„Да, виша јерархија се сакупља да изврши неопростиву издају православне вере“[1].Да, налазимо се пред историјско-апокалиптичко-есхатолошким догађајима, догађајима који могу, под условом да се догоде, да промене ток историје, тачније, да је скрате, и уведену нас у апокалиптчни крај историје и „последње ствари“. Тим пре, потребно је велика молитвена сабраност, велико смирење, велико распитивање и дубоко расуђивање.

Руска Православна Црква је од 03. 02. прихватила јеретичка документа за своје званично учење, уз образложење да су она сагласна са предањским учењем Православне Цркве. Све је то урађено на језуистичко-антисаборан начин. У сличном духу се одиграо и сусрет патр. Кирила са папом Франциском у Хавани. Припреман је на језуитско-антисаборан начин, и окончан је језуитско-антисаборском, протоунијском Изјавом. Све је то изазвало саблазан, негодовање и пометњу међу верницима ове Помесне Цркве, али и у читавом православљу. Уследила су и различита реаговања на њих. Потребно је, с Божијом помоћу, расудити који је пут најисправнији, да би изабрали један-једини пут нашег спасења и да би предупредили расколе у Цркви.

Најпре треба рећи да је Црква, лађа нашег спасења, непотопива и непреусмерива, јер њену крму држи, не патријарси, не архиепископи, не митрополити, не епископи, већ Христос, и не усмерава је ка Ватикану или ка Бриселу, већ ка Царству Небеском. Зато је најважније остати у Цркви, остати на лађи спасења, не искакати у паници с ње у море погибије, нити прелазити у расколничке чамце, орахове љуштурице, за спасавање.

Даље. Као што историја Цркве показује, јереси увек изазивају расколе. С овим у вези треба одмах рећи да је реч о духовним законитостима, које рађају две најопасније душевне страсти – гордост и сујета. Гордост је страст ума, помраченог превазношењем због природних интелектуалних дарова и учености, која је на основу њега стечена. Такав ум, лишен благодати Смиреног Јагњета и одвојен од светоотачког молитвеног, саборног и богословског Предања, рађа јерес. Гордост, поред тога, рађа и властољубље, и обично горди долазе, не бирајући начине, до власти у Цркви. Ово можемо видети у свим Помесним Црквама, уз пар часних изузетака. Гордост, већ по својој несаборности са Божијом благодаћу, не само што рађа, уводи и озакоњује јерес богословску, подвижничку, богослужбену и црквеноуметничку, већ и укида саборност и уводи папистичко једноумње. Тим путем се од свеоотачког богословља и еклисиологије, преко неопатристичког стиже до метапатристичког богословља, екуменизма, новаторског богослужења и учествовања у изради наведених јеретечиких докумената за предстојећи Сабор. Не трпећи богословску расправу и инакомишљење, гордост, по духовној законитости, рађа прогон правоверних. Класичан пример за ово је неканонски прогон вл. Артемија (Радосављевића), извршен због његових светоотачких, предањских и антиекуменистичких и антиглобалистичких ставова у богословљу, еклисиологији и политици.

Стигавши, међутим, до вл. Артемија, ми смо стигли и до примера друге, подједнако опасне и штетне страсти (корисна и добра не постоји), а то је сујета. Сујета рађа славољубље, наивност, безсилност и нетрпљење. Славољубље вл. Артемија се огледало и још увек се огледа у стварању култа великог аве, преко увећавања броја свога монаштва. Опште је позната чињеница да је највећи број монаха, који су напустили монаштво и оженили се, био код вл. Артемија и код вл. Порфирија: код првог због монашења ради броја, а код другог због незаштићености монаштва у односу на свет. Наивност и безсилност вл. Артемија се огледала у затечености, неспремности за напад који је извршен на њега и на његово монаштво. Наивност због непознавања спремности његових прогонитеља на небирање средстава („ломљење кичме“, „чекања десет година“) и уздања у сопствене снаге. Вл. Артемије је истину православне вере бранио на погрешан, неправославан начин. Сматрајући себе великим исповедником и браниоцем вере, вл. Артемије је пао у искушење изузетности, елитизма, јединог браниоца православља; та је одлика остала карактеристика „артемијеваца“ и до данас. А пошто елитизам рађа херметизам, истоветно елистичком херметизму гордих, тако су вл. Артемије и његово монаштво, због прелести изузетности, постали затворена и самодовољна секта још у Цркви, и зато је Бог и попустио искушење да би своју „ванцрквеност“ преселили ван Цркве; другим речима, они су и у Цркви били ван Цркве. Погрешна је била борба вл. Артемија и против неправославног учења вл. Игнатија. Наивност, небудност и безсилност су учинили вл. Артемија затеченим пред нападом својих противника (непријатеља). Ми смо лично вл. Артемију рекли да је требало да вл. Атанасију, позивајући се на чл. 111 Устава СПЦ и 19. правило Картагинског Сабора, каже да напусти његову епархију, по цену да буде изнесен од припадника три полиције, с којима је вл. Атанасије стигао у Грачаницу, на шта нам је он одговорио: „Да, али мира ради“. У реду. Вл. Артемије је прихватио да се смирено и трпељиво бори против оптужби, не позивајући се на правила црквеног законодавства. Према поузданим обавештењима, вл. Артемије је наивно веровао да ће бити враћен на трон своје епархије. И онда је после наивности и безсилности дошло нетрпљење: вл. Артемије није могао да отрпи избор вл. Теодосија за Рашко-призренску епархију и напустио је Ман. Шишатовац, и наивно и формално, да би се задовољила форма да је избачен из своје Епархије, отишао у Ман. Дубоки Поток, а после тога и ван Цркве. Вл. Артемије је преценио своје снаге и учинио управо оно што су његови гонитељи очекивали: напустио Цркву и отишао раскол. И, како је то добро приметио о. Љубо Милошевић, уследило је богословско оправдавање немоћи да се трпи канонска неправда, тиме што се раскол оправдавао одвајањем од Престојатеља који отворено проповеда јерес екуменизма. Вл. Артемије је неправедан и неодговоран најпре према себи и своме спасењу, потом према својој духовној деци и њиховом спасењу, и на крају читавој Цркви; он би требало да најпре себи призна своју слабост и да, повратно, од своје деце и од читаве Цркве затражи опроштај за јавни грех раскола који је починио због своје тајне слабости. И све би дошло на своје место. Молимо се, али не верујемо да ће се то догодити, јер у духовном животу постоје Рубикони, преко којих се човек враћа само чудесним дејствима Божијим. Верујемо, међутим, да ће Бог, вероватно већ за његовог живота, рехабилитовати и оправдати вл. Артемија из два разлога: због његове православне вере и због правног аксиома да „што се грбо роди, време не исправи“, тј. зато што је почетак канонског поступка против њега био неканонски. Наравно, не гајимо илузије да ће то учинити тренутна власт у СПЦ; то ће учинити, ако Бог да, Руски Цар, по нашим очекивањима и молитвама (не због наших молитава) веома брзо.

Дакле, ако митр. Артемије, вл. Атанасије и вл. Иринеј на једној, и вл. Артемије на другој страни нису у праву, ко је онда у праву? У праву су они свештеници, монаси и мирјани који смирено не прихватају ни јерес првих, ни раскол другог. Управо на овом месту долазимо да почетног и свеопштег критеријума, који је Господ установио за сва искушења: „Не скрећите ни десно ни лево, него идите царским путем“ (5. Мојс. 5, 32; 17, 11). У вези нашег времена и овог искушења наше Помесне Цркве, пророчки је, још 1971. г., писао о. Серафим (Роуз): „…Данас, више него икад током протеклих 50 година борбе за очување православног Предања у време апостасије, глас истинског и бескомпромисног Православља морао би да се чује по читавом свету, и да снажно утиче на будући курс Православних цркава. Заправо, можда је већ касно да се спречи обновљенски ‘Осми васељенски сабор’ и ‘васељенско’ уједињење (Унија), које представља циљ тога сабора. Али то не значи да још увек није могуће убедити једну или више помесних цркава да напусте тај погибељни пут, који води ка коначној ликвидацији Православља у оним јурисдикцијама које на том путу до краја истрајавају. У сваком случају, поједини људи, па и целе заједнице, могу да буду поштеђене тога пута, као што чак и неки инославни још могу да пронађу свој пут ка спасоносном окриљу истинске Цркве Христове. Зато је суштински важно да овај глас заиста буде глас истинског, тј. светоотачког Православља. Нажалост, понекад се догађа, нарочито у ватри спорова, да се здраве православне позиције с једне стране претерано истичу, а са друге неправилно схватају, и зато се код неких јавља потпуно погрешан утисак да ствар истинског Православља представља нeку врсту ‘екстремизма’ и реакције ‘с десна’ на владајући ‘леви’ курс, који су прихватиле вође официјелних Православних цркава. Такав политички поглед на данашњу борбу за истинско Православље потпуно је лажан. Напротив, ова борба, међу својим најбољим представницима – било то у Русији, Грчкој или у расејању – узела је облик повратка на светоотачки пут умерености, средњи пут између крајности, а то је оно што Свети Оци називају царским путем“. И закључује о. Серафим: „Примењујући ово учење на нашу ситуацију, можемо рећи да ‘царски пут’ истинског Православља данас јесте средина између крајности екуменизма, са једне стране, и ревности не по разуму (Рим. 10, 2), са друге. Истинско Православље не иде ‘у корак с временом’, с једне стране, нити ‘строгост’, ‘исправност’ и ‘каноничност’ претвара у оправдање фарисејског самозадовољства, искључивости и неповерења – с друге. Ову истински православну умереност не треба мешати са празном млакошћу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом ‘политичких’ компромиса“[2].

Дакле, закључујемо ми: ни лева свејерес екуменизма ни десни антиекуменистички раскол, већ царски пут смирења, трпљења, молитве и покајања. Гордост не зна за покајање, сујета може да се покаје. Зато смирено, коленопреклоно молимо вл. Артемију да се покаје, да исповеди своју тајну слабост и јавни грех, да затражи опроштај од Бога, своје духовне деце и Цркве, а све остало ће Господ уредити.

Овде смо дошли до другог правила за правилну борбу против јереси и против раскола. Господ заповеда: „Бдите и молите се“ (Мт. 26, 41; Мк. 14, 28); „Стражите“ (Мк. 13, 37; Мт. 24, 42), „будите спремни“ (Лк. 12, 40). Слугу Свога, који смирено, страхујући за своје вечно спасење, моли се, стражи и бди, распитује се од многих да не би прихватио јерес и да би избегао раскол, Бог неће оставити незаштићеног и неупућеног.

Дакле, утврђени сазнањем о неопходности смиреног хођења царским путем, уз молитвено стражење, њима придодајемо и потпуно полагање наде на Господа: Црква је, као што смо на почетку рекли, неуништива и Цркву не можемо ми сачувати, већ то може да учини само Господ; наше је, међутим, да то од Њега молитвено и покајнички тражимо: да сачува Цркву и да сачува нас у Цркви. Црква је вековима одолевала јересима, па ће одолети и данас. Када и како ће то Господ урадити, само Он зна. Не треба губити мир и наду, јер у немиру наша молитва нема снагу; нада рађа молитву, мир, безбрижност и оптимизам, а без наде на Господа, уздајући се у себе, рађа се безнађе, малодушност, страх, очајање, скакање с брода… Борба Цркве против Арија трајала је стотину година, а Св. Атанасије Велики је рекао: „Облачић је, проћи ће“. И ми за свејерес екуменизма, без обзира што нисмо, али подражавајући Св. Атанасија, кажемо: „Облачић је, проћи ће“. Када и како, то није наша брига и посао; то је Господња брига и посао, који је, међутим, условљен нашим молитвама и покајањем. Нисмо сви позвани да се богословљем и разобличавањем боримо против јереси, али смо сви зато позвани да се против јереси боримо молитвом и покајањем. И да чекамо Господа: смирење рађа молитву, молитва покајање, покајање трпљење и наду, „а нада не постиђује“ (Рим. 5, 5), и Господ неће одоцнити.

Враћамо се искушењу у Руској Цркви, које ће ускоро, вероватно после мајског Сабора, бити и наша стварност. Питање гласи: да ли помињати или не помињати патр. Кирила, након његовог сусрета са папом и након прихватања јеретичких саборских докумената од стране СА Сабора РПЦ 03. 02. ове године? Они који су за не помињање позивају се на 15. канон Цариградског (двократног) Сабора. Он гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“[3]. Овај је канон, међутим, повезан са 13. и 14. каноном истог Сабора. 13. гласи: „Пошто је нечастиви посејао семе јеретичког кукоља, па видећи да се тај кукољ мачем Духа у корену уништава, кренуо је сада другим путем, тј. путем преваре и настоји да безумљем расколника располови тело Христово. Свети Сабор, да би на самом почетку уништио ова настојања, наређује: да ако у будуће неки свештеник или ђакон окриви свога епископа због неких преступа, пре него што је то саборно размотрено и испитано, и пре него што је против истога изречена коначна одлука, те се усуди прекинути заједницу с њим, и не буде по предању Цркве, спомињао његово име на светим молитвама и Литургији, такви морају подлећи свргнућу и лишити се сваке свештеничке власти. Јер, који је постављен у чину свештеника и присваја себи суд митрополита, и пре суда окриви сам по себи свог оца и епископа, такав није достојан ни части нити имена свештеника. А који стану уз таквога, ако имају свештени чин, нека и они буду лишени части; ако су монаси или лаици, нека се у потпуности одлуче од Цркве, док не прекину везу са расколницима и не врате се своме епископу“[4]. А 14. гласи: „Ако неки епископ, оправдавајући се неким преступом свога митрополита, и пре него што је сабор размотрио то питање, прекине заједницу са њим, и не буде по обичају помињао његово име на божанственом тајнодејствију (Литургији), свети Сабор наређује: да такав епископ мора бити смењен, ако се само докаже да је одступио од свога митрополита и произвео раскол. Јер треба да свако зна своје границе; нити свештеник сме презирати свога епископа, нити епископ свога митрополита“[5].

Навешћемо у целини тумачење 15. канона еп. Никодима (Милаша): „Ово је правило допуна 13. и 14. правила овога сабора, те наређује, да ако онакав одношај мора постојати: презвитера к епископу и епископа к митрополиту, тијем више такав одношај мора постојати к патријарху, коме су дужни у каноничкој послушности бити сви: митрополити, епископи, презвитери и остали клирици дотичнога патријархата. Одредивши ово о послушности патријарху, правило чини опћу опаску на сва три (13.-15.) правила, и каже, да издане наредбе вриједе у таквом само случају, кад се заводе расколи због неких недоказаних пријеступа: патријарха, митрополита и епископа. Али ако један епископ, митрополит или патријарх почне јавно проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични имају право и дужност одмах се одијелити од тога епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљени бити, јер тиме они нијесу осудили и устали противу законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, него на против колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења. Архим. Јован, према историјским приликама руске цркве, са свијем правилно и у строгоме смислу каноничке науке опажа у тумачењу овога правила, да презвитер један не ће бити крив, него похвале достојан, ако се одијели до свога епископа ради јеретичкога учења, али само тада, ако тај епископ почне проповиједати учење, које се јавно противи учењу православне цркве и које је свечано црквом осуђено било, и ако то лажно учење он отворено и публично у цркви проповиједа у одлучној намјери да поруши православно учење и да утврди јерес; ако тога није, а на име, ако један епископ искаже неко своје посебно мишљење о питањима вјере и морала, које може некоме изгледати неправилним, али које није од особите важности и може лако бити исправљено, а да се дотични епископ још не окриви за умишљено неправославље, или пак, ако тај епископ изнесе неко погрјешно своје учење у ужем кругу појединих лица, и у томе ужем кругу исто учење може бити исправљено, а да се мир цркве не руши, – у таквом случају никакав презвитер нема права самовољно да се дијели од свог епископа и да ствара раскол, него ће подлежати наредби, коју у овоме погледу прописује 31. ап. правило“[6].

Две су чињенице битне за правилно тумачење и примену 15. канона: а) канон изричито спомиње одвајање свештеника од предстојатеља „због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена“, и б) канон не издаје изричиту наредбу да се свештеник „мора“ одвојити од свог предстојатеља „пре саборног решења“ због његовог проповедања јереси, јер би у том случају морала да буде наведена и одговарајућа казна због тога што то није учинио. У вези првог мора се приметити да јерес екуменизма није осудио ниједан сабор, а да у вези другог, тумачење вл. Никодима, да у случају проповедања саборски осуђене јереси свештеници „имају право и дужност одмах се одијелити од тога епископа, митрополита и патријарха“, сматрамо половично тачном: наиме, у наведеном случају свештеници имају „права“, што канон изричито помиње, али не и „дужност“ одвајања, јер њу канон не помиње. Наше је, дакле, мишљење, да због тога што јерес екуменизма није саборски осуђена и зато што наведени 15. канон не прописује као обавезу „одвајање“ свештеника од престојатеља, свештеници и епископи у РПЦ, као и у другим Помесним Цркава које ће доћи у исти положај, могу и треба да и даље помињу патр. Кирила, односно своје Предстојатеље. У прилог нашем схватању узимамо, од стране вл. Никодима наведено, мишљење архим. Јована, који такође говори, следећи текст наведеног канона, да се он односи само на већ саборски осуђену јерес: „да презвитер један не ће бити крив, него похвале достојан, ако се одијели до свога епископа ради јеретичкога учења, али само тада, ако тај епископ почне проповиједати учење, које се јавно противи учењу православне цркве и које је свечано црквом осуђено било“. Крајњи и најважнији циљ оваквог нашег, сматрамо исправног, тумачења јесте чување мира у Цркви, да би се предупредило смићивање и збуњеност у њој, односно расколи који у таквим ванредним околностима и атмосфери, нажалост, избијају.

Међутим, пошто 15. канон похваљује оне који се пре сабора одвајају од својих предстојатеља због проповеди саборски осуђене јереси, онда би у том духу похвале борбе против јереси имао право неки свештеник (или епископ) да се одвоји од предстојатеља који проповеда јерес саборски још не осуђене. Али, пре такве одлуке мора имати неколико чињеница на уму. Пре свега, да власт и суд у Помесним Црквама имају екуменисти, и да ће они таквог свештеника или епископа ставити под забрану служења, пензионисати или рашчинити. Да ли је потенцијално рашчињени свештеник или епископ спреман да трпи неканонско своје рашчињење, или ће, на шта нема права, одбити такву пресуду и отићи у раскол? Зашто свештеник или епископ нема право да одбије неканонску пресуду? Власт и суд у Цркви припадају Господу: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он је ту власт и суд предао епископима и сабору епископа. Ако свештеник или епископ не призна неканонску одлуку епископа или сабора епископа, онда он узима у руке власт и суд који му не припада, и по безакоњу се изједначује са онима који су га безаконо рашчинили. У случају да смирено прихвати неканонско рашчињење, онда тај свештеник или епископ лишава своје стадо свога пастирства, јер добровољно одлази, не примораван на то наведеним канонима, од свога стада. Осим тога, својом непотребним, али не и узалудним сведочењем и жртвом, пружа могућност да на његово место буде постављен неко ко ће његово стадо разјурити својом екуменистичком и модернистичком проведи и богослужењем.

У питању је, дакле, ревновање по разуму и ревновање не по разуму. У првом случају је похвале вредно трпљење, не прихватање јереси и чекање Господа, а у другом храбро исповедање, које ради Господа иде пре Господа, или у сусрет Господу, али, које, међутим, може донети више штете него користи. Нека свако процени себе, околности и последице.

Овде треба рећи да се речено не односи на заједничке молитве са неправославнима и антисаборски сусрет патр. Кирила са папом, против којих је могуће покренути канонске поступке у Цркви.

Исто тако, треба рећи још једну веома важну чињеницу: не постоји обезблагодаћена, неблагодатна Црква. Благодати се лишавају они који учине тајне или јавне смртне грехе. Црква, тј. удови Тела Христовог, не лишавају се благодати због канонских или догматских грехова њених поглавара. Зато је императив остати у Цркви. То наглашава велики број свештеника и монаха, од којих ћемо нека мишљења навести.

Прот. А. Мороз упозорава: „Зато позивам сва верна чада Руске Православне Цркве да никуда из своје родне Цркве не излазе. Ићи у те храмове где се свештенослужитељи строго придржавају догмата Православља и не прихватају јерес папизма и екуменизма. Тражити од архијереја и јереја стајање у Истини! Писати одговарајућа писма Московској Патријаршији и тражити сазив Поместног Сабора РПЦ, са широким учешћем православних заједница, ради разматрања и осуде горепоменутих јереси“[7].

Слично расуђује и прот. Б. Главев: „Протесне акције против екуменизма имају дугу и поучну историју. Та историја треба да нас научи да, устајући против одступања више јерерхије, истовремено нам је неопходно да будемо веома опрезни, да не би отпали од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. То значи: пред појавом саблазни сагрешења јерархије не грешити, бирајући друго, истоветно зло – напуштање Христове лађе одласком у раскол. То је тужна историја свих тих заједница ревносних, али не по разуму православних хришћана, који су неколико година уназад у својим покушајима супротстављања одступању, које је увођење новог календара, напустили Православну Цркву“[8]. Говорећи против потписивања петиција у Цркви, сматрајући је демократском, светском установом, о. Б. Главев закључује: „Само са чврстом позицијом, да нема друге осим Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве у виду канонских Помесних Цркава, може се упућивати критика јеретицима, који уче противно деветом члану Символа вере, да није једна, већ многе цркве… На прагу Великог поста боље је од свега замислити се како приличи штитити веру и црквену традицију: положити сву своју наду на Господа, прилазећи решењу проблема како приличи православним хришћанима, с молитвом и појачаним духовним напорима, молећи Великог Архијереја да нас усмери у овој крајње сложеној и експлозивој ситуацији, или као неки виртуални лавови, глумећи велике исповеднике, потписујући петиције, удобно се опустивши пред компјутером, зато што је лењ да учини нешто више“[9].

Јрм. Филотеј (Сергијев) пише: „Ипак, желим да те подсетим, брате, да Патријарх није Црква, већ човек у Цркви. И ми верујемо да ће његова антиканонска чињења и увођење екуменистичке јереси у црквено учење пре или касније бити осуђени Саборима Православне Цркве, као што је то било са свим јеретицима и њиховим теоријама, противним истини Православља“. У наставку он тумачи наведени 15. канон, где, између осталог, каже: „15. правило не значи да је сада дозвољено уопште не помињати архијереје, јер Цркве нема без епископа. И апостолско прејемство не сме бити прекинуто, јер је речено да ни врата адова неће одолети Цркви Божијој (ср. Мт. 16,18). Стога, ако неко престане да помиње свог патријарха или епископа због неке јереси, коју откривено проповеда, онда се он мора обратити другом предстојатељу или епископу, како се не би нашао изван Цркве Божије. Неки су сада почели да узносе име бившег патријарха Јерусалимске Цркве Иринеја. Но, да ли сам Владика, који се подвизава у затвору, зна да њега помињу као пуновласног патријарха? То је сумњиво, зато што се епископ-затворник налази у пензији. Наравно, он је са трона био свргнут безаконо, али се сво ово време није бавио црквеним пословима и мислим да је мало вероватно да би благословио оснивање нове „цркве“, одељене од његове Помесне, Јерусалимске. У сваком случају, брате, ако си одлучио да њега помињеш, онда је пре свега потребно да са њим усагласиш то питање. У противном, твоја одлука ће бити самовољна и, несумњиво, довешће до раскола, прикривеног самооправдавањем“. Веома је важно да се он позива на проверене старце: „Нећу наводити примере догађања од 3. – 4. века, радије ћу ти говорити о нашим савременим светилницима Православља – старцу Кирилу Павлову, Јовану Крестјанкину, блаженом старцу Николају Гурјанову, Сави Остапенку, Серафиму Тјапочкину и другима. Управо они су се нашли у времену узаврелих активности оснивача и отвореног проповедника јереси екуменизма у Руској Православој Цркви, митрополита Никодима Ротова, који је настојао да је потчини Ватикану… Међутим, нико од горепоменутих стараца није тада, 1970. године, отишао из Цркве и није престао да помиње патријарха на богослужењима. Да, старци се нису потчинили јеретичким циркуларима, већ су се старали да сачувају Свете Каноне и традицију, дајући пример свима вернима. И, као резултат, наша Црква је одолела, а Сам Господ је казнио издајника Православља – Ротова, који је напрасно умро 1978. године за време аудијенције код папе у Ватикану. И после његове смрти, срамне за православног јерарха, Синод је донео нову одлуку у којој је констатовао да Никодимова пракса ‘интеркомунија’ ‘није ушла у живот’ у храмовима РПЦ и да се због тога укида (ср.: ЖМП. 1986. № 9. С. 8)“. Позива се и на пример Свете Горе: „Погледај такође, брате мој, монахе са Свете Горе Атон. Зар се патријарх Вартоломеј није сусретао са папом? Зар он не проповеда јерес екуменизма? Но, њега практично сви светогорци помињу, притом се не саглашавајући са његовим вероодступништвом, не прихватају ни нови календар, нити учешће у братимљењима и саслуживањима са римокатолицима“[10].

У свом другом писму о. Филотеј додаје: „Због тога, драги оче Јоване, ми узносимо на Литургији име патријарха, из послушности Матери-Цркви, не осуђујући га самовољно, али и не прихватајући екуменистичку јерес. Ми позивамо паству да не посећује оне храмове где се отворено проповеда јерес екуменизма, већ да се старају да иду за оним свештеницима који су против те заблуде“; „Тако бива и са онима који одлазе у раскол. Они мисле да својим поступком ‘спасавају Цркву’. Но, да ли је Цркви потребно ‘спасавање’? Авај – не. Она је света и непорочна… И зато, нека наша ревност буде пре свега за спасење сопствене душе. То значи, не поклонити се идолу јереси и не следовати путевима расколника“[11].

И ми ћемо се позвати на пример Св. Јустина Србског. Шта је радио Св. Јустин, када је његов патријарх Герман био председник ССЦ? Да ли је престао да помиње свог епископа Јована, зато што је овај помињао патријарха који је исповедао и остваривао екуменизам? Да ли је престао да помиње, или је можда напустио Цркву? Није ни једно, ни друго. Писао је, вапио, прекоревао и опомињао: „Пре свега неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано ‘Екуменски савет цркава’, које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? – Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светога Саве – председник саборишта, у коме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, па догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат о Богочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој Пресветој Богомајци, о Св(етој) Евхаристији, о Светим Иконама, о Јерархији, итд. итд. итд“, али није престајао да помиње, нити је напустио Цркву. Јавно је осуђивао патријарха за јерес, али није престао да помиње свог епископа, нити је напустио Цркву.

Шта је радио јеромонах Артемије (Радосављевић), као игуман Ман. Црна Река? Да ли је можда одбио монашење и рукоположење од Цркве, чији је Предстојатељ био јавни екумениста? Да ли је престао да помиње свог епископа Павла, зато што је овај помињао патријарха који је исповедао и остваривао екуменизам? Да ли је престао да помиње, или је можда напустио Цркву, почевши да помиње „сво епископство православних“? Није. Није прихватао јерес, примио монаштво и рукоположење, помињао је свог епископа и није напустио Цркву. Тако је радио јеромонах Артемије. А како је радио и урадио еп. Артемије (Радосављевић) видели смо више.

За крај ћемо навести расуђивање А. Михаилова, које је апсолутно истоветно са нашим: „Прво, неопходно је тврдо стајати у истини и не скретати ни у јерес, ни у раскол. Друго, чак ако се 2016. године и одржи ‘разбојнички’ сабор и прихвате антиканонске, антицрквене одлуке, тешко да ће се реформаторима дати да их у потпуности оваплоте у живот. Зато што и наши духоносни старци и војни аналитичари у један глас тврде да ми стојимо на прагу Трећег светског рата. А после рата, сагласно многим православном пророчанствима, догодиће се обнова самодржавне монархије у Русији и удаљавање из Руске Цркве свих јеретичких архијереја (ср. списе архиеп. Теофана Полтавског). Поновимо: сви, који не желе да прихвате јеретичка новоувођења, у случају да ‘Свеправославни сабор’ утврди неке богопротивне реформе, не треба да иду у раскол. Неопходно је наћи пастире, који тврдо стоје у православљу, не прихватају обновљенске новотарије, али и не иду из Цркве, и држати се таквих отаца, тврдо и храбро чекајући избављење од Господа од тог тешког искушења“[12].

На крају ништа мање важно: молимо да читаоци ово наше расуђивање о овом веома осетљивом питању проверавају код опитних свештеника и духовника, а уколико оно није исправно, смирено молимо за опроштај. Посебно молимо за опроштај вл. Артемија за нашу слободу, покретану и засновану на нашој љубави према Истини и због опасности пред којима се Црква налази, да расуђујемо о његовој личним слабостима и јавним поступцима, и ако она нису тачна, онда молимо Господа за опроштај, тражећи смирено опроштај и од њега, његове духовне деце, његових истомишљеника и читаве Цркве.

1 Главев Б. (прот.), О Предсоборных документах и критике их содержания.

2 Роуз С. (јрм.), Царски пут, Православље у доба апостасије, borbazaveru.info/content/view/80/1/ (31. 03. 2016.).

3 Књига правила, 133-134.

4 Исто, 133.

5 Исто.

6 Милаш Н. (еп.), Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. 2, 290-291.

7 Мороз А., Шта радити?, превод: Богосављевић Н. (архим.), borbazaveru.info/content/view/8561/1/ (31. 03. 2016.).

8 Главев Б. (прот.), О Предсоборных документах и критике их содержания.

9 Исто.

10 Помињати сада или не помињати патријарха Кирила? Први одговор оца Филотеја против јереси и раскола, borbazaveru.info/content/view/8589/1/ (07. 03. 2016.).

11 Помињати сада или не помињати патријарха Кирила?Други одговор о.Филотеја против јереси и раскола, borbazaveru.info/content/view/8588/1/ (01. 04. 2016.).

12 Михайлов А., Как быть, если «восьмой собор» исказит Православие?, 3rm.info/publications/59783-kak-byt-esli-vosmoy-sobor-iskazit-pravoslavie.html (21. 10. 2015.).

ОПАСНОСТ-РАСКОЛА.doc

nikodimbogosavljevic.com/deo-iz-nove-knjige-sveti-i-veliki-sabor-2016-opasnost-raskola

Прочитај без интернета:
2 гласa