког народа и сваке цивлизације. И та крволочност се није зауставила на борби против верског, језичког, културног и друштвеног живота народа, него се води беспоштедан рат против породичног и полног идентитета, једном речју, води се рат против човека као таквог и за његово претварање у звер. Овде се може приметити да је еволуционизам-дарвинизам подигнут на ниво необориве догме, суштински изнедрио појаву нацизма, па је данашње стање у коме се преосмишљава улога и значај породице и пола – само логичан завршетак једног безумног устанка против саме природе, устанка против Бога. А из антропологије знамо да без породице и родбинских односа нема ни човека! Дакле, савремени „глобалистички фашизам“ је само ново оружје западног империјализма као што је то био нацифашизам за време Другог светског рата (у Независној Држави Хрватској је на простору Балкана постојао посебан облик нацифашизма – клерофашизам). Приликом растурања бивше Југославије (у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији) глобалисти су у борби против српског националног корпуса користили и источњачки исламофашизам.

Антирусизам мени није непозната тема, али је то појам свакако ближи нашој руској браћи, па о антирусизму овде нећу пуно писати, али ћу рећи још неколико речи о антисрбизму. О томе су писали многи уважени српски историчари, да поменемо недавно преминулог српског академика Милорада Екмечића, затим историчара Јеремију Митровића и многе друге. Познати српски етнолог Ивица Тодорић недавно је у интервјуу часопису “Геополитика” веома надахнуто говорио о антисрбизму, па бих га укратко цитирао. “Са становишта проучавања српског етничког контекста, али и за српску јавност, од посебне важности је пре свега чињеница да је антисрбизам саставни, врло важан аспект овако схваћеног „модијалистичког фашизма“. Међутим, процес ширења антисрбизма и србофобије се и даље наставља, не постоје чак ни назнаке да ће деца ускоро у школама у западним или исламским земљама моћи да уче о антисрбизму као великом светском проблему, нити да се бар обавесте какво је зло представљао и још увек представља. Не постоје ни наговештаји да ће људи у земљама погођеним антисрбизмом моћи да сазнају све о Јасеновцу и другим логорима у којима су убијани Срби, милиони невиних Срба, или о петовековном ропству под Турцима, из чега би произилазио закључак да се данас Срби не смеју убијати, нити на било који начин уништавати српске земље и српска цивилизација, јер и они имају право да живе и да се развијају као и други људи, народи и земље. Академик Предраг Пипер констатује да је феномен антисрбизма данас „сасвим очигледна чињеница, тј. таква коју не треба доказивати неком логичком аргументацијом, довољно је отворити новине или укључити радио“, а „експлицитно именовање те чињенице избегава се да би она била што касније идентификована, односно да би могла што дуже да несметано делује у разноврсности својих појавних облика.“

Одговор на питање зашто је антирусизам и антисрбизам Запада тако јако изражен већ вековима, није нимало једноставан и у оквиру оваквог реферата не може се ни представити. Велики руски мислилац ХХ века Иван Иљин генијално је знао да сумира историјско искуство руског народа: «Патриотизм можно пробудить и расшевелить в людях,… но навязать его невозможно» (Ильин И.А. Наши задачи). Поэтому истинный патриот отвергает зиждимый на политической основе «казённый патриотизм», который есть «притворство и обман»: Действительно, «нельзя любить Бога, родину и людей по приказу…Любовь не загорается по повелению и не угасает по предписанию» (Ильин И.А. Путь духовного обновления). Надам се да је делимичан одговор на питање због чега управо Руси и Срби сметају свима који теже светској доминацији, бар делимично садржан и у овом реферату. Потпун одговор на то питање можда се може наћи у озбиљном проучавању историје ових народа. Наравно, историја ова два народа се не може тумачити ван контекста Православља које је последњих хиљаду година њихове историје представљало кључну одредницу њиховог националног идентитета.

*           *           *

Додатак: Паралеле ситуације на просторима бивше Југославије са ситуацијом у Украјини.

О тим паралелама прекрасно је писао мр Николај Малишевски (Белорусија), у свом реферату који је изложио на конференцији одржаној у Београду у мају 2015. године. Цитирам пар реченица из реферата Николаја Малишевског: “Немачки аналитичари истакли су чињеницу подршке Немачке “украјинским протестним демонстрацијама чак и у тренуцима када су противници власти склони насиљу нападали на владине снаге реда”. Као пример се истицало како је “сличну стратегију ескалације сукоба искористила немачка обавештајна служба БНД деведесетих година за наоружавање банди косовских Албанаца, после чега је по злу позната ОВК наоружана тим оружјем нападала на југословенске снаге реда, што је резултирало њиховим окретањем против Немачке и НАТО пакта”. [4]

Делимично се ослањајући на сјајну анализу Николаја Малишевског, навешћемо у најкраћим цртама најважније моменте који показују истоветност те антисрпско-антируске матрице Запада у коришћењу етноконфенсионалних противуречности на Балкану и у Украјини.

Главни акценат Запада при прављењу смутње стављен је управо на етничке и конфенсионалне противуречности.

Економска блокада српског и руског етноса практично од самог настанка сукоба…

Римокатолици Хрвати на простору бивше Југославије и унијати са запада Украјине послужили су као фитиљ за распламсавање сукоба.

Становништво Босне и Херцеговине (Срби, Хрвати, Муслимани) као и становништво Украјине (православни и унијати) не позиционира се као јединствен народ.

Ни Срби у Републици Српској Крајини, ни Руси на Донбасу, нису желели никакав сепаратизам, већ само очување културне аутономије.

За Украјину је припремљен сценарио одвајања Кијева као “мајке руских градова” од руске цивилизације, као што се Косово и Метохија као “колевка српска” одваја од Србије.

За Новорусију је предвиђен сценарио идентичан оном када је уништена “Република Српска Крајина”. Интересантно је подсетити да је настанак и РСК и Новорусије уследио као реакција на деловање хрватских и украјинских неофашиста.

Виталне интересе православног становништва, западни фактор како на простору бивше Југославије тако и на простору данашње Украјине, уопште не узима у обзир.

Подршку хрватском и бошњачком сепаратизму усмереном против српског етноса као и данашња подршка украјинском сепаратизму усмереном против руског етноса пружили су први Немачка (као олицетворење ЕУ) и Ватикан.

Уз подршку Запада у Хрватској на власт долази Фрањо Туђман, отворени заговорник рехабилитације клеронацистичке НДХ, а у Босни и Херцеговини Алија Изетбеговић, бивши есесовац и сарадник Абвера и оснивач босанског Хитлерјугенда, учесник масовних погубљења (смртна казна међународног савезничког трибунала замењена је затворском казном само због младости). Рат против рускојезичког становништва у Украјини започео је Турчинов, син војног службеника батаљона Вермахта, а многи данашњи украјински прваци отворено баштине наслеђе нацифашиста из Другог светског рата.

Наоружавање неоациста како на простору бивше Југославије, тако и данас у Украјини, стизало је по истој матрици.

Пропагандни рат је умногоме “прекопиран” – једнострани приступ медија против српског, то јест руског етноса (рат се у очима светске јавноси представља у класичном холивудском маниру дебилске представе о сукобу добра и зла, просвећености и дивљаштва, где су, наравно, Срби и Руси увек они зли и дивљи).

У сукобу на просторима бивше Југославије се само Срби позиционирају као ратни злочинци, на простору Украјине само проруски елемент се оптужује за ратне злочине.

Сличност метода етничког чишћења (преко 400 хиљада Срба је било принуђено да напусти своје домове услед етничког чишћења, број избеглих са Донбаса креће се око цифре од 2 милиона…

Како на Балкану, тако и у Украјини, западним штићеницима дозвољено је све, чак и трговина људским органима.

Исецнирани инциденти како би се оптужила српска то јест проруска страна. Тако је као изговор за оптужбе и касније бомбардовање Срба уследио масакр на пијаци Маракале у Сарајеву и исценирни инцидент у Рачку на Косову и Метохији. Пандан таквом исценираном инциденту ради оптужбе проруса било је рушење малезијског Боинга.

Како на Балкану, тако и у Украјини, за најпрљавије послове се ангажују “пси рата” како би се западни штићеници ослободили одговорности за покоље и почињени геноцид…

Уочи војног пораза како хрватске, тако и украјинске војске, у помоћ је стизала “међународна заједница” са предлогом “мировног споразума” док се хрватска-украјинска војска не ојачају.

Из свега овога закључак се намеће сам по себи. Запад је извршио агресију на српску државност и зарад сламања српског отпора планетарном злу Запад је подржавао отворене неонацисте и терористе на Балкану. Српски народ на просторима бивше Југославије није ратовао само против хрватских неонациста или муслимаских џихадиста у БиХ или терориста из ОВК на Косову и Метохији, него је истовремено ратовао и са НАТО пактом и западним фактором који је у потпуности стајао иза ових екстремиста. Запад је уз помоћ украјинских неонациста извршио агресију на руско становништво Донбаса и постоје само два начина да се тај сукоб оконча – или ће уз помоћ НАТО пакта руско становништво Донбаса бити поражено као у Републици Српској Крајини и онда ће се жртва убеђивати да је кривац, или ће агресор бити поражен. За ову другу варијанту, поред самог војног пораза Русија мора окончати процес који је започела, процес повратка својој државној идеологији каква приличи огромној земљи каква је Русија, мора изградити истински цивилизацијски пројекат који је прихватљив за све народе, конфесије и слојеве становништва (свакако да вриштеће богатство многих олигарха боде очи простом народу) који у њој живе, који је од Русије и направио највећу Империју на свету, који је од Русије створио Трећи Рим. Тај патриотизам је био далеко како од политичког патриотизма Хитлеровог режима који претерано уздиже своју нацију, тако и од совјетског модела патриотизма који одбацује национални живот. Тај патриотизам ставља стваралачки потенцијал нације у центар сазнања. Велики руски мислилац ХХ века Иван Иљин генијално је знао да сумира историјско искуство руског народа: «Патриотизам је могуће пробудити и разгорети у људима,… но наметнути га није могуће» (Иљин И.А. Наши задаци). Због тога истинске патриоте одбацују распаљен на политичкој основи “сефовски патриотизам” који је «притворство и обмана»: Стварно, «не може се волети Бог, отаџбина и људи по наређењу…Љубав се не разгорева по наређењу и не гаси се по рецепту» (Иљин И.А. Пут духовне обнове). Такав патротизам, такав “повратак Русије себи”, на најбољи могући начин сам по себи ће решити и многе етноконфенсионалне проблеме. И да поновимо речи са почетка реферата – по питању „специјалног рата“ и манипулација са етноконфенсионалним питањем на Балкану – из српског искуства руски етнос може извући многе поуке.



[1] САД су нападом на Србију почеле рат против Русије // regnum.ru/news/polit/1912873.html

[2] Ф. Фукујама – Почиње ли опет историја? Агањок 2002, 2. децембар.

10 гласовa