ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ

Евентуална продаја Телекома биће значајан потез који ће „појести“ нашу и озбиљно угрозити будућност наредних генерација

„Лако је делати, тешко је разумети.“
Сун Јат Сен (1866-1925),
први председник Републике Кине

Тема ове трибине, коју су организовали синдикати Телекома, је: Зашто треба спречити продају Телекома Србије. Одговарајући на ово питање, покушаћу да објасним шири контекст како би разумели због чега се све ово догађа и чему све то води.

У складу са изреком: када уђете у погрешан воз, онда су вам све станице погрешне – продаја Телекома је један у низу лоших потеза економске политике које српске власти вуку од октобарског преврата 2000. године.

Србија се (после 2000. године) у вођењу економске политике определила за један универзалан неолиберални програм економских реформи – базиран на тзв. Вашингтонском договору који је разрађен од стране ММФ, Светске банке и администрације САД (Министарства финансија и USAID). Оваква политика се у последњој деценији ХХ века показала изузетно неуспешном у свим државама где је примењивана (европске постсоцијалистичке земље и земље Латинске Америке).

Почетком 2000-тих година написао сам да се нова власт понаша као сеоски бећар – (рас)продаје очевину (приватизација), задужује се код комшија (инокредити) и све то троши на лумперај у кафани (буџетска потрошња). Назвао сам то бећарском економијом – којом се стварао привид обећаваног бољег живота.

Вашингтонски договор у својој суштини јесте један лепо упакован кодификовани програм економског неоколонијализма, који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала те уског компрадорског слоја који се формира у земљи. Основни елементи на којима се темељи Вашингтонски договор су: приватизација, либерализација и стабилизација.

ШТА ХОЋЕ ММФ?
Овим програмом Србију (али и друге постсоцијалистичке земље) требало је лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран пре свега као извор јефтине и обесправљене радне снаге те као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

За разлику од класичног колонијализма, који је насилно наметан уз отпор становништва и локалних елита, на нови колонијализам грађани мирно пристају, политичке елите га призивају, а академски и медијски делатници подржавају. Штавише, власти у слабим државама моле да буду економски потчињене, чак за то и плаћају. Раније су колонизатори о свом трошку градили инфраструктуру, фабрике и градове, и иза себе (када су отерани) нешто остављали, а сада нови колонизатори углавном само узимају и иза себе (када одлазе у уноснија подручја) остављају пустош.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије развоја, која би била научно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској и фискалној политици који се пишу у сарадњи – тачније по диктату – ММФ. Усвајање меморандума и остваривање њихових циљева ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и за њен приступ међународном тржишту капитала.

Због континуитета погрешне економске политике стање у Србији је све теже (и перспективе још мрачније), а једну кооперативну (према моћним и богатим) и неуспешну владу смењује следећа још кооперативнија и неуспешнија. Недавно премијер изјављује „да ће Србија урадити све што тражи ММФ, јер је то добро за земљу“, а привреда нам се налази у оваквом стању, пре свега због тога што нам је (под утицајем светске олигархије и крупног капитала – чији је главни експонент ММФ) наметнут погрешан неолиберални програм економских промена.

diegorivera01Тешко да Србија може очекивати неко добро од ММФ, јер до сада није донео никакво добро ни једној држави којој је „помагао“. За ММФ је колега Небојша Катић лепо написао да је он дискретни и цивилизовани утеривач дугова чији је превасходни задатак да од држава које су под његовим старатељством обезбеди враћање иностраних дугова. То се лакше постиже уколико се наметне неолиберална економска политика, где је распродаје државне имовине важна мера. ММФ не интересује на коме нивоу плата или пензија, односно на коме нивоу беде, ће Србија дугове враћати. Пошто је то лакше учинити на ниском нивоу плата и пензија, логично је да ММФ инсистира на њиховом смањењу.

АРГУМЕНТИ ЗА ПРОДАЈУ ИСТИ КАО 2010.
Проблем, ипак, није у ММФ јер се он одлично стара о интересима оних које заступа (светска олигархија и крупни капитал), него у некомпетентности и сервилности српске владајуће номенклатуре и поданичком дискурсу, који доминира на домаћој академској и медијској јавној сцени.

Влада се најновијим аранжманом са ММФ (потписаним Меморандумом) обавезала да иде на продају Телекома – природног националног ресурса који обезбеђује високе приходе и значајан профит. Телеком је једно од највећих и најпрофитабилнијих српских предузећа, које је и у јавности синоним за успешно пословање, солидну бригу о запосленима те завидну одговорност за друштвени бољитак. Телеком успешно послује и добро се носи на тржишту, и поред конкуренције у мобилној (Теленор, ВИП) и фиксној (СББ, Орион) телефонији. Не само да је Телеком има већи приход, профит и инвестиције од својих конкурената него је он појединачно већи од прихода, профита и инвестиција свих конкурената узетих заједно. Добар део буџетских прихода Србија остварује од Телекома, а поред тога ова компанија има и значајна улагања у област домаће науке, културе, уметности, образовања, здравства, спорта…

Са највишег места у држави данас се износе скоро исти аргументи за продају Телекома као и 2010. године, када је био неуспешан покушај да се та продаја обави. Подсетимо се да је 2010. године СНС (тада опозициона странка) био противник, а сада је (као владајућа странка) највећи заговорник продаје Телекома. Који су то аргументи?

1. Србија треба да буде модерна земља са тржишном економијом, у којој држава не треба да управља привредом.

Како онда објаснити чињеницу да је држава највећи акционар (и да над њима има стратешку контролу) доминантних телекомуникационих компанија у многим европским модерним земљама са тржишном економијом (Немачка, Француска, Норвешка, Шведска, Финска, Швајцарска, Белгија, Луксембург, Словенија…), али и у Русији, Кини, Јапану… Уосталом Теленор, који је норвешка државна компанија, је купио наш Мобтел. Ако нисмо сигурни како треба радити, није лоше погледати како то раде развијенији и успешнији од нас.

2. Економска наука је, као аксиом, ставила да је приватна својина ефикаснија од државне. Продаја Телекома у суштини значи да једно предузеће из државног – мање ефикасног облика својине – пребацујемо у приватни, ефикаснији својински облик.

Раније, када је приватни (по правилу стопроцентни) власник био и менаџер, приватна својина била је ефикаснија од државне и тада је то могао да буде аксиом. Данас, када имамо огромну дисперзију власништва великих компанија (највећи приватни акционари располажу само са неколико процената власништва), дошло је до раздвајања власништва и управљања. Управљање је (и код приватних и код државних компанија) увек посао професионалних менаџера, али државно власништво обезбеђује стратешку контролу над оним компанијама чија важност превазилази пуки економски интерес, као што су, на пример, телекомуникације, енергетика, банкарство, водоснабдевање…

Наши неолиберали истичу како Влада не може да изабере стручни менаџмент који ће управљати Телекомом (на руководећа места поставља послушне партијске кадрове који запошљавају партијске активисте, извлаче новац из компаније за финансирање својих партија), па то наводе као један од аргумената за продају ове компаније. У вези са овим, др Александра Смиљанић (професор Електротехничког факултета и бивши министар за телекомуникације) поставља логично питање: уколико Влада не уме да изабере стручни менаџмент и да преко њега успешно управља Телекомом, како онда може да управља целом Србијом?

3. Србија ће после приватизације Телекома добити новог власника – велику мултинационалну компанију која ће много ефикасније пословати.

Искуства других привреда у транзицији које су продале националне телекомуникације компаније показују да су нови власници као прве мере предузели смањење броја запослених, повећање цена телекомуникационих услуга и смањење улагања. То показују примери и наших суседа (Хрватске, Македоније, Црне Горе и Мађарске), који су продали телекомуникације компаније Дојче Телекому. То ће аутоматски обезбедити већу ефикасност пословања нових власника.

ЧЕМУ ТО ВОДИ: ПРИМЕР МЕКСИКА
Међутим, овде се поставља питање колико ће од тога користи имати Србија и њени грађани. Вероватно ће купљена фирма, улазећи у састав нове велике компаније, постати ефикаснија, али, као карика у транснационалној компанији која и убире користи те повећане ефикасности (робно-новчаним трансакцијама унутар транснационалних компаније, профит остварен у нашој земљи лако се пребацује у иностранство и у значајном износу избегава плаћање пореза у буџет Србије). Од државних функционера се очекује да предузимају мере које ће позитивно утицати на Србију и њене грађане, а не на транснационалне компаније и њихове централе у иностранству.

diegorivera09malaУколико продаја Телекома успе, убрзо ће на ред да дође све оно што је још преостало за продају – ЕПС, Србијашуме, Србијаводе, земљиште… Међутим, од заступника ове бећарске економије никако да добијемо одговор на тако једноставно питање: Шта после, када све распродамо?

Чему све то води, показују примери многих земаља, а као пример наведимо случај Мексика, који је, уз свесрдну „помоћ“ ММФ, прихватио Вашингтонски договор (који је од краја 80-тих година ХХ века прво примењиван у земљама Латинске Америке, па и у Мексику). Спроводећи неолиберални програм, Мексико је приватизовао своје привредне ресурсе и убрзо после тога доведен у стање велике спољне задужености (дужничко ропство) те био присиљен, како би добио кредите од ММФ и САД, да иностраним (у првом реду америчким) компанијама гарантује изузетно повољне услове инвестирања.

Иностране инвестиције усмеравају се у такозване „макиладоре” (maquiladoras), односно ланац америчких предузећа изграђених дуж границе са САД. Та предузећа су екстериторијална, ослобођена су плаћања пореза у мексички буџет, радници раде у ропским условима за мизерне наднице и у овим предузећима није дозвољено никакво синдикално организовање. Штета коју Мексико има од „макиладора” процењује се на око 15 милијарди долара годишње, а огромна маса становништва живи у условима беде и обесправљености, каква није забележена у Мексику ни у време диктатуре Дијаса (крајем ХIХ и почетком ХХ века).

На крају, рецимо да ће евентуална продаја Телекома представљати само један – али значајан – у низу погрешних потеза неодговорне економске политике којом је „поједена“ наша, али и озбиљно угрожена будућност наредних генерација – наших потомака.

P. S.
Пред сам почетак трибине од организатора сам добио преглед изјава политичара везаних за продају Телекома које су давали у последњих пет година. За илустрацију ћу да наведем само три изјава (из периода 2010-2011) који су објављени на сајту Б92.

У тексту под насловом СНС против продаје Телекома (22. 10. 2010. године – извор Бета) пише:„Српска напредна странка осудила је најављену продају Телекома Србије и оценила да је такав потез власти ‘непотребан и лош’. Заменик председника СНС Александар Вучић је рекао да је најављена продаја потез ‘недомаћинске и неодговорне власти’. ‘Неозбиљна је власт која не зна како да покрива рупе које је сама створила у буџету и парабуџетском сектору’, рекао је Вучић. Како каже, суштински проблем је непостојање привредне стратегије и принцип власти да, како је навео, крчми оно што су претходне генерације стицале.“

diegorivera08Под насловом Поднета тужба због Телекома (27. 04. 2011 – извор Бета) између осталог пише:„Српска напредна странка поднела је Вишем тужилаштву у Београду кривичну пријаву против више функционера Владе Србије због приватизације Телекома Србије. Тужба се односи на премијера Цветковића и чланове тима Владе Србије због сумње да су злоупотребили службени положај и извршили превару у процесу продаје Телекома. Кривичну пријаву у име СНС поднео је председник те странке Томислав Николић, а предали су је чланови правног тима напредњака. Члан правног тима СНС Марко Ђурић рекао је да је продаја Телекома освета владе будућим генерацијама и оптужио владу да води погубну економску политику и да распродаје последње економске ресурсе. ‘Србија ће остати без виталних економских ресурса и телекомуникационе структуре која је добро од јавног значаја’, рекао је Ђурић. ‘Власт намерава да новац од продаје Телекома злоупотреби зарад очувања свог положаја’, тврди Ђурић.“

У тексту под насловом Вучић: Телеком бољи у нашим рукама (20. 04. 2011 – извор Тањуг, Бета) пише: „Заменик председника СНС Александар Вучић каже да СНС захтева од владајуће коалиције да одустане од продаје Телекома, оценивши да је реч о ‘пљачки грађана’. Да ли то, питао је, значи да ће цео Телеком Србија бити исплаћен у две транше годишњег профита, и додао да се ради о пљачки и злочину према грађанима Србије којима се ‘отима једино што вреди’.“

Излагање на трибини „Зашто треба спречити продају Телекома Србије“, одржане у Савезу самосталних синдиката Србије, 2. априла 2015. године

Печат

www.standard.rs/ekonomija/31525-аргументи-против-нових-покушаја-продаје-телекома

Прочитај без интернета:
3 гласa