Савремена епоха је надахнута и заквашена тзв. „Философијом симулације“, чија је суштинска потка појам звани „релативизам“ и она убира своје антихришћанске плодове у виду својих присталица, чак и у редовима високог клира Српске православне цркве. Сходно овој философији, као пропасти и коначног „краја друштва“ (по оценама многих савремених философа, социолога и антрополога) и крајњег стадијума западњачког нихилизма у коме се Запад дави вековима, симулација и привид представљају основу живота савременог човека.

У тој философији „знакови и објекти преузимају доминацију над субјектом“(што је једна од дефиниција ове философије), тј. савремено друштво свет преобликује у скуп форми без суштине. У том свету, заправо, живот није живот, већ симулација истога, кроз виртуелни свет интернета; кроз брзу храну, која само личи на храну, а притом више штети организму него што га храни; кроз лажну и испразну срећу потрошачког друштва, у коме се гомила материја, а тиме заправо троши сам човек и његов живот – троши, а не изграђује – самим тим што пролази у промашеном смеру материјализма.

Оваква философија удара на саму суштину света, човека и свега постојећег, управо зато што удара на суштински појам, на појам истине као апсолутне датости, која је у оваквој философији најугроженија категорија, јер представља нешто што требa достићи као компромис између две крајности; нешто што није апсолутно дато, већ нешто што је плод односа два и више субјеката, и од тих субјеката она и зависи. Дакле, по овој философији, истина не постоји сама по себи, већ је она, савременим речником казано, плод дијалога. Она, уосталом, само треба да изгледа као истина и да задовољи интересе оних којима је у датом моменту потребна искључиво као инструмент за достизање неких тренутних, јефтиних земаљских циљева. Зато заправо није ни битно да ли је истина – истина, довољно је да служи тој сврси задовољења потрошачко-самоугађачког живота и да има образину истине, тј. да има привид истине. Речју, да постане адекватно оруђе у служби савремене јереси над јересима, савремене стоглаве философско-духовне аждаје, зване хуманизам. Иза овога јасно стоји савремeна хуманистичко-нихилистичка хомомензура, дакле, пали, огреховљени и тиме ојађени човек, скупа са својом палошћу, несталношћу, са својим палим жељама, похотом и острашћеношћу представља једино „апсолутно мерило“ у односу на шта треба одређивати све остало, па и истину. Ово са собом носи и антитеистичку тврдњу по којој ни Бог заправо не постоји, као осуштаствљење саме истине, која постоји кроз конкретну личност -Личност оваплоћеног Бога Логоса. Већ, у оваквој философији Он постаје само неки философско-теолошки појам који служи за интелектуално иживљавање и поигравање теолозима и религиозним философима, и тиме остаје као предмет теoлогије искључиво као науке у најсувопарнијем академско-схоластичком смислу. И таква сувопарна теологија, као какав сурогат, намеће се од стране њених твораца као аутентични израз Светог Православља, као аутентични израз Цркве. Дакле, видимо да је основа ове философије потпуно антихришћанска. Јер, насупрот њој, по речима духовника и богослова наших дана оца Рафаила Карелина: „Христос је дошао на земљу да би разрушио илузију живота и дао истински живот“.

Теологија звана литургијско и екуменистичко богословље као двоједно зло представља теолошку еманацију, тј. представља плод утицаја и (не)богословску пројекцију у свету актуелне „Философије симулације“. Заправо, ова појава оваквог утицаја философије и духа овога света на човечански елемент од кога је, поред божанског, Црква састављена, није ништа ново у Цркви; све јереси кроз историју Цркве настајале су управо као продукт срозавања богочовечанске истине спасења, протеривањем оног божанског у њој, на ниво људске науке, људског разума, људског схватања, људске логике. Сувишно је напомињати да људска иловачна, смртна логика сама по себи разбогочовечује човека, авај, покушава да разбогочовечи и саму богочовечанску, еванђелску истину Цркве, релативизује је, хуманизује је, детеизира је чим се ње дотакне и на тај начин порађа јерес. Дакле, јереси настају када еванђелску Истину Цркве прилагодимо философији по човеку, философији овога света који у злу лежи, када је не очувавамо исповеднички, већ је човекоугоднички прилагођавамо овоме свету и мудровању светском, тиме идући „низ матицу“, тј. линијом мањег отпора, како не би долазили у конфронтацију са светом и силама овога света. Савремена, на овај начин и ових деценија настала јерес о којој је реч, зове се екуменизам, а утемељена је и пропагира се путем тзв. литургијског – обновљенског, тачније новотарског богословља, као и лажно утемељеног „дијалога љубави“ са јеретицима и у саставу тога молитвеног, чак литургијског општења са њима. То лажно литургијско богословље управо порађа и намеће симулацију црквености, црквеног живота првих векова па самим тим и симулацију Цркве, те том лажном црквеношћу, лажном литургичношћу, из Цркве изгони Духа Светога, а самим тим и Господа Христа. Јер, Дух Свети, који саздаје Цркву на темељу који се зове Христос, јесте увек Дух Истине, никада дух лажи, релативизма, симулације, преваре, обмане, глуматања и лицемерне, археолошке, „литургијске побожности“ и „евхаристијског благочешћа“. Та симулација светоотачког богословља, та лажна црквеност, лажна, фарисејска, садукејска, књижевничка молитвеност и побожност језиком истинске побожности назива се прелест, тј. сатанска, духовна обмана у којој заражени њоме константно пребива свим својим бићем. Из храмова у којима се овако богослужи овај релативизам се лако шири на све сфере црквеног живота и богословља, па чак и на богословско образовање, па чак и на само поимање, тј. релативистичко и девијантно схватање основа православне вере – светих догмата.

Када нема истинске црквености, када ишчезава истинска црквеност утемељена на православном предању, када једна људска заједница захваљујући релативистичком приступу догматима, канонима и предању Цркве, постане симулација Цркве, тј. лажна црква, тада је за ту заједницу принцип уједињења у јединству различитости, и то догматској(!), потпуно прихватљив. О томе колико је тај принцип уједињења какав пропагира савремени екуменистички покрет унутар Православља потпуно стран светоотачком предању, сувишно је напомињати. Отуда та повезаност литургијског, релативистичког богословља са екуменизмом. Лажној цркви, тј. симулираној цркви, предањски-догматски неутемељеној, је свакако врло лако да у своје општење прими исто тако лажну цркву, каква је римокатоличка, или, пак, било какво друго јеретичко сабрање. Зато је листом за сваког литургијског, новотарског богослова овакав концепт екуменизма и екуменистичког уједињења сасвим прихватљив, јер у литургијском богословљу не постоји здраво црквено, православно, еклисиолошко утемељење, утемељење на светим догматима, којима литургијски богослови приступају подједнако релативистички, као и литургијском предању. Зато не постоји ни ревност зарад очувања истог, већ само нездрава екуменистичка широкогрудост, и лажна екуменистичка љубав, која пропагира литургијско јединство са свим и сваким, без обзира на догматско исповедање свих и свакога. Ова широкогрудост престаје само кад испред оваквих прелесних вођа „дијалога љубави“ са свим и сваким, стане неко православан и супростави се том лажном богословљу, том неправославно реформаторству, таквог су спремни физички да уклоне, што се из дана у дан и очигледно показује у Српској цркви. Литургијско богословље, тиме што на место обожавања Богочовека и служења, поклањања Њему, као савршеном Богу и савршеном човеку, једином Спаситељу рода људског, као неко ново божанство ставља литургију. Да је ово богословље само још један од горких плодова хуманизирано-атеизираног Запада показује и само схватање литургије, као искључиво заједнице и то пре свега људи, па тек онда људи и Бога. Дакле, уместо да се клањамо Богу, новотарски богослови нас уче да се клањамо литургијској, тј. људској заједници.

Шта је ово – до најочигледнији папизам, тј. „оправослављено“ човекопоклонство?

Једина је разлика што је овог пута развијен до сатанских крајности, али не на протестантски начин – самовољним и индивидуалним тумачењем вере, већ на „православни“ начин, тако да се овим путем не клањамо једноме човеку, тј. папи, већ заједници људи, па и нама самима, што је у суштини такође хуманистичко човекопоклонство. Дакле „опет и опет“, клањамо се човеку, а не Богочовеку, служимо човеку, а не Богочовеку. Ето, ово је хуманизам у најсатанскијем свом облику, и као такав, прогони све оно богочовечанско из Цркве, из људи, све оно што је једино спасоносно. У овом богословљу лутургијска-људска заједница, узета у неправославном интелектуално-социолошком смислу, намеће се као мера свега у Православљу, и Цркве и Бога и спасења. Експанзија овог духовно-отпадничког, морално-декадентног богословља (будући да на све начине релативизује и полако гура у страну појам греха, грешности и, самим тим, потребу за борбом против греха и за покајањем) објашњава крајњу нетрпељивост највећег богослова двадесетог века, преподобног Јустина Ћелијског, према хуманизму. Будући да је литургијско богословље, скупа са екуменизмом, од врха до дна хуманистичко, без трага ичега суштински богочовечанског, светоотачког, еванђелског и предањског у њима, јасно је да оно нема упоришта ни у богословском предању које нам је отац Јустин оставио. Преподобни Јустин је још тада прозрео сву опасност хуманизма, који се као што видимо врло подмукло увукао у редове савремног богословља у Православљу, наравно, савременог неправославног богословља, које се на жалост дрско пропагира и намеће широј црквеној јавности.

Иза овог евхаристијско-екуменистичког богословља, дакле, чучи као и увек сатански хуманизам, који је у својој суштини антихуманизам, јер одвајајући собом човека од Бога, самог човека лишава спасења и вечног живота. Отац Јустин је говорио: „Ми смо за Богочовека, јер смо за човека“; наравно, „човека савршеног, у мери раста пуноте Христове“(Еф. 4,14), човека у коме је до максимума развијен и искоришћен сав потенцијал у њему смештен, иако је затрпан грехом и палошћу, али са позивом на покајање, потенцијал који једино човека чини иконом Божјом, иконом Творца свеколике твари. Зато је сваки хуманизам у свом одвајању и удаљавању човека од Бога, само још један сатански пројекат у коме се људима на лак, неспасоносан начин опет нуди да буду „као богови“(уп. 1.Мојс. 3,5), дакле, лажни богови, а не богови усиновљењем (уп.Јн. 10,34-35; Еф.1,5) и благодаћу, за шта је човек предодређен и од Бога призван.

Ипак, потребно је напоменути да је лажна, хуманизирана, извештачена љубав главни теолошки флуид који повезује све сегменте евхаристијско-екуменистичке јереси, тј. литургију (пренаглашавањем истргнуту из интегралног предања Цркве), заједницу, екуменизам. Ова љубав, потпуно прелесна, утемељена је искључиво на човеку без Христа, на земљи, на праху и пепелу западњачког, европског, антихришћанског хуманизма.

Из овако изопачене, детеизиране и хуманизиране духовности ових дана у градини светог Саве, у Српској православној цркви, ничу хибридни духовни изданци и израслине, као печурке после кише. Овде је реч о киши поменутог литургијско-екуменског богословља која залива Српску православну цркву већ деценијама уздуж и попреко. Данас убирамо горке плодове те и такве „киселе кише“ која прети да сатре све здраво у градини светога Саве и да запати и прорасте само духовно дегенерисане, духовно модификоване саднице.

Навешћемо само неколико актуелних пројава лажне љубави о којој је реч, порођене из лажне литургијско-екуменистичке теологије и лажне црквености.
Архијерејски сабор Српске православне цркве апелује на власти у Бившој Југословенској Републици Македонији да обустави правни прогон преко ноћи накалемљеног охридског архепископа Јована, новотарско-екуменистичке перјанице у Српској цркви, а који је поглавар једне прилично фиктивне, више историјске – него савремене, више административне – него фактичке црквене творевине зване Охридска архиепископија. Треба указати на то да је овај, по свему судећи неуспели експеримент, Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића, звани Охридска архиепископија, неколико пута мања по броју клирика, монаха и верника од рецимо наше Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, и већине епархија Српске православне цркве, ово наводимо како би свима било јасно да администратвино калемљење и признање не саздаје Цркву Божју, не сабира је, већ њу саздаје и сабира Дух Свети, „Дух Истине, Који од Оца исходи“(Јн. 15,26). Дакле њу саздаје и сабира Сам Бог благодаћу својом и утемељује је на Истини Својој, зато је Црква увек тамо где је Бог, а Бог је само тамо где је Његова Истина јављена Сином Божјим, Исусом Христом, откривена у Светом Еванђељу, а садржана у Светом Предању.

Напоменућемо да је стварањем Охридске архиепископије, изазвано цепање Српске цркве, јер тиме је устројена још једна ‚“македонска“ јерархија, овај пут са веома јаким бугарашким кадром, а од Срба и Српске цркве у Повардарској, тј. Старој Србији, лажно названој Македонији, није остало ништа, ни у име немањићких светиња разасутих по читавом поменутом крају, нити у име хиљада Срба-хероја из Скопске Црне Горе, који се храбро и дан данас одупиру бугаризацији и македонизацији.

Упркос свему наведном, и ми оштро осуђујемо прогон архиепископа Јована, спровођен од стране македонског државно-црквеног конгломерата, али ништа мање осуђујемо и прогон епископа Артемија од стране сличног конгломерата у Србији. За разлику од Архијерејског сабора, боље рећи Иринеја Буловића, који на перфидан начин, као портпарол архијерејског Синода и Сабора себе поставља и промовише за састављача свих званичних саопштења Српске цркве, и јединог лиценцираног тумача саборских, синодских и одлука свих управних институција у администрацији Српске цркве. Он тиме, на један неприличан и подмукао начин, постиже наметање своје воље и тј. себе самог у одлучивању о свим крупнијим питањима у функционисању Српске православне цркве. Због тога, Иринеја Буловића с правом можемо назвати егзекутором саборности у управљању Српском православном црквом, као и истинске саборности у целокупном животу наше Помесне цркве, рушитељем канонског поретка и газитељем светих догмата. Зато осуђујемо и прогон владике Артемија скупа са лицемерјем једног од његових главних прогонитеља епископа бачког Иринеја. Иринеј осуђује прогон архиепископа Јована и његовог клира, а исте такве подмукле начине и методе прогона епископа Артемија, његовог клира и монаштва Иринеј спроводи, користећи своје политичке полуге и полуге власти државе Србије.

Као још један зрео плод новотарско-екуменистичке „љубави“ наводимо и скорашњи физички обрачун жичког свештенства са монахињама Вазнесењске обитељи. Ови свештеници су као јуришници и хајдуци на команду свог – да ли епископа или атамана – Хризостома, упали у манастир, избацивши на најбестиднији и најгрубљи начин монахиње и вернике. У питању су верници који су тамо дошли да монахињама дају подршку у њиховој одлуци да приступе Епархији рашко-прозренској и косовско-метохијској како би тиме показали верност Светом Предању коме су научене.

Да овде не постоји ни елементарна људска пристојност и васпитање, а о хришћанској љубави да и не говоримо, јасно је. У противном, зар епископ Хризостом не би показао барем мало пастирске тактичности и стрпљења, ако већ не одобрава одлуку монахиња и не поштује избор њихове слободне воље и савести? А имао би пастирског слуха и одговорног поступања када би показао барем део стрпљења и љубави коју према јеретицима, папистима имају Иринеј бачки и патријарх Иринеј, од којих овај први већ деценијама стрпљиво и упорно екуменише и моли се и води „дијалог љубави“ са јеретицама, папистима и осталима и то на начин потпуно стран светоотачком наслеђу и мимо свих канона и отачког предња.

Како је у греху све бесмислено, замршено и недоследно, хаотично, тако је очигледно и у Српској цркви у коју се највећи грех јереси убрзано зацарује, све бесмислено, смушено и смућено. Тако српски архијереји: једне осуђују због прогона, а друге на исти начин прогоне; једне осуђују због раскола, глумећи канонски пуританизам и доследност, а друге, који вековима почивају у латинској и другим јересима и догматском скретању, називају браћом и моле се са њима.

Остала је добра нада у Господа, који неће Цркву Своју оставити на подсмех најамницима и лажним пастирима – екуменистима и новотарцима, реформистима; остала је добра нада у молитве светога Саве за своју Помесну цркву. Плод тих молитава јесте једно духовно острво благодати и истине, оне јеванђелске, светосавске, острво које се шири и разраста у праву духовну оазу која ће у тешким временима, која су настала и која долазе, бити залог очувања Српске православне цркве и вере православне, као и залог спасења истинских духовних чада у тору светога Саве Српског, а то је Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у прогонству.

Архимандрит Максим

facebookreporter.org/2015/08/17/архимандрит-максим-философијa-симул/

0 гласовa